PRIBOJ, JELAČA – „I oni gore do predsednika države ne mogu bez hleba i onoga s hlebom. Hrane nikada neće biti mnogo. Uvek sam govorio kad ljudi vele da je nešto pasivno: ’Nema u Srbiji pasivne jedne stope zemlje, samo ljudi mogu da budu pasivni!’ I na najvećem golom brdu čovek će nešto napraviti ako zna šta treba da uradi, a možeš da ga pošalješ u Mačvu ne vredi mu kad neće da radi.”

Starina Jovan Polić, kao jedan od mnogobrojnih proizvođača koji su prihvatili projekat gajenja pitomog lešnika Fondacije za Rašku oblast iz Beograda, sa svojih skoro osam decenija života i vernosti selu ne gubi nadu i samopouzdanje, radi sa svojim ukućanima na imanju u zaseoku Jelače, u živopisnom predelu Raške oblasti između Kokinog Broda i Priboja, svedočeći rečju i svojim rezultatima kako se od sela može solidno živeti.

Živi kao u gradu

Iako se za ovaj kraj može reći da izgleda svakako, samo ne pitomo, posebno kad se krene uzbrdo izlokanim i neodržavanim putevima, koji su ovde nekada napravljeni upravo zahvaljujući našem domaćinu, tadašnjem sekretaru mesne zajednice, on uverljivo veli:

– Godinu dana radio sam u poljoprivredi u Švajcarskoj. Kad sam video šta ljudi rade, šta zemlja može da pruži i kako od nje može da se živi, onda niko ne može da me ubedi da čovek na zemlji mora da se bude siromah. Zato i nisam otišao odavde, jer se moj život nije u suštini razlikovao od života nekog stanovnika u gradu. Čak je i lepši, imam vodu, prirodu... Falila je struja, to sam doveo u celu mesnu zajednicu, pa put pred svaku kuću... Ali se to danas slabo održava, mada valja narodu i prohodno je koliko-toliko... Onda su u svaku kuću dovedeni i voda i telefon. To su osnovne stvari da možeš da kreneš...

Danas je domaćinstvo Jovana Polića sa nešto više od šest hektara obradive zemlje podeljeno među njegovom decom. Dva sina, ćerka i osmoro unučadi, od kojih njih sedmoro već studira, praktičan su bilans života na zemlji i od zemlje. Pri tome, jedan sin je ostao da živi od poljoprivrede, drugi je inženjer u Priboju, kćerka profesor, ali niko nije rekao zbogom poljoprivredi. Domaćin Jovan je zemlju podelio deci, ali se, kako kaže, za sve još on pita. Kako i ne bi kad je u svakom novom iskoraku u proizvodnji hrane on bio predvodnik. Prvi je počeo da radi „veštačke livade”, prvi je bacao na zemlju veštačko đubrivo, njegov malinjak je bio prvi ovom kraju, od njega je sve počelo, a danas je proizvođač pitomog lešnika koji je na pola hektara već zasadio 200 sadnica, poklon Fondacije za Rašku oblast „Milivoje Mića Mandić” iz Beograda.

Istina, veli, mnogi malinjaci danas se krče, jer su troškovi veliki, a uz cenu ispod jednog evra po kilogramu ne isplati se više baviti se time. Iako pionir u malinarstvu, razmišlja da maline zameni lešnicima.

– Za lešnik je važno đubrenje, redovna obrada i da ima dovoljno vlage. Ovo podneblje je odlično za lešnik, imam ranije posađenih desetak i dobro rađaju. Potrebne su četiri godine da leska počne da rađa. S jedne leske uz dobru obradu i zemlju može da se ubere od pet do 10 kilograma. Bolje je imati i manje pa bolje obrađivati, nego imati puno pa ne održavati. Pod lešnikom mi je oko pola hektara. Ovde se ne isplati sejati kukuruz i pšenicu, pa će ljudi umesto toga gajiti lešnik, jer je to profitabilnije – stručno objašnjava naš domaćin.

Finansira naslednike

Dugogodišnje iskustvo na srpskom tržištu naučilo ga je da bude sam svoj agroekonomista. Ta vrsta školovanja mnogo ga je koštala. Jedne godine proizveo je pet tona lubenica, ali kako tada nije bilo ni prevoza ni puta, lubenicom se naslađivala – stoka. Jedno vreme bavio se proizvodnjom paprike, snabdevajući čitav ovaj kraj. Danas je njegov paradajz nadaleko čuven i ne stigne da sazri koliko je tražen, a ceni ga 50 dinara – više nego na pijaci u Priboju. Oni koji su mu se smejali kada je jesenas plaćao 50 semenki oko 5.000 dinara danas mudro ćute.

– Nismo napamet odabrali sadnice lešnika. Konsultujući stručnjake došli smo do uverenja da robna proizvodnja pitomog lešnika može ekonomski da preporodi Rašku oblast. Po jednom hektaru i 500 sadnica, čist prihod je milion dinara. To ovde nijedna kultura ne može da omogući. Lešnik je mnogo lakše odgajati nego mnoge druge kulture, recimo malinu. Podelili smo do sada oko 8.000 sadnica, a program je za pet godina 50.000 sadnica – vele u Fondaciji za Rašku oblast, napominjući da plasman nije problem. Reč je o robi koja može da stoji i nije kvarljiva, a obaveza Fondacije je da brine o plasmanu lešnika. Plodove sa 50.000 sadnica apsorbovaće, vele, beogradski „Soko Štark”.

Budući da se u ovom poslu pojavljuje kao problem „krckanje lešnika”, pa je u bivšoj SFRJ sav srpski lešnik išao na krckanje u Sloveniju, Fondacija se obavezala da će kad dođe vreme rešiti i taj problem.

Iako se za sve pita, starina Jovan Polić lagano priprema teren da ga neko mlađi zameni, ali da se imanje ne ugasi.
– Svako unuče koje upiše fakultet finansiram tokom prve godine, a sledeće godine uzimam drugo. Poslednjoj unuci sam naredio da upiše poljoprivredu, mora ovo neko da nastavi. Ova zemlja je izvela tu decu do nekog života, a rekao bi čovek da to ništa ne vredi, neka ostane neko da ovo ne bi zamrlo. A napravio sam i izuzetak: unuka koji studira drugu godinu medicine preuzeo sam da finansiram i ove godine. On meni račune, ja njemu novac, pa ko padne – šeretski veli naš domaćin.

Ostale vestiArhiva