Naše sindikalne organizacije i dalje se više bave socrealistčkim kampanjama, polutkama i kiselim kupusom, nego kolektivnim pregovaranjem i ugovorima o radu.

To je, kako za „Blic“ navodi Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, nasleđeno iz vremena socijalizma jer je u tadašnjoj raspodeli uloga društvenim organizacijama, sindikatu i data takva uloga. To je, kaže, čak bilo i primereno tadašnjem ustrojstvu društva, ali od tada se u društvu mnogo toga promenilo, a uloga sindikata, nažalost, ostala je ista.

- Ja sada muku mučim da sindikalnim organizacijama u našoj centrali objasnim da to nije njihova uloga i da treba da rade nešto sasvim drugo. Radnici iz sindikalne kase traže pare za dedinu sahranu, za lekove, traže da im omogućimo letovanje. A kada se sa tog letovanja vrate, pitaju šta je bilo sa kolektivnim ugovorom. Kažem im - ostao je u Čanju, eto gde je. A ako odgovorimo da letovanja nema, oni odoše kod Mike Smiljanića ili u neki drugi sindikat, i tako gubimo ljude - priča Čanak.

Takva situacija, kaže on, odgovara i poslodavcima i državi. Poslodavcima jer, dok se radnici bore za polutke i da li je obrada francuska ili neka druga, rade kako njima odgovara.

- I država na svoj način podstiče ovakvo ponašanje sindikata. Jer, kako drugačije da objasnim ponašanje Vlade koja nije reagovala na moj zahtev da se sindikatima zabrani trgovina jer oni nisu registrovani za prodaju. Tražio sam da se to ispita i vidi da li se plaća porez na takvu prodaju, ali niko nije reagovao - navodi predsednik UGS-a.

Na Zapadu se sindikati takođe bave socijalnim problemima, ali je ta uloga odvojena od ekonomske. Oni prvenstvo u svom radu daju kolektivnom pregovaranju, zaštiti prava radnika, štrajkovima, ako je to potrebno, ali i političkoj borbi jer im nije svejedno ko će biti na vlasti i s kim će pregovarati. Takve sindikate respektuju i vlast i poslodavci, dok se kod nas direktori smeju kada do štrajka dođe.

Nije ni čudo, jer poslodavci dobro znaju da su sindikalni fondovi za štrajkove tanki.

- Kada gazde znaju da u tom fondu ima malo para, oni znaju da od tog štrajka nema opasnosti za njih. A kada bi bilo toliko para da sindikat može gazdi da kaže: „Ako ti nećeš da platiš radnike dok štrajkuju, platićemo ih mi“, onda bi i on drugačije gledao na štrajk - objašnjava Ranka Savić, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.

Prema njenim rečima, glavni krivac za tanke štrajkačke fondove i za loše funkcionisanje sindikata jeste to što su sindikati kod nas organizovani po fabričkom sistemu, što imamo čak 16.000 sindikalnih organizacija, a pri tom uopšte nemamo sindikalni pokret.

- Radnici bi trebalo da se organizuju po granama, kao što je slučaj u Evropi, gde su šokirani načinom na koji mi radimo. Međutim, nijedna od sindikalnih centrala ne usuđuje se da to prekine jer bi na taj način izgubile članstvo. A zbog takve organizacije pare od sindikalne članarine ostaju u fabrikama, rascepkane, i sa njima se ne može bogzna šta uraditi. Nama 50 odsto novca od članarina ostaje po fabrikama. Pre našeg nedavnog kongresa taj procenat bio je i veći - 60 odsto - navodi Savićeva.

Na ime članstva u sindikatu radnici u Srbiji izdvajaju oko jedan procenat od plate. To nije mali novac, godišnje se tako prikupi i do 20 miliona evra. Međutim, sindikalni čelnici navode da se tim novcem ne može mnogo uraditi jer mali deo odlazi u samu sindikalnu centralu. A ono što stigne u centrale, tvrde oni, ide za režijske troškove, plate zaposlenih, propagandu, štrajkačke fondove.

Ostale vestiArhiva