Ivanka Alander, potomak Petra Jokića, Karađorđevog buljubaše i kuma, jednog od prvih pismenih ljudi u Srbiji i jedini naslednik te značajne porodice, i pored ogromne imovine u kojoj uživaju nedodirljivi pojedinci, ona živi od male penzije, kao podstanar u Beogradu. NJen deda Radomir Jokić studirao je u Beču, danju je učio, a noću istovarao ugalj na železničkoj stanici. Po završetku studija ekonomije nastavio je još kratko vreme da radi najteže poslove i sa skromnom ušteđevinom se vratio Srbiju. S tugom priča da je deda umro pre rata i njenog rođenja i srećom nije sačekao slom porodice, ali njena baka, majka i ujaci dočekali su da ih "usrećitelji naroda" i "delioci pravde" strpaju u zatvor i oduzmu im sve.

- Najmanje što država Srbija može da uradi za sve nas stare vlasnike jeste da nam vrati u naturi, tamo gde je to moguće, sve što nam je oteto i da nam se makar izvini za sve patnje i poniženja s kojima živimo do danas. Da počnu da nas tretiraju kao ravnopravne građane, poručuje Ivanka Alander.

NJen deda Radomir je po povratku iz Beča, sa svojim drugovima koji su sastavili svoje skromne ušteđevine, nadahnuti modom tog vremena, podigli malu fabriku šešira u Bulevaru kralja Aleksandra.

- Umesto "visoke mode", deda i njegovi prijatelji brzo su prešli na proizvodnju gume, vojničkih cokula, gumenih kaljača i opanaka, da bi vremenom prešli na mušku i žensku modnu obuću, da bi pred rat to postala najveća fabrika te vrste na Balkanu. U Bulevaru kralja Aleksandra 174, na 34 ara zemljišta i osam zgrada, bila je fabrika modne obuće mog dede, koja se zvala "Boston". U istom obliku u kome je oduzeta, skoro 75 odsto je nepromenjeno i danas, sem frontalne zgrade na Bulevaru, u kojoj je bila glavna fabrika. Ona je porušena i na njenim temeljima je podignuta robna kuća koja se nekad zvala "Eksport drvo", posle RK "Beta", a sada to bratski dele Sjekloćin "Omnis" i Miškovićeva Delta banka, ili, ko više voli strane marke, Banka inteza - objašnjava gospođa Alander.

Malo je začuđena kad čuje kako se krvnički svađaju Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda, i Veselin Sjekloća, direktor i vlasnik Omnisa oko njene imovine.

- Sjekloćina ljubav prema mojoj dedovini je toliko jaka da mi je lično rekao da ne može da zanemari svojih 10 godina zarade u Rusiji iz vremena Miloševića, koje je tu uložio i da moju dedovinu zbog toga oseća duboko, kao svoju i da ja ne mogu osećati to isto jer nisam tu živela za razliku od njega. Bogdanović opet misli da to više pripada gradu, to jest njemu, nego Sjekloći.

Tokom skupljanja podata za prijavljivanje i evidentiranje oduzete imovine došla je Ivanka do "neverovatnih" saznanja. Kuća u kojoj je živela njena porodica, iako je još tamo gde je i bila, administrativno je "progutana" u postupku sanacije banaka. Proveravala je u opštini Zvezdara za pomenutu kuću niko ne plaća porez, a nema nikakvog traga o njoj kako u opštinskom poslovnom prostoru, tako ni u gradskom. Kako kaže, ne želi da spominje imena, ali zna ko stoji iza takvih postupaka.

IMOVINA

- Preko advokatske kancelarije Zorke Borozan, bivše sudije, i Milana Perovića, koji je 2001-2004. godine, bio član Gradske vlade i zamenik predsednika komisije za dodelu građevinskog zemljišta (Bojana Stanojevića), nekakav Slavoljub Ristanović dobio je po Zakonu o planiranju i izgradnji, član 84, pravo korišćenja, kao stari vlasnik na mom placu na Vidikovcu, iako nema zakonskog osnova za to jer ja sam jedini zakonski naslednik. On je kriminalno stečeno pravo korišćenja prodao preduzeću OMV, čiji je zastupnik pomenuta advokatska kancelarija Borozan, u kojoj radi, kao advokat i pomenuti Milan Pervović. Javno pozivam one koji treba u ime države da proveravaju, da se provere preduzeća i pojedinci, koje zastupa kancelarija Borozan, a kojima je dodeljivano gradsko građevinsko je u periodu Perovićevog mandata u komisiji, koliko je to bilo zakonito. Svi koji su učestvovali u ovom prljavom poslu, opomenuti su, a poslednju reč o tome imaće sudovi, pa i onaj u Strazburu - poručuje Ivanka Alander.

FABRIKA, KUĆA I LOKALI I ZEMLJIŠTE

- Pored fabrike obuće "Boston", moji su imali i zgradu sa 18 stanova i tri lokala na uglu Pop Lukine i Fruškogorske na sedam ari placa, na Vidikovcu uz samu Ibarsku magistralu 94 ara najboljeg zemljišta, kao i još šest hektara zemljišta u Rakovici uz Topčidersku reku, na čijem je jednom delu podignuta fabrika motora "21 maj". Na Oplencu vilu "Vera", po imenu moje mame, i imanje od tri hektara, koje se graniči s kraljevim, kumovskim, vinogradima. Celokupna imovina je konfiskovana mojoj baki i ujacima koji su bili osuđeni na 13 meseci zatvora. Pošto su njihovi radnici iz fabrike obuće tražili da ih vrate u fabriku, babu su pustili, a ujake su hteli da likvidiraju. Baba je njihove živote kupila za velike pare i prebacila ih preko granice. Nikada ih nisam videla, a umrli su u inostranstvu bez potomstva - s tugom se priča Ivanka o svojim ujacima, koje nije upoznala.

Ostale vestiArhiva