VAŠINGTON, 23. oktobra – Ne želimo reprizu Balkana u Iraku – poručila je administracija Džordža Buša u reagovanju na učestale ovdašnje zahteve da se ta bliskoistočna zemlja, zahvaćena raznim vrstama ratova, podeli po verskoj i nacionalnoj osnovi. Teritorijalno komadanje stvorilo bi „zapaljivu situaciju u celom regionu” – izjavio je Toni Snou, portparol Bele kuće, odgovarajući na pitanje novinara.


Nagoveštavajući da bi Irak mogao da postane bure baruta na već plamtećem Bliskom istoku, Vašington odbacuje ne samo pozive da se tamošnji „sektaški sukobi” smire dezintegracijom zemlje, nego posredno priznaje i da se izjalovljuju njegove proklamacije da je invazijom tu državu načinio „rasadnikom stabilnosti i demokratije”. Jer, umesto modernizacije, ona postaje novi simbol duge konfrontacije i prelivanja strateške napetosti i izvan njenih granica.

Na konferenciji za novinare Snou je prošlog petka priznao da rukovodstvo SAD razmatra i mogućnost podele Iraka, ali da je taj pristup tek „rezervni” jer se „ne želi repriziranje Balkana”. Neprihvatanje „cepkanja” obrazložio je mogućnošću da se ionako teška situacija pogorša jer bi se „na šiitskom jugu povećao pritisak Irana (gde je od 1979. ustoličena šiitska teokratija), dok bi suniti u središnjem delu ostali bez prihoda od nafte koje samo u njihovom delu nema, a odvajanje kurdskog severa bi povećalo zebnje Turske i Sirije od stvaranja velikog Kurdistana”.

Dramatično pogoršanje situacije u Iraku zahteva da Amerika koriguje dosadašnji pristup tamo – slažu se gotovo svi ovdašnji stratezi. Za varijantu podele, iliti „balkanizacije Iraka”, upravo se založilo i dvoje senatora vladajućih republikanaca Rik Santorum i Kej Bejli Hačison uz opasku da je „Balkan sada bezbedniji od Iraka”.

Bela kuća insistira, međutim, na očuvanju teritorijalnog integriteta Iraka, makar mu federalizacijom bio podeljen suverenitet na tri autonomije širokih ovlašćenja.

Irački parlament, sa šiitskom i kurdskom većinom, pre desetak dana je usvojio nacrt za stvaranje tri autonomije, uprkos protivljenju sunita čija je vlast, zajedno sa Sadamom Huseinom, svrgnuta invazijom. Već to je izazvalo veliko uznemirenje na „vrlo šarenom” Bliskom istoku – izveštava „Čikago tribjun”.

Počne li podela Iraka, „samo Bog zna gde će joj biti kraj” – prenosi list izjavu analitičara Labiba Kamhavija, iz Jordana, zabrinutog posebno zbog izraelsko-palestinskih razgraničavanja i obračunavanja. Strahuje se, dalje, da bi u separacije mogli da krenu – „suniti na severu vahabitske Saudijske Arabije, šiiti, Druzi i hrišćani u Libanu, Kurdi u Turskoj, Siriji i Iranu, Alaviti u Siriji”…

Zbog „projekta federalizacije Iraka” uznemirenje je pokazao i sirijski predsednik Bašir al Asad. U intervjuu „Špiglu” on je naglasio da taj kurs može da destabilizuje ceo region, pa je kao poređenje ponudio da se „zamisli pokidana ogrlica s koje se svi biseri razleću po tlu”. Svaka zemlja tamo, po njemu, ima „tačku pucanja” i kad kidanje počne ono se širi na sve strane. Na Bliskom istoku, upozorio je, to bi bilo „još mnogo gore nego prilikom nestanka Sovjetskog Saveza”.

Izveštava se, takođe, da se već oseća „domino efekat”. Al kaida je u sunitskom delu Iraka proglasila svoju islamsku državu. Saudijska Arabija planira izgradnju 900 kilometara specifične barijere na pustinjskoj granici prema Iraku a najavljuje i svoj „odgovor na iransko mešanje u Iraku”.

Postoji opasnost da se „reprizira i svojevremeni iračko-iranski rat (1980–1988), ali tako da se ovoga puta sukobe arapske zemlje i Iran oko onoga što preostane od Iraka” – upozorava Džoust Hilterman iz Međunarodne krizne grupe.

Spoljna politika Vašingtona koja insistira na tezi da je svaki slučaj poseban (što se pominje i za Kosmet) i da ne utiče na druge slične situacije, doživljava pri tom sve veća praktična osporavanja. „Izuzeci” su postali pravilo i povezali se u neprekinuti lanac kriza: izraelsko-palestinski sukob, libansko stradanje, američki doživljaj Irana i Sirije kao regionalnih remetilačkih faktora, pakistansko-indijsko natezanje uz nuklearne arsenale, jačanje akcija svrgnutih talibana u Avganistanu, a sve to – uz najveći angažman američke vojske posle Vijetnamskog rata…

Poređenja s Balkanom mogla bi pri tom da uzmu i drugi smer od upotrebljenog u ovdašnjoj retorici koja izražava strahovanja od njegovog „repriziranja na Bliskom istoku”. Pa da se, na primer, postavi pitanje – neće li loša rešenja za probleme Balkana predstavljati reprizu neuspeha na Bliskom istoku, ne ratom već produženim nesređenim stanjem?

Prava prilika je, reklo bi se, za originalnost: da Balkan postane izuzetak po – delotvornim kompromisima. Bez gubitnika kakvi se neprekidno, i iznutra i spolja, nižu na „proširenom Bliskom istoku”.

Ostale vestiArhiva