Osobe u žiži interesovanja vremenom su ogoljene iz svih uglova. O Zdravku Čoliću se manje-više sve zna. Sa sarajevske Grbavice, propevao rano, ušao u svet profesionalaca preko „Ambasadora“, vrlo kratko pevač „Korni grupe“. Solo karijeru započeo pesmom namenjenoj drugom pevaču. Jedanaest solo albuma. Svi tiražni. Bezbroj koncerata. Rekordne posete. Više od trideset godina popularan. Neuporedivo.



Ali, kako, izgleda život tokom rada na novoj ploči? Pre toga je potraga za pesmama, dogovor sa nosiocima posla i ugovaranje termina za faze posla po studijima. Posle toga je promocija i uobičajeni život ploče. Između, to je ono što je i najbližima često tajna. Zdravko je trenutno u Engleskoj. Prva faza je finaliziranje pesama u kompleksu studija „Real World“ u Boksu, pored Bata. Sa producentima Nikšom Bratušom i Vojom Aralicom, tu već snimljen materijal kontroliše i miksa. Obično se jedna pesma, u zavisnosti od broja kanala na kojima je usnimljena u Beogradu, Zagrebu ili Novom Mestu, završava za radni dan. Zahtevnije ili one na kojima Zdravko želi da nešto promeni, ponovo peva ili još nešto doda, rade se dva dana. Da bi se to moglo izvesti, uslovi života su podređeni svemu što takav režim rada zahteva.
Sve za goste

Zdravko sa saradnicima stanuje u posebnoj zgradi sa šest soba. Svaka ima kablovski TV program, bežični internet i stereo opremu za preslušavanje urađene muzike. U prizemlju su trpezarija sa tri velika stola, salon sa televizorom i uvek naloženim kaminom i radna soba koja može služiti za sastanke, dogovore ili intervjue.

Sa druge strane je kuhinja. Hranu spremaju i služe duhovite žene iz okoline. Sve je podređeno gostima. Tokom 24 sata slobodno uzimate kafu, čaj, sokove, filter vodu. Vino i pivo se odvojeno naručuju. Hrana je, po zahtevu vlasnika Pitera Gebrijela, laka, engleska i zdrava. Odatle do studija ima nekoliko metara.

Ritual je uvek isti. Prvo Kris, asistent, uđe u studio da uključi opremu i kompjutere. Onda Voja i Nikša, odmornih ušiju, slušaju šta su prošle noći uradili. Ako su zadovoljni, pozovu Zdravka. On nije jednostavna osoba. Sluša po pet puta pesmu i klima glavom. Kao zadovoljan ustane, krene ka izlazu, pa se okrene ka Krisu.

- Molim te, donesi mi onu najjeftiniju gitaru i uključi mikrofon u malom studiju.

Ostalima samo kaže: - Imam jednu ideju. Sad ću ja to odmah...

Slobodno vreme

I pred zbunjenim Englezima za sledećih pola sata napravi još nekoliko verzija pesme za koju su svi verovali da je gotova. U tome je Zdravko bez konkurencije. Svakog momenta bez problema ili priprema može da peva, što je šok i za tehničare koji ceo život rade po studijima i sa pevačima. Ako je pak zadovoljan, studio napušta posle dva slušanja. Na velikim monitorima veoma glasno i na malom mono zvučniku, jako tiho. Kaže, kao u onom spotu o pivu: „Ja tu ništa ne bih dirao.“ I nestane. Nema ga do ručka, često do večere. Šeta po predivnoj okolini. Zna svaku pešačku stazu. Pokazuje najlepše bašte, divi se travi u kojoj nikad nema korova ni ambrozije. Malo trčkara po fudbalskom igralištu. Ume da ode peške do Bata koji je udaljen oko sedam kilometara. Oduševljen je arhitekturom prastare banje i šarenilom koji unose brojni turisti u ovaj gradić.

Za to vreme Voja i Nikša rade svoj posao. Posle večere koja je uvek u sedam njima se ponovo pridružuje Zdravko. Slušaju dokle su stigli sa novom pesmom. Kaže šta misli i ponovo odlazi. Večernja šetnja se završava u seoskom pabu „Kraljičina glava“. Tu popije kriglu piva i zajedno sa gostima na velikom plazma monitoru pogleda fudbal ili bilijar. Na spavanju je uvek između 9 i 10. Dve stvari ostaju nejasne. Nikad se ne javlja na telefon, a svakog trenutka zna šta se dešava u Beogradu, Sarajevu ili Zagrebu. I drugo, uvek zna vesti iz Britanije i sveta mada jedino ujutru uz čaj na brzinu prelista pristiglu štampu. Tako do ponedeljka. Još četiri najsloženije pesme. Onda London i Abbey Road. Mastering!

Ostale vestiArhiva