Dođi, dođi da vidiš gde će biti moja učionica! Uzbuđenje zbog toga što će, prvi put od kada je počeo da se školuje 1999. godine nastavu imati u pravoj školi, a ne u privatnoj kuću kao do sada, Marko Stojšić iz sela Strezovce, u opštini Kosovska Kamenica na Kosmetu - nije mogao da sakrije. Vukući za rukav reportera Glasa kroz gomilu ljudi koji su, kao i on, znatiželjno razgledali 200 kvadrata novoizgrađene Osnovne škole "Bratstvo" u Markovom selu, nastavio je da se hvali školskim rekvizitima.

- Imamo i globus, gledaj... Vidi tablu - ceo zid zauzela. Evo, ovde ću ja da sedim - priča on kao navijen, pokazujući na zadnji red klupa.

- Dođi da vidiš kupatilo. Imaju dva - jurnu on oborivši skoro seoskog popa.
- Polako dete... - ukori ga popa - neće škola nikud. Osećaj stida zbog upravo dobijenog ukora brzo se izbrisa sa njegovog lica kada se začulo školsko zvono.

- Slušaj, zvoni za nastavu! Je l' čuješ? Slušaj - zavapi Marko, nadvikujući se sa dobro poznatom zvukom svima nama, osim njemu i njegovim drugarima.
- Jesi čuo, jesi čuo! - cimajući ga za rukav saleteše ga Biljana Rajić i Danijela Perić, školske drugarice.

- Ama, čulo ga deco celo Kosovo! ' Ajd sad kuš, napolje! Pustite ove ljude da slikaju - preteći štapom i namičući "svečani" sako iz sedamdeset i neke na ramena izgoni starina od osamdeset leta decu napolje.
- Eno ga Milan Arsić - upirući prstom u dečaka koji u stavu mirno stoji kraj ulaznih vrata škole - Je l' ga se sećaš? Pričala si sa njim kad ste bili u junu ovde, kad su ovi iz Beograda postavljali temelj za školu - podseća Marko.
- Znaš, on sad ne sme nikud. Vidiš da drži srpsku zastavu. To ti je velika čast - ozbiljno objašnjava naš vodič.

Malo dalje, ispred školskog dvorišta Branko Kockica pravi štimung na svojoj gitari, spremajući se da oficijalni deo ovog svečanog čina za oko 500 žitelja okolnih sela pretvori u neoficijalni.
- Vidi, dala mi film lično Zona iz onog filma. Jesi je video, eno je u školi priča sad sa Tamarom - pritrčavajući Marku raportira mu Bojan.

- Nisam! Ajde vodi me da je vidim - ne časeći, gurajući Bojana ispred sebe, zatrča se on ponovo ka školi.
- E, pa svaka čas Đilasu i Bogdanoviću. Nisu slagali - do ušiju dopire deo razgovora šestorice starijih ljudi koji sedeći na skoro odsečenim balvanima naslaganim na oko 100 metara ispred nove škole nadgledaju dešavanja. Jednom od polemičara Rajku Aleksiću (73) ne smeta ni sunce koje je pripeklo tog prepodneva u Kosovskom Pomoravlju. Došao, kaže, da vidi gde će mu od devetoro unučadi najmlađih dvoje od sada ići u školu.

- Živeo sam kako sam hteo, još da mi je ovo dvoje najmlađih da odgledam pa nek' bude šta će biti - nameštajući kačket treperećim glasom i zamagljenih očiju progovara on, dok se sa improvizovane bine ispred škole prolama pesma: "Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja mila...".

- Dođi, sine, kod tate - pozva Radoš svoju devetogodišnju ćerku i privijajući je u naručje očevidno potresen, glasom i načinom na koji devojčice peva pesmu, pokuša da u kosi svoga deteta sakrije suze u očima. Radošev trenutak slabosti razbija devojčica obučena u staru srpsku kosovsku nošnju, pritrčavajući jednom od polemičara sa balvana.

- Ama, ja se skuvah u ovome, je l' mogu da se presvučem sada - pita, skoro plačnim glasom, duvajući i treskajući nervozno prtenom belom pregačom oca.
- Šta ja znam? - zbunjeno će ovaj - pitaj učiteljicu.
- Sad će Branko Kockica - zajapureno trčeći pored "skuvane devojčice" dobaciše dvojica dečaka. Zaboravljajući na prethodne muke, stušti se i ona za njima. Galama i smeh okupiraše sve prisutne.

- A jes' vrag ovaj Branko - vrteći glavom i smejući se prokomentarisa deda Rajko sa balvana.
- Marko, što ne ideš tamo da gledaš? - pita strina usamljenog dečaka, koji neodlučno stoji na pola puta između njih i Kockice.
- Ma šta znam... - reče on, prilazeći strini Rajku.
- On ti je jedino srpsko dete u selu LJeštar. Majke nema, a prošle godine se sa ocem vratio iz Beograda u svoju kuću. Ima dvanaest godina, a ide u treći razred. Prošle godine nije išao u školu jer nije imao pratnju. Treba dva kilometra svaki dan da pređe u jednom pravcu da bi došao do škole i to sve kroz albanska mesta. Ni sada mu ne daju pratnju - objašnjava deda Rajko. Marko Cakić, postiđeno gleda u zemlju ispred sebe.

- Valjda će mi sada dati. Sinoć su potpisali ono u Beogradu... - promrmlja on više za sebe.
- Koje...? - pogledaše ga svi iznenađeno.
- Pa onaj ustav. Bilo na televiziji sinoć - obaveštava ih on. Odrasli ućutaše. Zaćuta i Marko zbunjeno.
- Pa, šta misliš da to znači Marko? - pitamo ga mi.
- Pa da ne damo Kosovo - nabusito odgovori on.
- A ko će da ga sačuva i kako? - insistiramo na odgovoru.
- Kako ko? Pa Tadić i Koštunica! Kako? Pitaj njih, oni valjda znaju - skoro uvređen zbog pitanja ljutito odgovori on. Odrasli se nasmejaše, a Marko besno odjuri ka školi.

Utom neko od pridošlica iz Beograd zatraži od prisutnih da zajedno otpevamo srpsku himnu "Bože pravde". Pokazalo se da, osim devojčice koja ju je pevala - malo ko zna celu himnu napamet. Deda Rajko, onako za sebe reče:
- Bila je bolja ona "Hej, Sloveni", bar je svi znaju...

- Ništa deda, kad umreš, ima da te pratimo uz onda uz nju - šeretski mu dobaci komšija Stevan. Deda, uhvaćen u zamku, samo se nasmeja. Ceremonija otvaranja nove škole u selu Strezovce, koju je izgrađena na inicijativu Narodne kancelarije predsednika Republike Srbije, uz pomoć donacije grada Beograda i NVO "Dečja radost", završena je. Četrdeset osnovaca iz ovog kraja više neće učiti u mraku i u staroj trošnoj kući.

Ostale vestiArhiva