Vojna pobeda Amerikanaca u Iraku više nije mogućna i Vašington treba da pozove čak i države koje smatra neprijateljskim da mu pomognu u rešavanju sve većih problema na tom frontu. Takve ocene, neprijatne za administraciju Džordža Buša, upravo je izrekao Henri Kisindžer, veteran ovdašnje diplomatije i sve češći strateški savetodavac šefa Bele kuće.

U intervjuu Bi-Bi-Siju i drugim nastupima Kisindžer se založio i za hitno sazivanje međunarodne konferencije o Iraku, na kojoj bi, pored lokalnih aktera i Amerikanaca, učestvovale i „otpadničke države”, kakvim se ovde smatraju Iran i Sirija, kao i okolni bitni faktori – Rusija, Turska, Pakistan. Založio se i za pretvaranje Iraka u trodelnu „konfederaciju” sa „suštinskom autonomijom” za šiite, sunite i Kurde. Ujedno se usprotivio predlozima za brzo povlačenje američkih trupa, jer bi to bez povećane međunarodne podrške moglo da poveća nasilje u Iraku koje bi moglo da nadmaši nekadašnje „zbog koga smo vojne snage poslali u (bivšu) Jugoslaviju”.

Slične predloge, takođe sa izvesnim pozivanjem na iskustva sa Balkana, izneo je danas, još jednom, demokratski senator Džozef Bajden, koji će uskoro, kako se najavljuje, preuzeti rukovođenje senatskim Komitetom za spoljne odnose. Sugeriše, takođe, stvaranje tripartitne „federacije” i održavanje međunarodne konferencije – uz učešće Irana, Sirije i Turske – „nalik dejtonskoj konferenciji o Bosni” na kojoj bi „glavne iračke frakcije bile primorane da ostanu dok se ne saglase” o putu za izlazak iz krize.

Podsećanje na vojne i diplomatske zahvate na prostorima bivše SFRJ učestalo je uporedo sa ovde pojačanim strahovanjima da dramatizacija u Iraku sve više podseća na višegodišnji rat u Vijetnamu, iz koga je, pre više od tri decenije, Amerika bila primorana da povuče trupe, pretrpevši potom niz unutrašnjih političkih potresa. Buš je takvu paralelu napravio i iz Vijetnama, gde se održava samit Azijsko-pacifičke ekonomske kooperacije, uz pravljenje diferencijacije između dva bojišta, rekavši: „U Iraku ćemo pobediti ako se ne povučemo”.

Demokratska partija, pobednik na ovdašnjim prošlonedeljnim parlamentarnim izborima, doživljenim i kao referendum o politici Vašingtona prema Iraku, traži da administracija hitno predloži izmenjeni pristup, tako da glavninu tereta na bojištu preuzmu iračke oružane snage, a da američke trupe počnu postepeno povlačenje već sledeće godine. Pritisak na Buša povećavaju i njegovi nekadašnji ratni ideolozi, koji njemu lično zameraju za „neodgovarajuću ratnu taktiku”.

Negodovanja u krugu oko Buša su sve glasnija, a on ostaje sa sve manje prijatelja, konstatuje danas „Vašington post”. Za razliku od Kisindžera, koji tvrdi da „ostaje uz predsednika”, mnogi nekadašnji partneri sada mu „okreću leđa”.

Među njima je i jedan od bivših stratega administracije Kenet Adelman. On sada Bušu udara „packe” za „očajno rukovođenje” koje je „u pitanje dovelo” i Irak i okolni region.

Pridružio mu se i Ričard Perl, koji je u vreme invazije na Irak bio među planerima u Pentagonu. „Napravljena je velika greška što je po obaranju Sadama Huseina uspostavljena okupaciona uprava umesto da se vlast poveri prelaznoj domaćoj vladi”, kaže sada.

Takvi pokušavaju da svoju odgovornost prebace na druge, odgovaraju lojalni Bušu. Jedan od njih kaže da bi trebalo da dođe do dubljeg preispitivanja svačije uloge kako bi se našao odgovor na pitanje „zašto je dobra ideja loše realizovana”. Dodaje i da je za greške ceh platio šef Pentagona Donald Ramsfeld, koji je nedavno podneo ostavku, tako „da ne treba upirati prstom u predsednika”.

Adelman, međutim, ne popušta. On naglašava: „Bušov tim za nacionalnu bezbednost je nekompetentniji od svih takvih ekipa koje smo imali u poslednjih pola veka, a najodgovorniji za to je predsednik”.

Činjenice govore same za sebe. Žrtava u Iraku je sve više, i među Amerikancima, a izgleda za mir sve manje, što potvrđuje i najnoviji masakr u Hili koji je odneo desetine žrtava. Prošle godine je, uz to, bilo najavljeno smanjivanje broja vojnika SAD u Iraku, ali se još šalju – pojačanja.

Istovremeno se definišu i nove opasnosti. Šef CIA Majkl Hejden smatra da je građanski rat postao veći problem od snažne pobune. Kisindžer i drugi stratezi upozoravaju da taj košmar mogao da se proširi na ceo region, pa predlažu da uspostavljanje bezbednosti dobije prednost nad demokratizacijom, koja je ranije bila proglašena za prioritet.
Lakog izlaza nema, slažu se ovde svi poznavaoci. Posebna je teškoća to što sada treba da se kao spasonosni mehanizam uspostavi ono što je odbacivano kad se kretalo u rat– šira međunarodna saradnja.

Ostale vestiArhiva