"Šta se sve to i zbog čega krije ispod naopako okrenutog kačketa u čoveku koji je ovdašnjoj popularnoj muzici s najmanje pesama dao najviše? I, bez obzira na to kakvog Olivera slutite - kompozitora zbog čijih emocija vas nije stid da zaplačete, razuzdanog razbijača estradnog bontona, lajavca koji ne ume da prećuti ništa ili rodoljuba koji je ponosan na kuću svog pradede stariju od modernih imperija - majstor medijske nepredvidljivosti opet ostaje korak ispred logike i morala...

Kada bi takvih imali još nekoliko bilo bi, istina, teško, ali bi sve zvučalo mnogo bolje, vredelo više i čulo se znatno dalje"... Tako je svojevremeno pisao Peca Popović na jednoj od sedam kompilacija s najlepšim pesmama Olivera Mandića, a sve izrečeno nije izbledelo do danas, jer u protivnom ne bismo ovaj citat iskoristili za uvod u ekskluzivni intervju sa čovekom koji je na vrhuncu karijere spakovao kofere i prihvatio da se, kako sam kaže, zajebava sa seljacima u okolini Bajine Bašte, na obroncima Tare.

- Već 20 godina okupiran sam izgradnjom centra u Zaovinama. Pratim šta se dešava na estradi, ali gomilu ljudi što su se pojavili u poslednje vreme i ne poznajem, ne izlazim na ta mesta. Družim se s onima od kojih mogu nešto da naučim, a ovo što se događa na estradi malo je tanko da bih gubio vreme sa novim mladim zvezdama - započinje razgovor Oliver i odmah otkriva da sa meštanima svoga sela ima prilično problema, ali da se nada da će uspeti u svojoj nameri da od zavičaja napravi najveći turistički centar u zemlji ne narušavajući prirodne lepote:

- Ovde mi je dedovina, očevina... Nađite mi grad u Srbiji koji ima dva jezera, mladicu, Pančićevu omoriku... Ali, ljudi za sve ove godine nisu to uspeli da iskoriste. Seljak ko seljak, kad nisi tu on ti ukrade, kad si tu viče: "'De si, care". Gledam ga, stoji pored puta s pet ovaca i kažem mu: "Čoveče, imam 30 hektara dedovine, 'ajde da kupimo 500 ovaca, stavimo "čobanice"..." A on mi na to: "A ko će da čuva te ovce?" Pa, šta radiš, bre, sa ovih pet ceo dan?!

- Neki dan sretnem čoveka koji čita novine iz '82. godine! Čuva krave i čita. "Ej, bre, to je od pre 24 godine", a on veli: "Gledaj svoja posla, prođi me se..." Ne kupuju novine, ne gledaju televiziju. Nahrane stoku, nakrkaju se slanine i u krevet. Ovde je sve stalo, kao da je 16. vek. Zamisli, imam 40 radnika na gradilištu i ponudim 500 evra onome ko nabroji tri moje pesme. Znaju samo "Pomagajte, drugovi" i "Nisam kres'o šest meseci". I to su valjda slučajno negde čuli.

- Žive u nekom svom mikrosvetu. Ovo govorim o selima, a ne o Bajinoj Bašti. Ona je nešto drugo. U lokalnoj vlasti sad su mladi, sposobni ljudi. Ali, u ne tako davno vreme bilo je da ako nisi dobar s ovim ili onim, kažu: "Ma, pusti onoga s maramom, priča priče... On će kao da napravi nešto". Sve se činilo da se ništa ne uradi. Zahvaljujući Kusturici, promenila se svest, a njegov dolazak označio je novu eru prosperiteta ovog kraja.

Sa Kustom do kraja

Profesor je svojom pojavom i Oliveru učvrstio veru da će uspeti u svom poduhvatu.
- Očigledno da je pametniji od mene, brži, moćniji... Sad mi je mnogo lakše kad je on tu. Apsolutni je genije, a meni je bolje da ne mislim svojom glavom, već da pratim njegovu energiju i da uzimam ono što će biti korisno za ovo o čemu sam ja maštao.

A to je zadužbina, nešto što će ostaviti iza sebe za vijek i vjekova.
- I mnogo bolji od mene su zaboravljeni. Pitao sam klince jesu li čuli za Đorđa Marjanovića. Nemaju pojma! Ej, bre, pa mene još malo niko neće znati. Onda se setim Ilije Kolarca, trgovca, i rešim da sve što sam zaradio, što sam nasledio, uložim u Zaovine, da ostane nešto iza mene. Nisam mogao sa tri albuma koja sam snimio da računam da sam toliko veliki i da će to biti pevano u sledećih 100 godina. Voleo bih da bar jedna pesma ostane, ali, opet, malo sam dao da bih očekivao previše. Pa, rekoh da ja izgradim ovo, da ostane Olivud, jer niko ništa u grob nije ni odneo.

Brega je namazani fićfirić

Kao što sada muku muči s komšijama da ostvari svoj san, tako je svojevremeno i u Beogradu morao da izbori za svoje mesto pod suncem.
- Bio sam dete provincije na putevima afirmacije. Živeo sam u Kremnima, Arilju, šest godina u Srebrenici, u Obrenovcu sam završio osnovnu školu, a moji roditelji su samo zbog moje muzičke škole prešli u Beograd. Time se ponosim. Znaš li koliko Olivera danas ima po Srbiji?! Koliko hoćeš, samo što ih roditelji ne razumeju.

- Kad sam došao u Beograd, zajebavali su me zbog naglaska. Trpeo sam dve godine, a onda uzmem štanglu, pa kada sam dve-tri lobanje polupao, jebi ga, ostavili su me svi na miru. Onda su počeli da umesto "seljak", govore - ludi Mandić, a ja sam se kao, da ne kažem, najbolji đak u srednjoj muzičkoj školi "Stanković" oslobodio tih provokatora.

Koju godinu kasnije ni na estradi nije imao problema, sem jednog, ako se to može tako nazvati...
- Živeo sam kao kralj, imao šta sam hteo, vozio najskuplja kola... Ljudi su voleli moje pesme, svi su imali pare, normalno živeli. Obožavali su me na estradi, i ja njih - osim onog smrdoja Gorana Bregovića. Jedino me je nervirao taj namazani fićfirić, na Dorćolu bi rekli šaner, a u svetu ga zovu slinavi dirigent, koji kupuje kuće na tuđim pesmama i taj njegov odnos prema mojim prijateljima Lazi Ristovskom i Ipetu Ivandiću, kojem ni na sahranu nije došao... Krade pesme, glumi i zajebava narod.

- A onda, na sve to mu uleti Kusturica sa dve Zlatne palme i tu se obogati. Umesto da klekne pred njega i kaže: "Hvala ti, brate", on je sve to vrlo lukavo iskoristio. Što kaže profesor Kusturica za njega: "On ti je čovek koji ti ukrade novčanik i posle te zove na večeru!" Sa ostalim kolegama nikada nisam imao problema. Zapravo, nisam ni pripadao estradi, ali u to vreme je bilo zanimljivo biti na njoj.

Zbog rata se osećam prevarenim i izigranim

Sve to blagostanje najednom je prekrio rat, a Oliver ga je naslućivao zahvaljujući - tazbini.
- Prvi tast mi je bio komandant Jugoslovenske ratne mornarice Mate Jerković, koga sam obožavao. Hvalio mi se da je prvi admiral Južnih Slovena sa tri zvezdice... U to vreme nisu postojali kontraadmirali i viceadmirali, samo jedan jedini. Tito, savezni sekretar Gošnjak, pa on! Letovao sam na Brionima s drugarima koji su bili generalska deca. Duvali smo travu i gledali srne.

- Živeći sa njim, shvatio sam da su vladari sveta još '63 godine napravili plan kako će da razjebu Balkan. Samo su morali da sačekaju da Tito umre. Jedino mi je žao što Milošević nije odmah posle Gazimestana odleteo do Pentagona i pitao: "Ljudi, recite mi šta da radimo?!" Onda ne bi bilo 500.000 mrtvih, dva miliona izbeglica, ne bismo ovako loše živeli.

Ipak je obukao uniformu. Ne kaje se zbog toga, ali...
- Nekako sam tužan. Kao i svi... Ko da sam ja tu nešto bitan, bitno je da smo prevareni, izigrani. Nije bilo potrebe da se to uopšte desi. Meni su muslimani najbolji prijatelji, ja sam samo po Hrvatskoj i Sloveniji radio turneje... Da li možeš da zamisliš da sam '84. s "Pitaju me, pitaju" i '85. s "Pomagajte, drugovi" i "Bobane" zaradio tri i po miliona maraka keša! Pa, kako da ne zaradim tolike pare kad je moja baba prodavala na pijaci u Užicu jaja na kantar i tako isterala Jevreje iz našeg kraja!

- Živeo sam tamo, imao kuću u Poreču i odjednom mi se okrenuo ceo svet. U Bijeljini rat, a u Beogradu, udaljenom samo 120 kilometara, ljudi sede po kafićima, kao da je to u nekoj drugoj državi, kao da se ne događa nama. Hrvatska televizija je emitovala snimak na kome kažem: "Slušajte, bre, Srbi, pičkice, kad se vratim jebaću vam majku!" Ali, Beograda se sve to nikada nije ticalo.

Ostale vestiArhiva