Srbija je prvi put u situaciji da isporuči državljanina Crne Gore stranoj državi. Međutim, srpski Zakonik o krivičnom postupku još nije razdvojio dve države bivše državne zajednice i zabranjuje izručenje „državljana Srbije i Crne Gore”. Crnogorski državljanin Krsto Stanišić, koji je uhapšen nedavno u Beogradu po poternici Interpola, nalazi se u ekstradicionom pritvoru i čeka da ga srpske vlasti izruče Nemačkoj, a to znači da ga Srbija smatra strancem, što on i jeste.

Hapšenje Stanišića dogodilo se nedelju dana pre nego što će biti usvojen novi srpski ustav koji nema izričitu zabranu ekstradicije naših državljana drugim zemljama, kao što je to imao stari ustav.

Nepostojeće državljanstvo

„Građanin Republike Srbije ne može biti lišen državljanstva, prognan ili ekstradiran”, kaže član 47, stav 2 sada već bivšeg srpskog ustava. U novom ustavu Srbije nema ove zabrane, a staro je pravilo da je sve što nije zabranjeno – dozvoljeno. Neki kažu da je time sam Ustav obezbedio potpunu saradnju naše države sa Haškim tribunalom. Drugi smatraju da će pitanje ekstradicije biti uređeno međunarodnim dokumentima koje Srbija, kao suverena država, mora poštovati.

Međutim, to ne znači da Srbija sada može izručivati svoje državljane zemljama u kojima su počinili krivična dela. Zabrana izručenja više nije ustavna kategorija, ali postoji u našem Zakoniku o krivičnom postupku.

– Jedan od uslova da neki okrivljeni ili osuđeni bude izručen drugoj državi, po ZKP-u, jeste taj da on nije državljanin Srbije i Crne Gore. To, posle prestanka postojanja SCG, može biti u nekim situacijama problematično. Naime, u toj odredbi ne piše da je reč o državljaninu državne zajednice Srbija i Crna Gora, već se samo govori o državljaninu Srbije i Crne Gore. Pri tome se, po svemu sudeći, mislilo na državnu zajednicu, ali to nije potpuno sigurno – objašnjava dr Milan Škulić, profesor krivičnog procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Zakonik o krivičnom postupku, dakle, još nije usaglašen sa činjenicom da je prestala da postoji državna zajednica. Ipak, moguće je, kaže Škulić, i drugačije tumačenje – da postoji zabrana izručenja i za državljane Srbije i za državljane Crne Gore.

– Ovo tumačenje ne bi bilo tako nelogično, jer ako smatramo da se odredba postojećeg ZKP-a odnosi samo na državljanstvo sada nepostojeće državne zajednice, to bi onda moglo značiti da bi mogao biti izručen i državljanin Srbije, budući da, s jedne strane, više nema ustavnih prepreka, a druge strane, nema ni državne zajednice. Smatram da to ne bi bilo logično jer interes pravne sigurnosti nalaže da se ZKP i u ovom slučaju tumači u korist građana, a to važi i za međunarodne ugovore u kojima se kao uslov pominje da lice koje se izručuje ne sme biti državljanin Jugoslavije, odnosno SCG, što bi sada trebalo tumačiti da ne sme biti državljanin Srbije – objašnjava dalje naš sagovornik ovu pravnu zavrzlamu.

Izdavanje okrivljenih i osuđenih

– Sa stanovišta interesa pravne sigurnosti okrivljenih, koji su doskora bili građani državne zajednice SCG, a sada odvojeno državljani Srbije, odnosno Crne Gore, bilo bi najlogičnije smatrati da se zabrana izručenja, po ZKP-u, i dalje odnosi kako na državljane Srbije tako i na državljane Crne Gore, sve dok ne stupe na snagu nove odredbe novog ZKP-a, po kojima će jedan od uslova za izručenje biti da nije reč o državljaninu Republike Srbije i tek tada će biti nesporno da se mogu izručivati drugim zemljama državljani Crne Gore – zaključuje dr Škulić.

Dok planirane izmene novog zakonika o krivičnom postupku ne budu usvojene, tako što se termin Srbija i Crna Gora zamenjuje nazivom Republika Srbija, ovaj problem će morati da se rešava u sudskoj praksi.

U poglavlju „Postupak za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica”, novi zakonik o krivičnom postupku kaže da se „izdavanje sprovodi po odredbama međunarodnih ugovora”, a „ako međunarodni ugovor ne postoji ili određena pitanja nisu regulisana međunarodnim ugovorom, izdavanje okrivljenih ili osuđenih lica sprovešće se po odredbama ovog zakonika”.

„Pretpostavke za izdavanje jesu: da lice čije se izdavanje traži nije državljanin Srbije i Crne Gore i da delo zbog kojeg se traži izdavanje nije izvršeno na teritoriji Republike Srbije, protiv nje ili njenog državljanina”, kaže član 517. novog ZKP-a. Međutim, „ako za isto krivično delo nije već osuđen od domaćeg suda, može se odobriti izdavanje stranca ili državljanina Srbije i Crne Gore međunarodnom sudu koji je priznat potvrđenim međunarodnim ugovorom”.

Takav sud, priznat potvrđenim međunarodnim ugovorom, jeste Haški tribunal.

-------------------------------------------------------------------------

Reč političara

„Opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju da budu u skladu s Ustavom”. Ovu odredbu najvišeg pravnog akta Srbije predstavnici većih parlamentarnih stranaka različito tumače.

Željko Tomić, poslanik Demokratske stranke Srbije, komentariše:

– Kompatibilnost sa međunarodnim pravom u ranijem ustavu nije postojala i član 16. je uspostavlja jasno propisujući da moramo da poštujemo to pravo. Ipak, specifičnosti, kao što su sama izručenja, ne rešavaju se ustavom, već ugovorima i zakonima naše države, zbog čega ni ustav precizno ne reguliše ovo pitanje.

Potpredsednik Narodne skupštine Srbije Milan Marković, funkcioner Demokratske stranke, smatra, pak, da je potpuno jasno da nema zabrane izručenja i da „nema ničeg spornog u članu 16. koji jasno nalaže da se jedinstveno primenjuju opšta pravila međunarodnog krivičnog prava”.

– Ukoliko za neke ima, na primenu tih zakona nas obavezuju međunarodni ugovori, koje Ustav dopunjuje. Zbog toga bi u novom ustavu posebna odredba o ekstradiciji, koje nema, bila više političko ispoljavanje – kaže Marković.

Zoran Krasić, poslanik SRS-a, uverava, međutim, u suprotno – da „novi ustav nikako ne dozvoljava izručenja”.

– Jasno je napisano da je reč o potvrđenim međunarodnim pravilima koja moraju da budu u skladu sa ustavom, što znači sa onim pravima koja dopušta naš ustav. A izručenja svakako ne dopušta, jer se u drugom članu navodi da suverenost potiče od građana i da nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može da prisvoji suverenost od građana. Znači, građanin je suveren, a ako država isporuči svog suverena mimo svojih zakona odriče se suverenosti – ističe Krasić.

– Naime, Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom radikali smatraju spornim i neustavnim. I ne samo radikali, jer da nije tako, ne bi sva izručenja bila predstavljena kao dobrovoljna. A član koji se odnosi na poštovanje međunarodnog prava odnosi se na saradnju sa svetskim pravosuđem u suzbijanju terorizma i pranja novca – zaključuje Krasić.

Poslanik SPS-a Žarko Obradović kratko odgovara:

– Novi ustav precizira da Srbija mora da poštuje one međunarodne ugovore koji su opštepriznati kao važeći za sve članice Ujedinjenih nacija, a ratifikovao ih je parlament. Reč je, znači, samo o ugovorima od opšteg značaja.

Ostale vestiArhiva