Rukovodilac dve studije, profesor Aleksandar Jovović, ističe da će projekat, ako bi bio realizovan kako piše u studiji, biti bezbedan po životnu sredinu, ali da nigde ne piše kako će se to jednog dana voditi i kontrolisati i da li neće imati baš nikakve uticaje.
Profesor Aleksandar Jovović sa Mašinskog fakulteta za N1 kaže ne postoji nijedno tehničko rešenje, od škola ili fudbalskog stadiona do ovako složenih i grandioznih projekata, koji nemaju određene uticaje.
„Zato se i rade studije o proceni uticaja na životnu u sredinu. Iz toga razloga, šest i po godina su obavljana istraživanja, ocenjivanja, modeliranja, proračuni, eksperimenati. U studiji jasno piše da će sam projekat, kad bude, ako bi bio realizovan tako kako piše u projektnoj dokumentaciji, odnosno u studiji, da će biti bezbedan po životnu sredinu. Ali kako će se to jednog dana voditi, kako će se kontrolisati, da li neće imati baš nikakve uticaje, to naravno nigde i ne piše i na taj način ne treba ni komunicirati“, kaže Jovović.
On navodi i da su kompanije kao što su Rio Tinto povremeno pravile probleme u životnoj sredini, ali da su takođe bile i nosioci razvoja.
„Bez ogromnih kompanija i njihovih strahovitih istraživača i centara teško da bi se išta u tehnologiji pomeralo u godinama unazad, od vremena Forda ili još ranije, proizvodnje čelika pa nadalje“, kaže profesor Mašinskog fakulteta.
Dušan Vasiljević, međunarodni ekspert za strateško planiranje u oblasti životne sredine, za N1 pojašnjava da se studije procene uticaja na životnu sredinu sastoji iz tri glavna elementa – snimak postojećeg stanja, predložena tehnologija koja treba da se primeni i mere kako da se smanje negativni uticaji tehnologije, te da su drugi i treći deo ono što je najrizičnije.
Prema njegovim rečima, snimak postojećeg stanja u ovoj Studiji je bez ikakvih primedbi.
„Nesporan je i vrlo dobro urađen i ja moram da iskažem, ja nisam stručan za sve, ali ono što sam mogao da vidim, zaista vrlo detaljno urađeno stanje na terenu. Od geomorfoloških elemenata do istorijskih, arheoloških, kulturoloških i tako dalje. Odlična baza podataka. Ako jednoga dana Rio Tinto odustane od ovoga, ja predlažem da to preda državi Srbiji za neku drugu namenu, mnogo će nam koristiti. Dakle, savršeno urađen taj deo posla“, kaže on.
Problem, kako navodi, u drugom i trećem delu Studije je u tome što se u ovim situacijama koristi princip korišćenja najboljih raspoloživih tehnika i iskustava, naučnih dostignuća i pretpostavki šta bi ta tehnologija koju ste predvideli mogla da učini, što u ovom slučaju ima nedostatak.
„U ovom konkretnom slučaju imamo jedan mali nedostatak tog pristupa je taj što jadarit kao ruda nigde ne postoji, pa eksploatacija litijuma iz jadarita nigde ne postoji u ovoj meri, u ovom obimu, u ovakvom području. Znači, moglo je samo da se pretpostavi šta bi nešto slično moglo da uradi na kraju. I opet kad se sve to napravi, niko ne garantuje da će sve to na kraju krajeva da ispadne kako treba“, kaže Vasiljević.
On upozorava i na sam proces kontrole izvođenja samog Projekta Jadar, za šta je potrebno imati kulturu poštovanja zakona, kaznene i podsticajne mere i inspekciju.
„Mi nemamo dovoljan broja inspektora, imate tri, četiri ili pet republičkih inspektora, to je apsolutno nedovoljno. S druge strane, u pravosuđu, poštovanje prava ne postoji. Kompanije najčešće znaju da ukoliko i naprave neki prekršaj, nekim upravnim postupkom mogu to da razvlače do beskraja i mnogo im je jednostavnije da uđu u prekršaj pa da eventualno plate kaznu, nego da taj propis ispune zato što im se ovako više isplati. Dakle, mi živimo u jednoj zemlji koja je poprilično nesigurna za ozbiljne investicije, dok se spekulativni kapital lako snalazi, brzo dođe, brzo i ode i mi smo svedoci da recimo mnoge investicije dođu, posede malo odu“, kaže Vasiljević.
Dodaje i da ovakve velike studije moraju da se drže vrlo jak socijalni element, a da je u ovoj deo uticaja na društvo ostavljen da se vidi tokom vremena.
„Nigde nije spomenuto, niti se Studija bavila time kako će to uticati na nekakvu širu zajednicu, na koji način će to prihvatiti i kako to možda izbeći. Veruje se, valjda, da će komunikacija ovih podataka možda na neki način da promeni generalni stav za koji znamo kakav je. I sada se postavlja pitanje, u suštini, šta je ta tolerantna mera štete koju će neko društvo da prihvati? Vi s jedne strane imate standarde, ali s druge strane imate percepciju stanovnika koji tamo žive. Dakle, po mom ličnom uverenju, socijalni aspekt bilo koje intervencije, čak da pravite tamo i fabriku cipela ili da pravite polje pirinča, mora u prvom planu da ima efekat na društvo. Dakle, šta ta lokalna ili šira zajednica kako to prihvata?“, objašnjava Vasiljević.

Ostale vestiArhiva