Desetak vozila Kfora upravo je protutnjalo pored Doma kulture u Gračanici. Podignute cevi na topovima, vojnici u punoj ratnoj opremi i puškama uperenim ka nebu zamicali su ka Prištini. Rotaciono svetlo na jednom od vozila bacalo je senku na sedam-osam sedamnaestogodišnjaka koji su u mraku na klupici sedeli u dvorištu Doma. Pompezna vojna kolona nije naročito privukla pažnju dečaka.


Više od Kfora zanimalo ih je da začikavaju svoje dve vršnjakinje koje su uporno pokušavale da deo svog razgovora sakriju od ušiju "bezobraznih" mladića. Na kraju, iznervirane, demonstrativno su napustile parkić dok ih je pratio grohotan, ničim izazvan smeh živahnih momčića.

- E, imaš cigaru? - najbučniji od njih dobaci novinaru Glasa - Odakle ste? - nastavi on sa pitanjima uzimajući cigaretu i ujedno procenjujući da li je njegov novi sagovornik pogodan za potencijalnu žrtvu njihove zafrkancije. Objašnjenje da smo novinari iz Beograda, leglo mu je kao "kec na jedanaest." Ne časeći, krenuo je da svog drugara "intervjuiše" oponašajući rečima i delom zanat pripadnika sedme sile.

- Dakle kako živite? Kako je to živeti na Kosovu? Pričajte nam o tome... - nastavio je momčić, koji se kasnije predstavio kao Mihajlo, da imitira novinare gurajući stisnutu pesnicu umesto mikrofona svom drugu u facu. Momak, postiđen odbija da mu bude "sagovornik" u igri. Odgurnuvši ga od sebe uz nekoliko sočnih psovki uspeva da ga "skine s vrata". Ulogu sagovornika u izmišljenom intervjuu na sebe dobrovoljno preuzima Aleksandar.

- Ovde je lepo živeti. Uživamo. Albanci nas vole i mi njih volimo. Družimo se i izlazimo zajedno. Šta da vam kažem, dođite da živite na Kosovo. Desi se da od 24 sata četiri imamo struje, ali i to je retko - cinično je odgovarao Aleksandar na Mihajlova "novinarska pitanja."

- Ćuti, bre, budalo, ko zna ko sve sluša, još će da pomisle da je istina - gurnu ga ne baš nežno u rebra rmpalija zagrnut motorkom.

- Ko ne zna šta su muke teške, neka prođe kroz Prištinu peške. Eto tako živimo - ubaci se u razgovor mladić koji je do tada strpljivo ćutao. Ozbiljan, obrati se reporteru Glasa:

- Ako ćete opet da pišete o nama, kao o retkim pticama, onda bolje nemojte ni da pišete. Ozbiljnost, i bes u glasu ovog momka natera njegove drugare da prestanu da se sprdaju. Smušeno su počeli da se nervozno češkaju i bespredmetno osvrću oko sebe. Dolazak stidljivog dugajlije u družinu došao im je kao spas.

- Pitaj njega kako živi. Njemu je najteže - nosi patike 52. Moraju iz Beograda da mu šalju obuću - cereći se i upirući prstom u pridošlicu nastavi Mihajlo. Crven u licu dugajlija ga zavali iz sve snage po glavi.

- On misli da će da se bavi košarkom jednog dana - nastavi on da mu se ruga. Naše pitanje da li trenira košarku u nekom klubu, dočekano je sa podsmehom.

- Ženo božja, pa je l' ti znaš gde si?! Pa nije ti ovo Beograd. Kakav klub? Ha ha ha - zacereka se Aleksandar.

- Ne, nema ovde gde da se trenira ni košarka ni fudbal. Nema ništa - kaže stidljivi mladić - Albanci imaju te terene, ali mi tamo ne možemo - dodaje on kao da se pravda.

- Nema ni bioskopa ni pozorišta, ničega - ubacuje se u razgovor još jedan od dečaka.

- E baš pozorište nam fali, a ni struje nemamo svaki dan - zakikotaše se svi redom.

- Pa dobro, bilmezi, samo sam rekao - ljut što je uopšte i progovorio nadvikujući smeh drugara pravdao se on.

- Sedimo i gluvarimo svako veče. Petkom i subotom idemo u lokalnu diskoteku i to ti je sve. Nije ti ovo Beograd. Nema teretane, bazen... Mlatimo praznu slamu - sada već ozbiljno nas obaveštava do tada najneozbiljniji među njima. Smeh opet zamire pred podsećanjem na stvarnost. Počinju sa pitanjima: Kakav je život u Srbiji, u Beogradu... Koliko šta košta... Čime se njihovi vršnjaci bave, kako žive...

- Onda krenuše da pričaju o sebi. Trojica iz ove družine su iz Gnjilana. Dvojica putuju svaki dan po 30 kilometara do škole u jednom pravcu. Uglavnom kroz albanska sela. Jedan plaća 50 evra stan u Gračanici. Roditelji mu zarađuju 100 evra mesečno. Ćaskanje o svemu i svačemu nastavilo je da teče do momenta kada su trebali da daju odgovor na prosto pitanje šta planiraju za budućnost. Od lica neozbiljnih dečaka, u koja smo do tada gledali, odjednom su se pred nama stvorila lica zabrinutih muškaraca.

- Pitajte ove što kroje kapu gde i šta nam je naša budućnost, a ne nas. O kakvoj ti budućnosti pričaš? Možemo da odemo ili da ostanemo. Ako ostanemo, pitanje je kada će Albanci ponovo da nas pojure. Ako odemo, gde ćemo? U Srbiju, pa tamo nas zovu Šiptari! - besno dobaci glas iz mraka.

Pet kilometara dalje od Gračanice, u Lapljem Selu razgovor na istu temu sa njihovim vršnjakinjama iz Ekonomske gimnazije. Lepa Ivana Janićijević ima 17 godina, živi u Novom naselju, desetak kilometar udaljenom od Lapljeg Sela, u okolini Lipljana. Putuje svaki dan autobusom kroz albanske teritorije do škole. Inače je iz Štimlja. Godine 1999. se doselila u Naselje. Sa porodicom stanuje privatno i stan plaćaju 50 evra mesečno.

Njena kuća je srušena i sve što je bilo u njoj je nestalo. Svoju budućnost ne vidi na Kosmetu ni pod kojim uslovima jer je, kaže egzistencija nemoguća. Katarina Adamović i Milena Kostić su iz Gračanice i meštanke su. Sve vreme su bile na Kosmetu. Katarina kaže da život na Kosmetu ne funkcioniše, barem ne za njih, i da se sve svodi na puko preživljavanje. Branka Perović je iz Suvog Dola kod Lipljana.

Vesna Vasiljević je iz Prištine. U Suvi Do se doselila sa roditeljima kod bake 1999. godine. Vesnini roditelji su u Prištini imali svoj stan, a 1999. su ga preuzeli, kaže, Albanci. Od tada niko iz porodice nije odlazio do stana. U svoj rodni grad ide samo kada nešto "ozbiljno" kupuje, a i tada govori isključivo engleski jezik.
- Odrastala sam u gradu i teško sam se privikla na selo. Ovde nema ničega, ni gde da se izađe, ni šta da se radi niti vidi - kaže ona.

Milica Smiljić je kao i Ivana iz Novog Naselja. Dani su kaže jednolični, menja se samo predmet koji uči za domaći. Ustaju u pet, u jedan se vraća iz škole, uči, spava... Da bi neki put, najčešće subotom izašli, moraju da putuju kroz albanska naselja. Tada, kaže, rizikuju. Sa Albancima izbegavaju svaki, pa i vizuelni kontakt. Jedini način da reše ove svoje probleme koje imaju je, slažu se sve, da upišu studije i da odu sa Kosmeta. Razloga za ovakvu odluku, kažu, imaju više. Zbog ograničenog kretanja, sredina u kojoj žive je zatvorena. Kultura je na niskom nivou, tako da im, kažu one, preostaje da same sebe izvuku iz toga.

- Malo je mladih koji iskreno žele nešto bolje za sebe sutra. Mislim da nemaju nadu, jednostavno se stapaju sa sredinom u kojoj su se zatekli - objašnjavaju devojke, koje su, uzgred rečeno, i novinarke i urednice školskog lista Ekonomist.

- Stvari koje se dešavaju oko mene usmeravaju me na put kojim ja ne želim da idem. Da ostanem na Kosmetu, da se borimo za njega, a Kosovo meni ne pruža ništa. Možemo samo da izgubimo život i da nikad ne ostvarimo naše snove - objašnjava Ivana, dok školsko zvono poziva na čas. Njene reči uvedoše i ostale koleginice u disksiju, a zajedničko školsko dvorište osnove i srednje škole u Lapljem Selu postade poprište političke debate.

- Beograd je taj koji treba da reguliše stanje ovde. Priče su im za peticu, doduše ali dela su na nuli - oštro sudi Ivana.

- Trude se. Hoće da zadrže Kosmet... Pa nije sve u njihovoj moći - pokušava da bude objektivna Vesna.

- Svesna sam da drugi odlučuju o nama... Ali trebalo bi da ovi iz Beograda imaju malo oštriji odnos prema Albancima. Ako je zemlja srpska, onda Srbi postavljaju pravila igre, a ne Albanci. Ako im ne odgovara, imaju svoju državu Albaniju, pa neka idu tamo. Zašto da moji vršnjaci i ja živimo u 12. veku dok naši vršnjaci Albanci žive u 21. veku, a deli nas 15 kilometara - sada već vatreno rezimira društveno-političku scenu Ivana.

Gotovo ista ljutnja koja je usmerena prema Albancima usmerena je i prema Beogradu. Sa visoke politike razgovor je skliznuo na temu omiljenu među maturantima - ekskurzija. Nova pravila koje je Beograd propisao za maturante sa Kosmeta, gimnazijalke shvataju kao dodatnu getoizaciju. Uskraćuju im, tvrde u horu, i ovo malo životarenja od mladosti. A onda ljutnju, opet zameni neminovna vesela mladost. Posle konstatacije da nemaju ni "frizera", zabaviše ih odgovori na pitanja o beogradskim salonima masaže i Spa banjama. A onda je opet zvonilo za sledeći čas...

VOLIM KOSOVO...

Biljana Nikolić iz Lapljeg Sela je pesnikinja koja je nedavno objavila drugu knjigu poezije. Na njenu sreću, talenat koji ima joj je, za razliku od njenih vršnjaka, otvorio mnoga vrata, a samim tim i mogućnost da dosta putuje. Ima 17 godina i piše poeziju o prirodi koja je, kako kaže, na neki način povezana sa svakodnevnim događajima na Kosmetu.
Možda je loše što živimo samo za sadašnjost i razmišljamo samo o sadašnjem vremenu, a ne o budućnosti. Ne znam. Volela bih da imam solidan život... Volela bih da odem u inostranstvo. Kosovo je za mene mesto gde sam se rodila, gde sam rasla.. Volim Kosovo - sležući ramenima kaže Biljana.

Ostale vestiArhiva