- Posle skoro 20 godina, dolazim u Beograd da budem uz mog Batu Živojinovića kada mu budu operisali srce. Kada me je zvao, rekao mi je: „Dođi, Borise, druže moj, da se vidimo, možda poslednji put“. Nakon tog razgovara nisam spavao cele noći. I supruga i ja smo šetali po kući, uzdisali smo i nemo se gledali - priča Boris Dvornik, legenda jugoslovenskog filma u ekskluzivnom intervjuu za „Blic“, prvom koji od početka rata daje za neki srpski medij.

- Pola veka smo Bata Živojinović i ja bili zajedno. Razdvojili su nas rat i politika. Bili smo na dve suprotne strane. Ali, ja sada o tome više ne razmišljam. Najvažnije je da budem uz njega, sada kada mu je najteže.

Plašite li se da će vam neko u Hrvatskoj zameriti zbog dolaska u Beograd?

- Nek’ govori ko šta hoće, njihova stvar. Svašta se laprda, a meni to kroz jedno uvo uđe, a kroz drugo izađe. Hrvati nisu tako dobri prijatelji između sebe kao Srbi. Vi ste mnogo više jedan za drugoga, složniji ste od nas. Sećam se, za vreme Jugoslavije, dok smo snimali zajedničke filmove, Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić nisu se baš mnogo družili, ali kada bi neko od Srba u filmskoj ekipi imao neki problem, svi ostali bi mu pomagali. A posle toga bi opet bilo po starom. Toga među Hrvatima nema.

Nakon što ste kao partizani u filmovima bili na istoj strani, dolazi do pravog rata, a Bata i vi se nalazite na suprotstavljenim stranama: vi postajete poslanik HDZ-a, a Živojinović SPS-a.

- Kratko sam bio poslanik, svega šest meseci. I ranije bih pobegao iz Skupštine, ali morao sam da sačekam zgodan trenutak. Učinio sam to kada je Tuđman otišao u Ameriku. Nije to bio posao za mene. Ništa nisam razumeo. Slučajno sam i ušao u politiku. Na jednom festivalu u Krapini, ‘93. godine, bio sam sa Tuđmanom i njegovom porodicom na večeri, popio sam malo više vina, on me je pitao da pristupim stranci i tako sam potpisao pristupnicu. Slučajno sam ušao, a namerno izašao. Nije to za mene.

Priča se da često pod dejstvom alkohola radite stvari zbog kojih se kasnije kajete, čak se ponašate i agresivno.

- Ima istine u tome. Pre godinu dana ostavio sam čašu jer mi alkohol izaziva aritmiju. Počeo sam preterano da pijem dok sam bio poslanik ‘93. Sećam se, sednica Skupštine traje satima, a ja izađem pa obilazim birtije. E, onda mi odjednom nešto pukne i kad se otreznim ne sećam se šta sam radio dok sam bio pijan. Ali, govorili su mi da sam vređao ljude i da sam baš znao biti loš. A trezan nikada nikoga nisam uvredio. I znate šta? Ja nikada nisam sam pio. Sretnem nekoga, on mi kaže: „‘Ajmo na po jednu“. I on stvarno popije jednu, dve, tri rakije i ode kući, a ja ne mogu da stanem, nego idem dalje. Sećam se, sa Pavlom Vuisićem sam znao po tri dana i tri noći da sedim u kafani i pijem. On je bio odličan! Svi glumci piju. Ni Ričard Barton se nije treznio dok smo snimali film „Sutjeska“. Mi, javne ličnosti, imamo taj problem što stalno moramo misliti na svoje ponašanje: ne smeš imati loš dan, ne smeš biti grub, ne smeš nikog vređati... A tebe može svako. E, onda popiješ, pa kažeš svakome sve!

Kako su izgledala Batina i vaša pijančenja, umeli ste da budete veoma nestašni?

- Svašta se dešavalo. (smeh). Bata i ja smo mogli boga popiti, dok je Ljubiša Samardžić bio drugačiji: popije dva deci vina i ode kući. Nikada neću zaboraviti kada smo snimali film „Bitka na Neretvi“. Nas trojica smo bili zajedno u sobi. Samardžić i ja smo odmah nakon večere legli da spavamo jer smo sutradan morali da snimimo jednu veoma napornu scenu u kojoj se pod punom ratnom opremom penjemo uz most. Bata je sutradan imao slobodan dan i otišao je da pije. Ali, valjda smo mu nedostajali, tek se u jednom trenutku pojavio u našoj sobi i ubedio nas da zbog rođendana jednog člana ekipe, radi reda, siđemo na po jednu, samo da se kucnemo. Eh, ta jedna... Kucali smo se sve do jutra! Galamili smo, pravili nered, budili ljude... Pred zoru smo onako pijani celu sobu demolirali, polomili smo i sto i ormare. Reditelj Veljko Bulajić je poludeo kad nas je video. Sećam se, čovek ulazi u našu sobu, Ljubiša i ja ležimo, a Bata uzeo nogu od stola i kao svira violinu. Počeo je da viče na nas, da nas grdi. A Bata će njemu: „Šta se dereš?! Je l’ vidiš da sviram!“ Sutradan nam se reditelj pošteno osvetio za sve. Terao nas je da se, onako mamurni, deset puta penjemo uz most, da bi nam tek na večeri otkrio da je prilikom trećeg ponavljanja scene sve bilo snimljeno.

Da li će i takvih scena biti u seriji o vašem životu koja će se uskoro emitovati na HRT-u, a za koju vi pišete scenario?

- Biće svega što može da stane u deset epizoda. To je serija o starim glumcima i o onome što smo nekad bili. Serija počinje scenom kada me je, kao jednogodišnjeg dečaka, na dan mog krštenja, kum, slovenački glumac Janko Rakuša, uneo u Splitsko kazalište i stavio me na binu. Tim činom mi je odredio sudbinu i ja do danas nisam ostavio pozorište u kojem sam zaigrao kao osmogodišnji dečak.

Kasnije ste se više bavili filmom i televizijom, da biste se pod stare dane ponovo vratili pozorištu.

- Ima i neke simbolike u tome. Vratio sam se korenima, ličnim i glumačkim. Dok sam snimao filmove, živeo sam u Zagrebu, a radio po celoj bivšoj Jugoslaviji. A onda sam se vratio svom Splitu i kazalištu. Ali, sada mi je nekako sve zatvoreno. Ne zovu me više ni da radim u teatru, niti na filmu.

Kada bi vas neki srpski reditelj pozvao, da li biste prihvatili ulogu?

- Prihvatio bih. Samo, mora da bude dobar scenario jer je meni to najvažnije.

Da li se još uvek svakog utorka sastajete sa svojim prijateljima koji čine grupu „utorkaši“?

- Kako da ne! I to već 40 godina. Ranije smo utorkom igrali fudbal, pa odlazili na večeru, a nakon toga uz piće i karte znali smo da ostanemo zajedno do srede. Sada nam je od svega toga ostala samo večera.

Ostale vestiArhiva