Krajem ove ili početkom naredne godine u Srbiji bi trebalo da se pojave prvi domaći investicioni fondovi a po osnovu Zakona na čije se donošenje čekalo gotovo celu deceniju.

Time je i Srbija, kao poslednja zemlja u regionu, napokon stvorila šansu za male ulagače da investiraju sredstva u hartije od vrednosti, pre svega u akcije profitabilnih kompanija, s osnovnim ciljem da ostvare kapitalni prinos, na razlici između kupovne i buduće prodajne cene.

Doduše, mnoge atraktivne kompanije, poput Apatinske pivare, DIN-a, „Knjaza Miloša”, „Vode Vrnjci” i „Hemofarma”, stekle su takozvane strateške investitore koji su „u posed” ušli metodom preuzimanja ili dokapitalizacijom.

Posledica je da se njihove akcije retko, u zanemarljivim količinama ili nikako ne pojavljuju na berzi.

Neke od najatraktivnijih firmi se nikad nisu ni pojavile na berzi, poput Luke „Beograd”, već su po netržišnim cenama stekle većinskog vlasnika.

Stoga je veliko pitanje u čije će akcije i druge hartije investicioni fondovi moći da ulažu, pogotovo ukoliko država ne dozvoli prodaju dela kapitala sadašnjih javnih preduzeća na berzi, čime ne bi ugrozila svoj većinski udeo, ali bi, zbog atraktivnosti emitenata, razigrala tržište, produbila ga i ojačala njegovu likvidnost.

Na tržištu se promeću akcije svega oko 200 firmi, a sem obveznica stare devizne štednje drugih državnih papira nema, tako da se investicioni izbor na plitkom i nedovoljno likvidnom tržištu svodi gotovo na onu narodnu: „Evo ti ništa – drž’ ga dobro”.

Razvoj bez kredita

Donošenje zakona je samo preduslov za razvoj ovog segmenta finansijske industrije, premda je i dalje nejasno da li će Srbija razvojne ciljeve realizovati posredstvom tržišta kapitala, ili će se privredi rast finansirati „na dug”, uzimanjem skupih bankarskih kredita, ili kombinovano.

U zemljama u kojima dominira tržišna logika, berza je mesto za prikupljanje svežeg kapitala za razvoj, što podrazumeva da dobre firme, s prepoznatljivim brendovima i snažnom tržišnom pozicijom i izvoznim atributima, emituju nove akcije za finansiranje profitabilnih programa i prodaju ih na tržištu.

U tom slučaju, kupci, deleći rizik s emitentom, tipuju na buduću dobit, a ne na vlasništvo i upravljanje kompanijama.

Upravo takvi kupci su investicioni fondovi, koji za račun svojih akcionara investiraju u hartije koje obećavaju veliki kapitalni rast.

Srpskoj privredi hronično nedostaju investiciona sredstva za razvoj, ali su prilike takve da je bitka za vlasništvo još dominantna na berzi, tako da su svi izgledi da će se kapital izvoziti u inostranstvo gde će investicioni i privatni penzioni fondovi ulagati, razvijajući tuđe ekonomije, kako bi ostvarili ciljeve svojih suvlasnika.

Investicioni fondovi, kao nova vrsta finansijskih kompanija u Srbiji, u svetu postoje od 19. veka, a njihova imovina u tranzicionim zemljama je, takođe, u stalnom porastu i pokazuje znatno brži trend rasta u odnosu na klasičnu štednju.

Stoga bi razloge za dugo oklevanje da se donese zakon na osnovu kojeg bi se formirali domaći investicioni fondovi trebalo, najverovatnije, tražiti u otporu snažnog bankarskog lobija, s jedne i interesima tajkuna, nevoljnih da se za akcije dobrih firmi bore na tržištu u snažnoj konkurenciji.

Paradoksalno je i to što, premda je Zakon tek nedavno donet, u Srbiji uveliko posluju strani investicioni fondovi, tako da je stranim građanima omogućeno da budu vlasnici akcija srpskih kompanija, dok su domaća fizička lica, u žestokoj konkurenciji, teško dolazila do pojedinih atraktivnih akcija.

Profitabilna ulaganja

Investicioni fond je finansijska institucija koja emituje i prodaje sopstvene akcije prikupljajući tako novčana sredstva većeg broja ulagača da bi ih potom plasirali u različite vrste hartija od vrednosti, na osnovu propisanih kriterijuma, objašnjava Luka Tanjga sa Beogradske berze.

Mobilišući slobodna novčana sredstva prodajom emisija svojih akcija ili udela, investicioni fondovi omogućavaju kupcima da postanu njihovi akcionari, odnosno da dobiju status suvlasnika,

Prikupljeni novac fondovi investiraju u diverzifikovan portfolio hartija od vrednosti, kako bi smanjili rizik, a uvećali dobit, omogućivši na taj način velikom broju malih investitora da se uključe u transakcije na finansijskom tržištu.

Istovremeno, fondovi doprinose (re)alokaciji kapitala od manje ka više profitabilnim ulaganjima, što za posledicu ima snažan privredni rast.

Svakako da svaki investitor može uložiti sopstveni novac u svoj lični portfolio – izabrane akcije ili obveznice, ali to zahteva ne samo specifična znanja i dobru obaveštenost o emitentima vrednosnih hartija, već i posedovanje značajnijeg iznosa investicionih sredstava i dovoljno vremena kako bi se izvršila odgovarajuća diverzifikacija portfolija i smanjio investicioni rizik, navodi Tanjga.

Međutim, investicioni fondovi nisu jedini oblici upravljanja portfoliom hartija od vrednosti u ime i za račun ulagača, niti su jedini oblik minimalizacije rizika. Portfoliom hartija od vrednosti mogu upravljati i druge finansijske institucije (banke, dilerske i brokerske organizacije), a minimalizacija rizika može se obaviti transferom rizika (hedžing).

Ono što daje prednost investicionim fondovima u odnosu na druge finansijske institucije je veći stepen fleksibilnosti u upravljanju portfoliom hartija od vrednosti, naglašava Tanjga.

Ostale vestiArhiva