Ima mesec dana otkako je u Beču Marti Ahtisari izneo beogradskom pregovaračkom timu jedan sud o srpskom narodu. Prema njihovim rečima, on je rekao da su Srbi „krivi kao narod” zbog postupaka Miloševićeve vlade tokom ratova na Balkanu. Optužba je brzo izazvala poređenja s pojmom „kolektivne krivice” koji je Hitler koristio protiv Jevreja i Slovena i tezom o „kolektivnoj krivici” celog nemačkog naroda koja je odbačena na Nirnberškom sudu 1946. Tri člana tima su u međuvremenu potvrdila da je on to rekao.

Dušan Bataković je izjavio da mu je „Ahtisari doslovno rekao ’krivi ste kao narod’”. Premijer Koštunica, predsednik Tadić i šef diplomatije Drašković kritikovali su ovu izjavu specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija za budući status Kosmeta, koji je na tu funkciju postavljen 2005.

Ahtisari i njegova portparolka su to delimično demantovali.

Bilo je zahteva da se on smeni, pored „diplomatske ofanzive da se dokaže njegova pristrasnost” koju je Beograd obećao, i međunarodne peticije protiv njega. Generalni sekretar UN Kofi Anan izrazio je podršku svom izaslaniku preko svog portparola.

Ahtisari je povremeno bio angažovan na Balkanu posredstvom UN počev od jeseni 1992, kada je postavljen za šefa Radne grupe za Bosnu i Hercegovinu pri Međunarodnoj konferenciji za bivšu Jugoslaviju. Tada je, pod nadzorom Sajrusa Vensa, upravljao pripremom nacrta ustava ove zlosrećne zemlje, koji je trebalo da usledi posle njene kantonizacije na osnovu takozvanog Vens–Ovenovog plana. U januaru 1993, Vens je takođe tražio od Ahtisarija da razmotri kosmetsko pitanje i vidi kakvu bi ulogu ono moglo da ima u širem rešenju za bivšu Jugoslaviju.

Posle pauze tokom koje je bio deseti predsednik Finske (1994–2000) dolazio je u Beograd početkom juna 1999. kao izaslanik Evropske unije, pored Viktora Černomirdina iz Rusije. Njihov zadatak je bio da ubede Slobodana Miloševića da povuče srpsku vojsku s Kosova u okviru sporazuma o prekidu vatre s NATO.

Prema jednom od direktnih svedoka, Ahtisarijeva diplomatska tehnika dostigla je vrhunac jednim nasilnim gestom. Zgrabio je stolnjak na kojem su stajale šoljice s kafom i čajem za pregovarače i strgnuo ga sa stola, a šoljice, tacne, lončići i kašike su poleteli na pod. „Ovo će se dogoditi sa Srbijom, ako ne prihvatite!”, vikao je Miloševiću i ostalim Srbima. I to posle 70 dana bombi i projektila NATO-a.

Trećeg juna 1999. Milošević je prihvatio uslove ovog izaslanika. Vazdušni napadi NATO-a prestali su šest dana kasnije. Ahtisari nikada nije pomenuo svoj ispad sa stolnjakom, ali jeste rekao da je Milošević možda pristao zbog toga što je Černomirdin uvijeno nagovestio mogućnost ruskog vojnog prisustva na Kosmetu posle sukoba.

Iako to nikada nije pomenuo direktno, finski političar i diplomata u svojoj biografiji ima neobičnu vezu sa kosmetskom zavrzlamom.

Marti Oiva Kalevi Ahtisari rođen je 23. juna 1937. u Viipuriju, tada drugom po veličini finskom gradu sa 80.000 stanovnika. To je danas Viborg u Rusiji, pošto ga je Staljin okupirao 1939. u Zimskom ratu i pripojio Sovjetskom Savezu na kraju Drugog svetskog rata. Mali Marti evakuisan je kao dvogodišnjak sa još 407.000 Finaca, stanovnika oblasti poznate kao Karelija. Ona je 1939. činila sedam odsto finske teritorije.

Karelija je deo finske kulture i istorije isto kao što je Kosovo za Srbe.

Dok je bio predsednik Finske, Karelija je više puta pominjana u njegovim razgovorima sa ruskim liderima, uključujući Borisa Jeljcina. U Moskvi 1994, Ahtisari je rekao da će, ukoliko je Rusija stvarno zainteresovana, Finska biti otvorena za razgovore o Kareliji. Ponovio je ovo 1997. i dodao: „Ne može se pobeći od činjenice da je okupacija Karelijske prevlake bila i ostala velika nepravda prema Fincima... Biću poslednji Finac koji će zabraniti razgovore o Kareliji.”

Govoreći u Ženevi, u maju 2000, Ahtisari je ponovo pomenuo svoja osećanja prema Kareliji, onakva kakva bi Srbi mogli da imaju prema Kosovu.

„Rođen sam u Viipuriju i tokom rata sa Sovjetskim Savezom bio sam raseljeno lice u sopstvenoj zemlji. A posle rata, zajedno sa 400.000 svojih sunarodnika, morao sam da tražim novi dom u Finskoj. Iako sam u to vreme bio veoma mlad, ovaj proces je zaista duboko uticao na moju ličnost, čineći me posebno osetljivim za patnje izbeglica i raseljenih osoba i objašnjavajući bar delimično zašto sam se uključio u razne posredničke misije.”

Sve je to u redu. Ali Marti Ahtisari očigledno ne uspeva da sagleda „patnju izbeglica i raseljenih lica” kad su Srbi u pitanju. Umesto toga, on u njima vidi samo naciju s „teretom koji mora da plati”.

Nije moj posao da govorim Srbima kako treba da reaguju na Ahtisarija.

Ali znam jedan primer iz 19. veka, jednu bezbolnu tehniku koja je veoma efikasna u suprotstavljanju moćnom neprijatelju.

U leto 1880. jedan engleski kapetan radio je kao nadzornik na imanju odsutnog zemljoposednika u (okupiranoj) Irskoj. Kada su osiromašeni seljaci zakupci zatražili niže rente, on je odbio. Po savetu Irske zemljišne lige, zakupci su se uzdržali od nasilja, ali su prestali da rade na njivama, u štalama i u njegovoj kući. Okrenuli su mu leđa. Žetva je propala. U decembru 1880. on se vratio u Englesku. Njegovo ime je bilo kapetan Čarls Bojkot.

U roku od nekoliko meseci „bojkotovati” je postao glagol sa današnjim značenjem „ignorisati”.

(Autor je bivši dugogodišnji dopisnik „Njujork tajmsa” sa Balkana)

Ostale vestiArhiva