NIŠ – Jedan od najvećih privrednih kolektiva u Srbiji u poslednjih nekoliko decenija, niška Elektronska industrija, polako nestaje. Rasparčan, nekadašnji gigant, koji je u jednom trenutku zapošljavao u svojim fabrikama i preduzećima i preko 28.000 radnika, pokušava da pronađe najpovoljniji način za privatizaciju, ali to veoma sporo i teško ide.
U nekim delovima sistema čak postoji i otpor prema procesu promene vlasništva, a za to vreme se malo, a negde čak i ništa ne radi. Nedavno je smenjen generalni direktor, odnosno predsednik EI Korporacije dr Vojislav Mitić, a trenutno ovu funkciju u v. d. „stanju” obavlja Miroslav Stefanović...

Poslednji događaji u Elektronskoj industriji i jednoj od sigurno najvećih i najboljih fabrika u njoj, u EI „Jugorendgenu” možda i najbolje odslikavaju stanje i situaciju sistema. Iako je Agencija za privatizaciju Srbije donela odluku da se EI Korporacija uvede u postupak restrukturisanja, što bi automatski značilo da će se korporaciji, ali i zavisnim fabrikama otpisati dugovi prema državnim poveriocima, Poreska uprava Srbije – Filijala Niš raspisala je oglas za prodaju nepokretnosti javnim nadmetanjem u sklopu postupka prinudne naplate javnih prihoda. Prosto rečeno EI „Jugorendgen” AD duguje državi, odnosno toj poreskoj upravi poreze i doprinose za isplaćene lične dohotke zaposlenima za 2002. i 2003. oko 32 miliona dinara.

Licitacija nije uspela

Raspisana licitacija je održana 31. avgusta ove godine, ali nije uspela. Zakon u takvim situacijama predviđa raspisivanje nove javne prodaje u roku od deset dana. Ne zna se, međutim, da li će biti ponovo raspisana, jer je u međuvremenu neuspela licitacija otvorila višegodišnje pitanje i brojne dileme oko statusa fabrika i preduzeća u EI Holding korporaciji i strukturi vlasništva.

U EI „Jugorendgenu” AD, inače jedinoj fabrici rendgen-aparata na Balkanu sa modernom „Simensovom” tehnologijom, koja lako i brzo može naći strateške partnere i uspešno uposliti velike proizvodne kapacitete, a samim tim i da zaposleni ostanu na svojim radnim mestima, tvrde da je 80 odsto imovine i kapitala firme privatno vlasništvo. Preostalih 20 odsto, kažu u fabrici, vlasništvo je EI Holding korporacije. I pored teškoća u kojoj je cela EI Holding korporacija ova fabrika i sada radi. I čeka, svakako, promenu vlasništva.

V.d. predsednika EI Holding korporacije Miroslav Stefanović kaže da je menadžment EI „Jugorendgena” AD odbijao da uđe u postupak privatizacije, koji je sačinjen za ceo sistema EI i njena zavisna preduzeća. Zbog toga ova fabrika EI (kao AD) nije ni u bazi podataka Agencije za privatizacije, samim tim nije ni u mogućem planu za uslovni otpis dugova, jer i nema status preduzeća u restrukturisanju. A, onda je razumljivo da kada nije na spisku za uslovni otpis dugova prema državnim poveriocima mora da izmiri ono što nije platila državi.

Tako je, tumači se zvanično, i došlo do toga da Poreska uprava raspisivanjem oglasa i licitacije za prodaju poslovnog prostora (upravne zgrade) ove fabrike, krene u prinudnu naplatu duga za neplaćene doprinose.

Nekorektna cena

To, međutim, nije sve u dosta zakomplikovanoj situaciji u Elektronskoj industriji oko EI „Jugorendgena”. Oglasili su se u sindikatu „Nezavisnost” u kojem kažu da je postupak i potez Poreske uprave sa licitacijom u najmanju ruku nekorektan:

– U oglasu Poreske uprave nudi se na prodaju procenjena vrednost imovine naše fabrike od 120 miliona dinara. Uz napomenu da se u prvom pokušaju ne sme ništa prodati za manje od 75 odsto, ili za 90 miliona. Nije nikakva tajna da se od nas potražuje na ime duga za neplaćene poreze na lične dohotke i doprinose državi 32 miliona dinara i da smo mi svesni da to moramo da platimo. Dva pitanja su, međutim, bez odgovora. Prvo, zašto se potražuju 32 miliona, a prodaje četiri puta veća procenjena vrednost fabrike? I, drugo, zašto se prećutkuje dug koji država ima prema našoj fabrici. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina naša fabrika i njeni delovi uradili su veliki posao za Kubu, garant plaćanja bila je naša država i skoro 20 godina bezuspešna su sva naša nastojanja da naplatimo taj završeni posao. A država duguje nama, bez kamata i drugih opterećena, sedam miliona dolara.

Srbija i Niš su prestankom rada velikog broja fabrika ili smanjenjem proizvodnje u delovima sistema EI poslednjih godina ostali bez TV prijemnika, sve je manje aparata za domaćinstvo, elektronskih brojila, telefonskih centrala i drugih uređaja... Ako se i sa delovima sistema koji su i dalje uspešni uradi isto, onda je potpuno jasno da će Elektronska industrija nestati. A to već nikome nije od koristi ili, ko zna, možda, i jeste.

Ostale vestiArhiva