Današnji „Gardijan“ u kulturnom dodatku sa naslovom „Nezaobilazna umetnost“ donosi spisak „20 dela koja morate videti pre nego umrete“. Selektor izbora kaže da „ako odista želite da doživite umetničko delo, onda nema alternative, morate ga lično pogledati“.

Za bivšeg studenta umetnosti nemam loš rezultat: divio sam se, u tačno jedanaest od utvrđenih dvadeset prilika: Pikasu, Polaku, Mikelanđelu, Rembrantu, Rotku, maski Tutankamona, Jan van Ajku, skulpturama sa Partenona, Rafaelu, Leonardu i Vermeru po Španiji, Americi, Italiji... Izbor kao svaki izbor nosi nepravde. Krivo mi je što nema Karavađove slike „Odsecanje glave Sv. Jovana“ iz katedrale Sv. Jovana u Valeti na Malti, suncokreti Van Goga... Kakav je to popis bez Šekularčevog driblinga protiv Engleske na JNA 1958, kad nema zvuka „Stonsa“ iz Hajd parka, jula 1969... A kada ćemo da se izvinimo graditeljima!? Njih preskačemo kad se divimo stvaraocima. Gde je tvorac piramide u Gizi, katedrala u Sent Deniju, Kelnu...

Asteški Pentagon

O tome nešto mozgam dok sedim u ogromnom prostoru čija je prednja strana potopljena ispod površine jezera i koja kao pramac broda deli vodu na dva potoka, dok tri ogromna staklena zida okrenuta ka svetlu podsećaju na sve pre nego na jedan od najskupljih muzičkih studija. Spolja je to poput asteških piramida, iznutra kao komandna soba Pentagona. Armirani zidovi debljine nekoliko metara čine besprekornu izolaciju. Nadrealna konstrukcija na osam stubova nosi krov sa 32 okrugla i jednim otvorom na kome visi metalna mreža sa pregradama koje ovu prostoriju od nekoliko hiljada kubnih metara čini idealnom akustičnom celinom. Ta građevina, kao kad se futurizam Žila Verna sudari sa fantazijom Stenlija Kjubrika, naslonjena na staru vodenicu, vrh je veštačke ade. Kad se podeli, voda sa jedne strane pada u potok, a sa druge mirnim krakom bešumno omeđuje zamisao graditelja. Na tom ostrvu veliki parking i administracija koncepta koji se zove Stvarni svet. Direkcija festivala „Womad“, izdavačka kuća „Real World“, hangari sa koncertnom opremom za najzahtevnije turneje, audio, video i dizajn studiji... Na zadnjem špicu ostrva most koji vraća u onaj drugi svet. Suroviji i stvarniji.

Muzika i tišina

Sve ovo je zamisao jednog čoveka. Piter Gabrijel, pare zarađene od muzike, investirao je u idealne uslove da bi se muzika mogla obnavljati. Simbolično, dno njegovog studija je ispod nivoa jezera sa namerom da podseti kako se upravo iz vode sve rađa - život ali i muzika. Tri ogromna staklena zida gledaju ka istoku, jugu i zapadu odakle svetlost hrabri život. Na severu, stanuje mrak i tišina. A špic građevine, pošto podeli vodu, nudi dva izbora: bučni i spokojni. Celo popodne baš tu posmatram proces iz koga se rađa ono što je nastalo u Balaševićevoj mašti. Iz 144 kanala najnovijeg SSL stola serije XL 9000 K pomaljaju se gitare, gudači, klavir, mešoviti hor i glas Zdravka da ispričaju jednu od onih priča zbog kojih znamo da još sve nije izgubljeno. Kako je napravljena pesma „Spasi me, Bože, njene ljubavi“ čini čast ne domaćoj muzici već i poeziji jednog jezika. Zdravko ponovo ima pesmu zbog koje će muškarci biti lomni a sve žene nemoćne.

Reči kao zvezde

Talijanu Marku Maljariju koji saoseća muk kad balada pobegne iz zvučnika ne prevodim tekst. Emocije su neprevodive. Nema o čemu nisu napisane pesme. Novi je uvek način kako autor nosi svoj udes. Jer, prave reči kao zvezde padnu same:

Kad na jednu kartu staviš sve što imaš... Kad su ti sve misli istoj slici ram... Kad ne brojiš da li daješ ili primaš... Znači da ćeš ostariti sam... Kad se spusti zavesa... Aplauz sledi... Al’ u jednom trenu vlada mrkli mrak...

U tom času posumnjaš da išta vredi... Život ceo... Pepeo i prah? Život ceo samo tuđi deo...

Kad pogrešiš, pa zavoliš više nego što bi smeo...


Ovo je samo deo jedne od pesama koje se „moraju čuti pre nego se umre“. Bez brige, ona neće stići u čitanku još manje svog tvorca odvesti u Akademiju. Tamo su podobni. Genijalni su, srećom, na našoj strani ulice.

P.S. Dok ovo pišem, saznajem da je Gebrijelu malopre u Londonu uručena „Q nagrada“ za životno dostignuće. Engleska zna da prizna svoje velikane.

Ostale vestiArhiva