Glas objavljuje svedočenje Mire Bajramovića, bivšeg pripadnika zloglasne jedinice "Jesenje kiše" (zvanično se zvala Prva Zagrebačka specijalna postrojba), o zločinima koje su on i njegovi ratni drugovi počinili u Hrvatskoj, a koje je preneo hrvatski Feral Tribjun.

- Za mene je samo jedno nepojmljivo - zašto od porodice Zec čine harizmatične osobe? Jako se dobro zna da je Mihajlo Zec radio za protivničku stranu, za Srbe, premda je bio hadezeovac i premda je pokušavao pomoći hrvatskoj vojsci. Činjenično stanje je takvo da smo mi čuvajući punktove u selu Dobrovcu kod Lipika saznali da se Milorad Zec, Mihajlov brat, svake noći iz Subotske vraća kući na spavanje. I mi smo ga jedne večeri sačekali u njegovoj kući u Dobrovcu.

Možemo razgovarati na koji smo način vršili operativnu obradu osobe, ali tu nema tajni - tu se batinalo, maltretiralo, iznuđivalo se priznanje na bilo koji način. Tada je on nama priznao za svog brata Mihajla, šta i za koga radi. Kad sam došao u Zagreb dao sam naređenje da se privede Mihajlo Zec, a ja sam tu zapovest dobio od Tomislava Merčepa. Nama je Mihajlo Zec više vredeo živ nego mrtav. Ali, onda se grupi koja je trebala privesti Zeca samoinicijativno, ne po zapovesti, priključio Munib Šuljić, koji je te večeri bio drogiran i pijan. Ja sam Siniši Rimcu rekao da samo u slučaju otpora privođenju likvidira Mihajla. On je pokušao da beži, Rimac ga je pustio (premda je meni nepojmljivo da mladić od 19 godina nije mogao da sustigne jednog takvog čoveka i savlada ga, ali dobro, možda je sve to bio trenutak) i onda je pucao u njega.

Priznali ubistva
Tada se iz jednog plavog kombija bez registracije, jer smo mi u privođenja po Zagrebu išli u neobeleženim uniformama i automobilima bez registracija, pojavio Munib Šuljić, koji se vratio po malu Aleksandru i po gospođu Zec. Najpre ih je odveo u hotel "Panorama", odatle na Sljeme i tamo ih likvidirao.

Šuljić je demantovao da je to ubistvo ikad priznao. Tačno je da je Šuljić po hapšenju sve priznao, te je s pripadnicima Policijske uprave iz Đorđićeve otišao na Sljeme i pokazao grobove. I tad je priznao da ih je on likvidirao. Najžalosnije je što je pretio Nebojši - Hodaku - Čeni, Igoru Mikuli, Siniši Rimcu i maloj Snežani Živković iz Gospića, te naterao Mikulu da ispali dvadeset metaka u malu Aleksandru i gospođu Zec. Da bi on, kao, bio siguran. I naterao ih je da zakopaju leševe.

Samo su zbog toga oni umešani u tu aferu. Jer Rimac je u istrazi javno priznao: "Ja sam ubio Mihajla Zeca, a u drugo me ne mešajte". To je istina. Danas su od Mihajla Zeca napravili nekog heroja i govori se da je on uzaludno poginuo, a da se ja nešto pitam, da ja štampam nekakve novine, ja bih više pisao o Marini Nuić jer je ona nevino poginula.

" Demantovao bih reči Ivana Vekića. On laže, on je sve znao. Ja mu mogu reći koliko je naša jedinica dobila naredbi od njega. On bi rekao "od vas tražim da napravite to, to i to". Nikad se nismo vratili da nismo izvršili zadatak, a najviše se radilo o likvidacijama. On je naredio da se ubije Miloš Ivošević, a zbog njega je trebalo da bude ubijen i jedini preživeli Srbin iz Poljane, Stevan Brajanović. Ponavljam, Ivan Vekić je sve znao.

U zatvoru sam bio od 2. januara do 30. aprila 1992. godine. Najžalosniji sam bio kada je 15. januara Hrvatska priznata, a ja u Remetincu. Oslobođeni smo kada je Šeks postao javni tužilac, ali smo pušteni u dve grupe. Mikula, Hodak, Snježana Živković, Šuljić i Rimac su ostali četrdesetak dana duže u zatvoru, zbog Zeca. Prvi mesec u zatvoru su se prema nama ponašali okrutno. Ne, niko nije smeo da nas dira jer da je nad nama bilo neko fizičko iživljavanje, ja mislim da danas politička zgrada u Đorđićevoj ne bi postojala. Tu je veliki uticaj imao Merčep, koji je organizovao našu odbranu, te Ivan Vekić, koji danas istupa s kojekakvim glupostima. U to vreme bio je na našoj strani. Možda sam to već kazao, ali ponavljam, da su istražne sudije Jovanović i Horvatinović bili prilično korektni, nisu ih zanimali detalji.

Vernik, a ubijao
Veliki sam vernik. Imam na ruci prsten-krunicu iz Međugorja. Bog sve prašta do određene granice. Mislim da sam do sada dovoljno kažnjen za sve što sam počinio. Životna bi mi satisfakcija bila da mi deca imaju egzistenciju jer jako dobro znam šta će mi se dogoditi posle ove priče, ali bih voleo da neko povede računa o mojoj deci. Stvarno imam prekrasan brak i prekrasnu porodice, dvoje divne male dece. Moja supruga zna za sve što sam ja radio jer samo tako možemo zajedno živeti.

Nije mi lakše kad sam vam sve ispričao. Plašim se svoje postrojbe. To su prekaljeni profesionalci, koji ne promašuju često. I znam da mi Hag ne gine.

Ostale vestiArhiva