Da su opštine Apatin, Vršac, Aranđelovac, grad Niš i druga mesta u kojima su prodate akcije atraktivnih firmi, poput Pivare, „Hemofarma”, „Knjaza Miloša” ili DIN-a, blagovremeno emitovale municipalne obveznice, čijom prodajom bi finansirale profitabilne lokalne razvojne projekte, mnogi novopečeni bogataši, negdašnji akcionari, pare bi radije uložili u te hartije, nego u stanove, automobile, ili belu tehniku.

Slično bi se desilo i da je država na berzanski pazar iznela deo postojećeg ili novoemitovani akcijski kapital sadašnjih javnih preduzeća, kako bi prodajom tih akcija, bez skupog zaduživanja kod banaka ili inostranih poverilaca, finansirala restrukturisanje i razvoj NIS-a, EPS-a ili „Telekoma”, ne ugrožavajući, pri tom, svoj većinski posed u tim firmama.

Izbegavanje berze

Međutim, kako je u intervjuu za naš list istakla direktor Beogradske berze Gordana Dostanić, koja je nedavno reizabrana na tu funkciju u naredne četiri godine – strategija razvoja domaćeg tržišta kapitala je i 17 godina nakon donošenja Zakona o njegovoj obnovi, decembra 1989. godine, nedovoljno jasna, a berza je prepuštena sama sebi.

Umesto da država, kao što su to učinile druge zemlje u tranziciji, stvori sve neophodne preduslove za razvoj tog tržišta, na kojem se omogućava prikupljanje najjevtinijih sredstava prodajom različitih vrednosnih papira (od privatnih, kakve su akcije, do raznih vrsta državnih obveznica i drugih hartija), kod nas se na berzi isključivo trguje, i to, po sili zakona, akcijama iz privatizacije.

Trgovanje se svodi na kupovinu firmi, ili na vlasničku konsolidaciju, upozorava Dostanić, uz opasku da ni jedna od firmi čije se akcije promeću dosad nije pokazala interes za listiranje, odnosno za izlazak na zvanično berzansko tržište, jer se još ne shvataju prednosti kotacije akcija, odnosno obelodanjivanja svih relevantnih podataka za potencijalne investitore.

Umesto toga, kod nas se kupcima akcija uglavnom nude na uvid zastareli podaci iz prospekta, dok do aktuelnih podataka o poslovanju, novim aranžmanima ili kadrovskim promenama zainteresovani investitori dolaze na neformalne načine, upozorava Dostanić.

Izbegavanjem da potpiše prospekt, menadžment velikog broja firmi je ta preduzeća onemogućio da tržišno verifikuje vrednost emitovanih akcija, pa akcionarima ostaje sumnja da li su firme, koje su u međuvremenu preuzete, plaćene po realnoj ceni.

Uz to, firme koje su bile na srpskoj berzi, nakon preuzimanja napuštaju domaće i, pod okriljem novih gazda, sele se na strana tržišta kapitala, na kojima njihovi novi vlasnici očigledno imaju interes da promeću akcije.

To je slučaj i sa „Štadom”, koja omogućava građanima Nemačke i drugim zainteresovanim da ulažu u njene akcije, a time i u akcije „Hemofarma”, dok je investitorima u Srbiji to faktički onemogućeno – povlačenjem vršačke kompanije sa Beogradske berze, ukazuje Dostanić.

Sve firme koje su svojim kapitalom ušle u srpsku privredu nalaze se na berzama u svetu, što znači da ne beže od javne provere svoje vrednosti, ukazuje naša sagovornica.

Na tim tržištima one prikupljaju i sredstva za razvoj emitovanjem i prodajom novih serija akcija, ne plašeći se razuđene vlasničke strukture i ulaska novih akcionara u svoj posed.

Slab asortiman

Nedovoljna zainteresovanost države za razvoj domaćeg tržišta kapitala i nezainteresovanost akcionarskih preduzeća da iskoriste prednosti koje im berza nudi za posledicu ima veoma slab asortiman hartija kojima se trguje, kao i nisku likvidnost, što odvraća ozbiljne ulagače.

Otuda i najnovija ocena Svetske banke i Međunarodne finansijske korporacije o osetno poboljšanim uslovima za ulaganje u Srbiju teško da će za posledicu imati veće prisustvo stranaca na berzi, prognozira Dostanić.

Država bi mogla da naše tržište kapitala učini atraktivnijim ukoliko bi ponudila široku paletu dugoročnih hartija – od municipalnih obveznica lokalnih zajednica, obveznica javnih preduzeća ili za popunu budžeta, do robnih zapisa i novoemitovanih akcija velikih kompanija u vrednosti 10 do 20 odsto njihovog ukupnog kapitala.

Takvi papiri bi bili atraktivni i domaćim i stranim investicionim fondovima koji tipuju na profit, a ne na vlasničke udele radi upravljanja firmama, naglašava direktor Berze, uz podsećanje da se to već uveliko dešava na tržištima kapitala i manjim od srpskog.

Primera radi, u Crnoj Gori i u Republici Srpskoj se uveliko trguje akcijama rudnika, elektrana, „Telekoma”, Luke Bar i slično, a da se pri tom država nije odrekla svog većinskog udela.

Ukoliko država ne učini taj zaokret prema domaćem tržištu kapitala, može se očekivati veliki odliv sredstava iz Srbije, jer domaći privatni penzioni i investicioni fondovi neće imati u šta da ulažu i moraće, za račun svojih akcionara, da traže atraktivnu robu na stranim tržištima, upozorava naša sagovornica.

Uz to, država bi prodajom akcija sadašnjih javnih preduzeća na berzi utvrdila njihovu tržišnu vrednost, koja bi mogla da posluži kao orijentir prilikom eventualne buduće prodaje strateškim partnerima.

Municipalne obveznice za beogradski metro

Emisijom i prodajom municipalnih obveznica Beograd bi mogao delimično da finansira izgradnju mosta preko Dunava, obilaznice, gasovoda ili metroa, što bi kupcima omogućilo stabilan godišnji prinos iz gradskog budžeta, uz očuvanje glavnice.

Međutim, dosad su se za mogućnosti takvog finansiranja lokalnih potreba u berzi interesovali samo predstavnici Niša i Kruševca.

Neobjašnjiva žurba akcionara „Novosti”

Komentarišući interesovanje javnosti za to ko je kupio Kompaniju „Novosti”, naša sagovornica smatra da je to manje važno od onoga zašto su akcionari požurili s prodajom svojih akcija već prvog dana.

Da li to znači da ne veruju u budućnost Kompanije, kad su pristali da akcije odmah prodaju po ceni koja je utvrđena u premijernoj trgovini, odnosno da li pristanak kupaca da plate cenu koja se iskristalisala tog prvog dana znači da su, možda, bili spremni i da više odreše kesu da je potrajalo.

Inače, nigde u svetu ne postoji obaveza pravih vlasnika da se legitimišu najširoj javnosti, već je to slobodna volja investitora.

Ostale vestiArhiva