Nešto razmišljam: mene je u ovu englesku pastoralu samo muzika dovodila. Davno, juna 1970, da na Bat festivalu „Bluza i progresivne muzike“ u društvu nekih 150.000 hipika prvi put vidim i čujem „Led Zeppelin“, Santanu, „Pink Floyd“, „Jefferon Airplane“, Džonija Vintera i Frenka Zapu, a sada da u obližnjem selu prvi čujem, u društvu najbližih saradnika, novi album Zdravka Čolića.

Selo Boks je na 130 kilometara jugozapadno od Londona i teško se pronalazi bez preciznih uputstava. Stajemo na autobuskom stajalištu kod mesta Čipenhem da utvrdimo gde smo. Umesto pitanja starijoj ženi, kočimo se od prizora. Iza nje u travi ploča na kojoj piše: Edi Kohran, 1938-1960. To je ta kobna blaga i naivna krivina u kojoj je nastradao jedan od pionira rokenrola.

Gužva u studiju

Dobro došli u Englesku! Otadžbinu mitova, promenljivog vremena i mladalačkih zanosa što se teško leče. Kad priđete, svi znaju gde se nalazi „Real World“, kompleks studija Pitera Gebrijela. U ukupno 11 kućica, zgrada, sređenih baraka i u prepravljenoj vodenici iz 19. veka smešten je jedan od najlepših prostora za pravljenje muzike, ne samo u Britaniji nego i u svetu. Dokaz za to je popis trenutnih klijenata: članovi američkog sastava „Stripe on Sweety“ snimaju svoj prvi album, grupa „Crowded house“ iz Novog Zelanda, odavno odomaćena u Engleskoj, uvežbava nove pesme, dok Zdravko Čolić sa ekipom privodi kraju miksovanje svog dvanaestog albuma. Svi su oni došli ovde sa istom namerom. Da u miru i uslovima koji su teško objašnjivi čak i profesionalcima okončaju poslove od kojih puno očekuju.

- Radio sam u Kanadi, Americi, ali ovo je daleko iznad svega - kaže Voja Aralica, producent i aranžer za sada bezimene ploče, koji prvi put sarađuje sa Čolićem.

Brvnara pretvorena u atelje

Piter je stvorio ambijent u kome je sve u funkciji muzike. I gde je sve podređeno muzici. Glavna zgrada je locirana nasred jezera sa neverovatnom komunikacijom. U sistemu lavirinta je čak 12 prostorija sa studijima, dvoranama, magacinima opreme, servisima i miks salama. Perverzija svoje vrste je soba za pevanje sa podom od stakla ispod koga protiče potok.

Gebrijel je od stare brvnare napravio zvučni atelje koji se zove „Writers room“. Domaćin za vikend nije tu, ali je oprema uključena 24 sata dnevno. Ako mu se prohte da radi, sve mora biti na gotovs.

Iz Londona je stigao Brajen Branislav Rašić. Prekinuo je praćenje turneje Toma Džonsa. Ovde je da snimi fotografije za omot i Zdravkove promotivne aktivnosti.

Raša kaže da je poslednji put bio u Boksu kad je Gerbijel otvarao svoj studio. Ima tome puno godina. Opet, on je Zdravka slikao tačno pre 25 godina... „Ala vreme leti.“

U produkcijskoj sobi Nikša Bratuš i Voja miksuju novi album. Danas doteruju Zdravkovu pesmu za koju je Balašević napravio veselu priču o zaljuljanim splavovima i tri ljuta brata. Pevač misli da nisu baš sve završili, pa nasnimava dodatne glasove dok svi okupljeni pomažu pljeskanjem u ritmu.

- Šteta da pesma ne bude dobra kao Đoletov tekst - objašnjava Zdravko, savršeno svestan da će nova ploča imati jako naglašeno prisustvo starog saradnika iz Novog Sada.

- Neki dan sam razmišljao šta se može oduzeti iz Đorđevih pesama. I došao do zaključka: ne može ni zapeta, a kamoli reč. „Kakav pesnik“, dodaje Nikša i pušta konačnu verziju balade „Kad ljubav umre“. Ovakve se pesme čuvaju samo za sebe... ili daju nekome ko ti mnogo znači.

Voja, Nikša i Zdravko se na licu mesta dogovaraju da snime još jednu verziju pesme. Samo dve akustične gitare i glas. Ne za ploču, nego za svoju dušu.

Druga dimenzija ploče

Amerikanci koji su završili za danas svraćaju da čuju šta se radi.

Mark, vođa benda, primećuje: „Kad se Piteru to čini zanimljivim, a on je ekspert za muziku iz celog sveta, onda se nemojte čuditi što i mi volimo da slušamo ovaj zvuk.“

Igraju iza najnovijeg SSL miks pulta i na smešnom srpskom pevaju refren „pođimo negde nasamo“. Kad dva hevimetalca što liče na sinovce Merlina Mensona to strasno rade, može se pretpostaviti šta tek uskoro čeka Zdravkov tabor po teritorijama bivše domovine.

On je, međutim, kao i obično, uzdržan.


- Imamo ukupno 14 snimljenih pesama, što čini veliki izbor. Ipak se ne bih nijedne odrekao. Teško je da se distanciram od nečega sa čim živim šest meseci i u šta stvarno verujem. Imao sam još u junu gotove pesme, ukupno jedanaest, i mislio da sam tako završio ploču. Onda sam zamolio Balaševića i Dina da napišu neki tekst po ličnom izboru. Umesto toga, oni su mi poslali kompletne pesme koje nisam mogao da odbijem. Sa njima ova ploča dobija jednu drugu dimenziju... - priča Čola.

Kakvu, ne znamo, ali što primećuje Din, glavni inženjer „Real Worlda“: „Kad se to dopada gazdi i kad on malo-malo pa uđe da pozdravi goste i pažljivo sluša šta rade... i to nešto znači. Zar ne?!“

A na zidu hodnika objašnjenje. Lepo piše. „Ako nešto ovde nije u redu, meni se obratite.“ U potpisu kaligrafski ispisano slovo G. (Gebrijel)

Ostale vestiArhiva