Pedeset godina posle revolucije Mađarsku opet potresaju protesti jer je vlada biračima govorila jedno, a u tajnosti planirala drugo. Vladimir Gligorov, profesor ekonomije i istraživač Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, ocenjuje za „Politiku” uzroke mađarske krize i pouke koje ovaj slučaj nameće ostalim državama u tranziciji.

Može li mađarska vlada da stabilizuje ekonomsko stanje u zemlji bez radikalnog smanjenja državnog budžeta i javnog duga, većeg oporezivanja i sličnih rezova?

– U osnovi ne može, jer je razvoj budžetskog deficita neodrživ. Koliko bi radikalne morale da budu mere štednje – o tome se već može raspravljati. Međutim, budući da je vlada izgubila kredibilitet ne samo kod kuće već i u inostranstvu, najava radikalnih mera je možda jedini način da se taj kredibilitet povrati. Uspeh, međutim, kao što se i vidi – nije zagarantovan, jer javnost ipak mora da proguta laž.

Kako je moguće da Mađarska, koja je 1989. prva zakoračila u privatizaciju i reforme, proizvede deficit koji premašuje 10 odsto bruto nacionalnog dohotka?

– Mađarska je s budžetskim deficitom kuburila tokom čitave tranzicije. Stoga je čak započela nepopularne mere štednje, u vreme Bokrošove reforme iz 1995. A onda su potonje vlade posezale za povećanjem plata i uopšte javne potrošnje, čime su kupovale političku podršku na izborima. Što je u jednom trenutku moralo da postane neodrživo. Da sve bude gore, ova vlada je uspela da obnovi mandat lažući o stvarnom stanju stvari, zato ne može da okrivi prethodnu vladu za nasleđeno stanje u javnim finansijama. Tako se pored problema kredibilnosti javlja i problem legitimnosti, jer oni, koji su doveli do aktuelnog stanja, sad obećavaju da će ga promeniti.

Iako je laž priznao i sam Đurčanj, Pevel Karas iz slovačke Akademije nauka tvrdi da nije održiva optužba na račun mađarskog premijera da je lagao o stanju ekonomije, jer se „o ekonomici lagati ne može, a što se tiče ekonomske politike, tu je moguće ne govoriti o svemu objektivno, može se prećutkivati, što je mađarski premijer iz ovih ili onih razloga činio; to je kao u medicini – lekar može da kaže istinu o vašem zdravstvenom stanju, a i ne mora, čime ne postaje lažov niti se ogrešio o lekarsku etiku”. Vlast sme da laže narod o ekonomskoj politici?

– Nije tačno ni jedno, ni drugo. Jasno je da je vlada lagala jer tek sad izlazi u javnost sa podatkom o stvarnom budžetskom deficitu, a objektivni posmatrači su ionako znali da vlada laže i šta je istina. Da li je javnost takođe trebalo to da zna i da li joj je možda odgovaralo da veruje u laž – to je druga stvar. Što se tiče ekonomske politike, tu nejasnoće znaju da budu veoma skupe. Mađarska, konkretno, nije dobila podršku Evropske komisije za svoje programe fiskalne konsolidacije upravo zato što su bili nedorečeni. Konačno, kad je reč o vladi i javnosti, smatram neukusnim poređenja s lekarima i bolesnicima. Pacijent može da promeni lekara, a ovde je problem što javnost nije promenila vladu jer je dovedena u zabludu.

Šta je pouka „slučaja Đurčanj” za Srbiju i druge države u tranziciji?

– Mađarska je grešila što se tiče ekonomske strane tranzicije, jer je verovala da ne mora da žuri sa preuređenjem javnog sektora. To je poučno za sve, posebno za Srbiju, ali i za Hrvatsku. Sa političke tačke gledišta bilo bi dobro da u Mađarskoj dođe do promene vlade, jer ako javnost proguta i laž i prevaru, to će imati dalekosežne posledice po javni moral, kao što je vidljivo na primeru Srbije koja već duže vreme živi u sistemu laži.

Znači, druge države u regionu su fleksibilnije prema političkoj laži?

– To je teško porediti; u Mađarskoj je bila ponovo izabrana vlada koja je lagala i svi su izgledi da će opstati na vlasti. Bojim se da je Mađarska, pored nekih balkanskih zemalja, možda najfleksibilnija kada je reč o političkim lažima.

Zapadni analitičari upozoravaju da je šablon u svim postsocijalističkim državama isti – građanima se obećava viši standard umesto oštrih reformi. Postoji li treći put?

– To je simplifikacija. Postoji problem reforme javnog sektora koji nije svuda isti, a svakako je izraženiji u Mađarskoj nego u nekim drugim zemljama u tranziciji. To nije nužno povezano sa brzim prelaskom na evro. Mastrihtski kriterijumi i prelazni period, poznat kao ERM II, utvrđeni su zato da bi se zemlje u tranziciji postepeno pripremile za novčanu uniju. U svemu tome MMF ne igra neku značajniju ulogu.

Koliko su korisni zahtevi i saveti MMF-a i drugih finansijskih organizacija u postkomunističkim državama, a koliko su, kako tvrde neki ekonomisti – štetni?

– Kada je reč o srednjoj Evropi, mislim da je uticaj na početku tranzicije bio više konfuzan nego pogrešan, budući da se malo znalo kako o prirodi socijalističkih privreda tako i o politici prelaznog perioda, da tako kažem. Kasnije MMF i nije igrao neku značajniju ulogu. Kada je reč o jugoistočnoj Evropi, tu ima više osnova za primedbe, jer se u mnogim okolnostima nije baš najbolje snašao. No, sa napretkom tranzicije i posebno sa ubrzanjem procesa integracije sa EU, MMF uglavnom gubi neku ulogu i u tom regionu. Najveći promašaj MMF-a u zemljama u tranziciji jeste Rusija, a slično je i s drugim zemljama u razvoju. Jasno je da je MMF u velikoj krizi jer je izgubio klijente, ali nije jasno čemu još služi. Greške koštaju i MMF jer ipak ne može da izbegne odgovornost, mada se to često ne vidi odmah.

Da li je za države nekadašnje SFRJ ulazak u EU jedina šansa za početak ekonomskog raja?

– Ne. Integracija u EU ima veoma jasne koristi i troškove. Korist je pre svega u povećanoj stabilnosti i u ubrzanom institucionalnom razvoju. To dovodi do značajnog smanjenja rizičnosti trgovanja i ulaganja i obezbeđuje relativno održiv, mada možda ne i spektakularan, rast. Valja voditi računa o činjenici da je prelazak sa državne na tržišnu privredu proces povećane efikasnosti korišćenja faktora proizvodnje, a to najčešće znači da se ne može obezbediti puna zaposlenost u jednom dužem periodu. To opet ograničava mogućnost radikalne reforme javnog sektora, što dovodi do problema poput onih koji se sada ispoljavaju u Mađarskoj. Za to je delimično „kriva” Evropska unija jer preferira socijalnu državu. Ukoliko je neka zemlja spremna da sprovede radikalnije reforme i da znatno brže smanji udeo javnog sektora i javne potrošnje – tada je možda bolje ne težiti članstvu u EU. Verovatnije je, međutim, da bi odustajanje od integracije sa EU značilo usporavanje tranzicije i nižu privrednu efikasnost. A moglo bi da znači i povećanu političku nestabilnost, što može imati visoku cenu, kao što smo videli na primeru Jugoslavije i država koje su iz nje nastale.

Da li jenjava kriza u koju je zapala EU?

– Što se tiče krize u EU, ona je daleko od toga da je prevaziđena. Pre će biti da se produbljuje. Ovo sada je više inercija nego bilo šta drugo. Nije uopšte izvesno kako će se ustavna kriza i krize u pojedinim zemljama članicama razrešiti. Moje je mišljenje da su integrativne snage jače od dezintegrativnih, ali za sada nedostaju ideje kako da se nastavi proces produbljivanja i proširivanja integracije.

Kako države u tranziciji mogu da se zaštite od negativnih efekata globalizacije – da ponovo dignu barijere?

– Što se svetske privrede tiče, pitanje je suviše složeno da bih odgovorio metaforom. Što se tiče zemalja bivše Jugoslavije, njih je najviše koštao način na koji se raspala bivša zajednička zemlja, kao i balkanizacija privrede i politike na tom prostoru. Te države su još uvek zatvorenije – kako u trgovačkoj politici tako i po tome koliko su sposobne da izvezu – nego zemlje u tranziciji u srednjoj Evropi. Zato bi prvo trebalo normalizovati odnose na tom prostoru i liberalizovati ne samo međusobnu trgovinu i trgovinu sa svetom, već i sve druge poslovne odnose. Privredni nacionalizam i patriotizam razlozi su nazadovanja, a ne sredstva napretka.

Stvaranje zajedničke trgovinske zone u koju bi ušlo nekoliko zemalja u tranziciji minirao je strah od „vaskrsavanja Jugoslavije”. Nije li uskraćivanje saradnje na ekonomskom planu kontraproduktivno i šteti državama jugoistočne Evrope?

– U ekonomskom smislu, strah od liberalizacije privrednih odnosa sa drugim zemljama bivše Jugoslavije ili Balkana ili srednje Evrope – potpuno je neosnovan. Mora se imati u vidu da je liberalizacija trgovine i ulaganja sa zemljama Evropske zajednice bila od velike koristi zemljama u tranziciji, bilo da su već postale članice Evropske unije ili će to postati u budućnosti. Izvoz robe se mnogostruko povećao i trgovački je deficit znatno manji kod onih zemalja koje su skinule barijere trgovini sa EU nego kod drugih, recimo kod onih na Balkanu. Pa i na Balkanu se uočava rast izvoza poslednjih godina, jer se proces koji se odvijao u srednjoj Evropi sada ponavlja na Balkanu, mada sa decenijom zakašnjenja. Zaista ima smisla ukloniti prepreke privrednoj saradnji na Balkanu jer će onda to tržište biti od većeg značaja za EU i za druge razvijene privrede. Nacionalizam i patriotizam koji su podsticani strahom od obnove Jugoslavije ili nekim drugim strahovima imaju veliku privrednu cenu. Ne mogu a da se ne setim koliko je u Beogradu bila popularna teorija da „Nemačka osvaja markom a ne tenkovima”, da bi se svega nekoliko godina kasnije Nemačka odrekla marke. I tada, kao u mnogim stvarima do sada, ekonomisti gube spor sa pesnicima, piscima, filozofima i drugim populistima i patriotama, među kojima ima mnogo onih koji su na tome dobro zaradili.

Ostale vestiArhiva