Kada se za koji dan počne sa procesom akreditacije, mnoge visokoškolske ustanove moraju da se pripreme na bolne rezove. Prosvetne vlasti su obećale da neće biti nedodirljivih i da će kroz ovo „rešeto” morati da prođu apsolutno svi. I državni i privatni. I fakulteti i akademije i više škole. Iznenađenja će sigurno biti, a studenti sa obrazovnih ustanova koje budu prinuđene da stave „ključ u bravu” imaće određen vremenski period da završe započete studije.

Jer, ako dozvolu za rad mora da traži i jedan Harvard, zašto ne bi i bilo koji srpski fakultet. (U Americi postoji čak 12.500 univerziteta i državnih koledža i nešto više od 15 miliona studenata. Zabluda je da poznati američki univerziteti nisu akreditovani jer im je dovoljna dugogodišnja reputacija. Niko nije izuzet od akreditacije, pa ni Harvard koji je dao tridesetak nobelovaca i čije ime traje više od 360 godina, navodi se u jednoj od prvih publikacija Ministarstva prosvete na ovu temu.)

Studije duge, teške i skupe

Posebno dramatični dani očekuju više škole, koje su za sada nastavile s radom, ali bez mogućnosti upisa novih studenata posle školske 2006/07. godine. Po novom zakonu, ona viša škola koja ne dobije dozvolu za rad prestaće da radi u roku od dve godine od dana donošenja rešenja o odbijanju zahteva za izdavanje dozvole za rad. Stari akademci imaće pravo da takođe u roku od dve godine privedu školovanje kraju.

Akreditacija je samo jedna od brojnih novina sa kojima će se visoko školstvo u Srbiji suočiti u narednom periodu. „Krivac” za to je Zakon o visokom obrazovanju koji je stupio na snagu u septembru prošle godine i koji se smatra reformskim zakonom koji treba da dovede do usaglašavanja našeg visokog obrazovanja sa evropskim normama i standardima Bolonjskog procesa. (Bolonjski proces, u kome učestvuje 45 evropskih zemalja, ima za cilj kreiranje jedinstvenog evropskog prostora visokog obrazovanja do 2010. godine. Njegovo uvođenje u sistem našeg obrazovanja trajaće postepeno tokom naredne dve godine.)

Iako smo se u svetu dičili znanjem naših studenata i diplomaca, na ulazak u Bolonju nije nas primorala samo Evropa, već i nimalo ružičasta situacija kod kuće. Istraživanja su pokazivala da od ukupnog broja upisanih studenata oko dve trećine nikada ne završi studije. Jedna trećina koja uspe da diplomira u proseku studira dva puta duže nego što je to programom predviđeno. Studije su duge, teške i skupe, a akademci se žale na korupciju koju je gotovo nemoguće otkriti i dokazati.

Ovo su samo neke karakteristike univerzitetskog sistema Republike Srbije, koje su pobrojane i u zvaničnoj publikaciji prosvetnih vlasti, a koju je pred odlazak sačinila ekipa ministra Gaše Kneževića.

„Dvojka” u Bergenu

U međuvremenu nas je ocenjivala i Evropska asocijacija univerziteta (EUA), koja je u ključne slabosti postojećeg sistema visokog obrazovanja ubrojala i nepotrebno dupliranje nastavnih kadrova, infrastrukture (laboratorije, biblioteke...), službi i usluga (računovodstvo, studentska služba, opšti poslovi), neadekvatnu raspodelu prostora, zastarele programe i nastavne metode, usko orijentisane programe neprimerene zahtevu tržišta, neadekvatnu mrežu visokoškolskih ustanova, nizak nivo praktičnih znanja i veština, izuzetno mali broj diplomiranih studenata (30 odsto od broja upisanih), nemogućnost sticanja bilo kakve diplome za one koji su položili mnogo ispita a nisu okončali studije, nepostojanje sistema kontrole kvaliteta, nejasnu upisnu politiku, diktiranu modelom finansiranja i raspoloživim prostorom, izuzetno lošu reputaciju viših škola...

Na sve ovo nadovezala su se i istraživanja koja su radili sami akademci i koja su potvrđivala nalaze starijih. Tako je jedno istraživanje Studentske unije Srbije među akademcima Beogradskog, Novosadskog, Kragujevačkog i Niškog univerziteta pokazalo da čak 60 odsto ispitanika ne polaže u roku baš zbog obimnog gradiva. A da nije reč o lošim studentima pokazuje i podatak da se na ovaj problem žali čak 43 odsto akademaca sa prosekom iznad 8,5. To što ne daju godinu za godinom akademci pravdaju i velikim brojem zaostalih ispita (38 odsto) ili visokim kriterijumima profesora (36 odsto).

Situaciju je dodatno iskomplikovala i jedna – „dvojka”, koju smo za naše reformske pokušaje dobili na evropskom ministarskom sastanku u Bergenu. Na spisku od 43 zemlje, Srbija se našla na 41. mestu, iznad Bosne i Hercegovine i Andore. Od zemalja u okruženju, u Bergenu su se najbolje plasirale Slovenija koja je na 24. mestu s ocenom 4, Bugarska na 26. s 3,7, koliko ima i Francuska. Crna Gora je prošla bolje od nas, na 32. i 33. mestu s 3,3 boda, koliko su dobile i Turska i Italija, dok je Hrvatska zauzela 37. mesto s ocenom 3,1. Najbolje, odnosno prve po ostvarenim reformama koje za cilj imaju da do 2010. godine stvore jedinstven evropski obrazovni prostor, bile su Švedska i Danska sa 4,9 bodova.

Sledeći ministarski sastanak je zakazan za 2007. godinu u Londonu, kada će Srbija imati „popravni ispit”. Svi očekuju mnogo bolju ocenu, jer je u međuvremenu usvojen zakon na koji se čekalo dugo, a u pripremi je i zakon o studentskom organizovanju, koji takođe nosi veliki broj poena.

Burazerski sistem

– Sve dok se ne formira pravo tržište radne snage, mi možemo da imamo razne sisteme studiranja gde je samo bitno dobiti diplomu kojom će se obezbediti zapošljavanje po „burazerskom sistemu”. Ozbiljna tržišna privreda koja se polako formira marginalizovaće autsajdere na tržištu usluga visokog obrazovanja. Oni će i dalje moći da imaju svoje fakultete, ali ako ne budu praćene odgovarajućim kvalitetom, te diplome će biti bezvredne. Na primer, u Americi postoji blizu 200 pravnih fakulteta, od kojih samo desetak imaju akreditacije. Sa diplomom iz Arkanzasa ili Little Rocka vi se možete zaposliti samo tamo i nigde više – rekao je rektor BU dr Dejan Popović prilikom proslave jubileja Tehničkog fakulteta u Boru.

Ostale vestiArhiva