Pošto je često putovala sa roditeljima, glumica Ivana Mihić je kao mala želela da bude turistički vodič, recepcionerka, sobarica... Maštala je i da postane balerina i glumica. Iako jedinica, detinjstvo je provodila sa sestrom i bratom od ujaka sa kojima je toliko bliska da su joj kao rođeni.
- Oboje su mlađi od mene, sestra pet, a brat deset godina. Slagali smo se uvek dobro jer se volimo i razumemo. Iako je između brata i mene razlika deset godina, često mi se čini kao da je nema jer je on uvek bio neobično zreo a istovremeno u nekim stvarima i detinjast kakva sam i ja. Slični smo po karakteru i smislu za humor. Moja sestra je jedno blagorodno biće koje ima razumevanja za sve. Imala sam pet godina kada se rodila i sećam se da sam očekivala da ćemo odmah početi da se igramo i ludujemo zajedno. Međutim, morala sam da sačekam još koju godinicu da poraste. Ali vredelo je čekati! - priča Ivana.
Kaže da je kao dete bila živahna, vesela, razigrana i strahovito druželjubiva. Toliko je mnogo događaja u njenom detinjstvu, kaže Ivana, i onih lepih i onih drugih koje je nemoguće zaboraviti.
- Uvek nas je bilo po dvadesetoro drugarica i drugova u dvorištu u kome smo se igrali "kauboja i Indijanaca", "partizana i Nemaca", "igara bez granica", "između dve vatre", "Robinzona Krusoa", a organizovali smo i pozorišne predstave od kojih smo zarađivali za džeparac. Na letovanjima nisam izlazila iz vode, a kad bih izašla volela sam da se igram "istraživača" i verem se po stenama. Bila sam vrlo spretna i oprezna tako da nije često dolazilo do povreda. Imam samo jedan ožiljak, na kolenu, od pada sa bicikla kada mi se iščupao volan i nisam uspela da održim ravnotežu. Ostale je vreme učinilo nevidljivim - priča Ivana Mihić.
U školi je bila odličan i vrlo dobar đak. Išla je na ritmičku gimnastiku, a zatim u baletsku i muzičku školu.
- Zvuči kao mnogo obaveza, međutim ja sam obožavala sve to i stizala i da se igram sa decom iz dvorišta. Imala sam puno igračaka i neke još čuvam. Kao i većina devojčica, volela sam lutke koje su nam bile kao bebe a mi smo im bile mame i šetale ih u kolicima. Ja sam jedina u dvorištu imala bebu "crnca", koji je bio presladak i koga sam obožavala. Volela sam i plišane mace i, eto, sada imam jednu živu takvu lutku, mog mačka Hiru - kaže ona.
Za svoje roditelje ima samo reči hvale.
- Divni moji roditeljci! Tokom mog detinjstva izgradili smo odnos ljubavi, prijateljstva, poštovanja, razumevanja, podrške koji i danas traje i obogaćuje se, i koji nam je u teškim vremenima pomogao da izdržimo. Često su mi govorili: "Glava ti služi da misliš, oči ti služe da gledaš, uši da slušaš". Učili su me da radim na sebi, na svom obrazovanju, da ne posustajem, da činim dobro drugima i da se tome radujem. Da čovek dobija kad rado daje. Ako ste bliski sa roditeljima i možete da razgovarate o svemu, ako ih razumete i slušate-osluškujete na pravi način, ako ne mislite da svet počinje od vas već ga gradite i na temelju zbivanja pre vas... sve to je dragoceno za izgradnju jedne zdrave ličnosti, ličnosti koja će zatim biti spremna da misli svojom glavom - zaključuje Ivana.

Ostale vestiArhiva