PODGORICA - Slobodan Drobnjak (47) mašinovođa koji je upravljao "vozom smrti", koji se 23. januara survao u provaliju na Bioču, nedaleko od Podgorice, pušten je pre iz pritvora. U ovoj najvećoj železničkoj nesreći poginulo je 47 putnika dok je oko 260 povređeno. Drobnjak je i sam jedva preživeo ovu nezapamćenu nesreću, a posle nekoliko operacija, još uvek se oporavlja od zadobijenih povreda (prelom kuka, više rebara, potres mozga ...). Može da hoda jedino uz pomoć štaka, iako je sve do nedavno glavni razlog sudije, koji vodi ovaj spor, za njegovo zadržavanje u pritvoru bio "opasnost da optuženi ne pobegne". U sudskom procesu optuženi su mašinovođa Slobodan Drobnjak, kao i jedanaest rukovodilaca Željeznice.

Znao da sledi katastrofa
- Osećam se loše i fizički i psihički. Ova nesreća me je totalno psihički ubila. To je bilo gotovo nemoguće izdržati. Ali, eto, svestan da sam uradio ono što sam znao i umeo, što sam najbolje mogao u tim trenucima da učinim. Da je kompletna moja porodica bila u tom vozu - ja drugo ne bih mogao učiniti za spas tih putnika od onoga što sam već učinio toga dana, kaže Drobnjak, dok se uz brigu supruge Dragice i četiri kćerke pokušava da oporavi od svih povreda i trauma koje su ga zadesile tokom prethodne pola godine.

- Onog dana kada se voz sam pokrenuo, kada sam doneo odluku da uskočim u voz, nijednog trenutka nisam pomislio na svoju decu, da će ostati bez mene - mislio sam o deci koja su se nalazila u vozu, koju su majke spremile na poslednje putovanje, zajedno sa mnom. Pokušao sam, dok je voz bio u pokretu, da aktiviram glavni prekidač napona struje, i nađem spas u tome. Međutim, nisam uspeo. Po nalazu veštaka, najverovatnije da je glavni prekidač zatajio zbog velike hladnoće i mraza, koji je bio tih kobnih, januarskih dana. Potom sam potrčao prema upravljačnici i sreo jednog čoveka, koji je držao za ruku dete od 5 godina, muško. Kaže mi: "Gospodine, učinite nešto?" Pogledao sam dete, duša mi se parala...
Mislio je da je svemu došao kraj..."Od oko trista putnika, jedini sam ja znao da nam sledi katastrofa i da nas samo čudo može spasti! Rekao sam sebi: Bože, samo da ne iskočimo pre mosta na Maloj rijeci, gde je provalija duboka preko sto metara.

Kada je voz naišao na most na Maloj rijeci, brzina je bila negde oko 105 kilometara na sat. To više nije bila vožnja, priča Slobodan, to je bio let. - Ustao sam sa svoga mesta i prkosno gledao smrti u oči, potpuno svestan da je i meni i putnicima došao kraj i da nas nikakvo čudo ne može spasti! Molio sam Boga da prvi poginem, da ne gledam stradanje ostalih...

- Da sam tada imao oružje, sigurno bih sebi ispalio metak u čelo jer nisam mogao da slušam plač i vrisak dece koja su se nalazila odmah u prvom vagonu do upravljačnice. To je bilo strašno! Dabogda se takvo nešto nikome ne ponovilo...!

Rizikovao život
Iako je svesno rizikovao život uskačući u voz koji se pokrenuo, s namerom da pokuša da ga zaustavi, Drobnjaka je rukovodstvo Željeznice optužilo da je glavni krivac za nesreću.
- Neke kolege, verujem iz straha, nisu smele stati uz mene jer su videli reakciju poslovodstva da me je osudilo. Ja im i ne zameram... LJudi se plaše za svoju porodicu i svoju sudbinu... Plaše se da ne izgube posao. Pomenuću konduktera Nikočevića, koji je iskočio iz voza, bio je sa mnom, njega su osudili, ali ga ja osudio nisam. To su trenuci gde se u deliću sekunde donose sudbonosne odluke. Kada se ledi krv u žilama. Zato je teško sada osuditi nekoga koje iskočio iz voza i pokušao da se spasi.

Bio je šokiran kada je saznao koliko je ljudi i dece tog kobnog dana poginulo. Zaboravio je, kaže, na svoje teške povrede - operaciju noge, potres mozga, prelom više rebara...
- Da nije bilo podrške javnosti, verovatno psihički sve ovo na bih izdržao. Sve to mi je davalo snagu da izdržim, da dokažem istinu - šta se desilo tog kobnog dana. Samo zahvaljujući takvoj podršci javnosti ostao sam u pameti. Ohrabrio me je i već bivši premijer Đukanović, koji je jedne prilike, u početku, rekao da krivica ne može da se svali na jednog čoveka, kaže Slobodan, dodajući da je i od medicinskog osoblja imao podršku, koje mu je svakog jutra donosilo dnevnu štampu u bolesnički krevet.

Zaplakao sam i kada je njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit Amfilohije došao da me poseti, ali mu policijski čuvari u bolnici nisu dozvolili... Mitropolit Amfilohije je tada dao službeniku zatvora krst da ga meni preda i ja taj krst i danas nosim oko vrata. Posle nekoliko dana, mitropolit Amfilohije mi je poklonio i ikonu Svetog Vasilija Ostroškog u znak zahvalnosti.
- Bio sam zapanjen kada sam čuo sudiju da me pušta iz pritvora, ali na mom licu nijednog trenutka nije bilo osmeha. Od ove tragedije ja se nisam nasmejao, niti sam se mogao nasmejao - niti prilikom suđenja, niti uopšte. A kako da se smejem...? Toliko ljudi je poginulo i toliko povređenih.

Nema osećaj krivice
On kaže da se porodice nastradalih, koje prate suđenje, korektno ponašaju prema njemu. - Kada sam, jedne prilike, iz Istražnog zatvora dolazio na suđenje, na ulazu Suda bile su tri žene u crnini. Sprovodnik koji me je pratio nije dozvolio da mi one priđu. Kada su me ugledale, zaplakale su... Poznao sam doktoricu Nadu Vukićević iz Bijelog Polja, koja je izgubila svoju jedinicu ćerku. Kratko su rekle: Vi za nas niste krivi! Pričao sam i sa jednom ženom, preziva se Boričić, koja je izgubila muža, koji je radio na Željeznici. Ona je, takođe, slično prokomentarisala. U Risnu, kada sa bio u bolnici na rehabilitaciji 25 dana, sreo sam dečaka od devet godina, Luku Baltića, koji je bio u vozu. Bio sam jako srećan što je preživeo. Rekao mi je da mu je baba poginula ...

Slobodan kaže da nema osećaj krivice i da mu je savest čista "i pred Bogom i pred ljudima". - Znam da sam uradio sve što sam mogao u tim trenucima, za to kratko vreme. I sve što sam znao i umeo uradio sam i na kraju - žrtvovao svoj život, da bih sa putnicima zajedno podelio sudbinu, kaže on.
- Bio sam sekretar Sindikata mašinovođa Željeznice dugo vremena i često smo ukazivali kakvo je stanje na Željeznici. Da su mašinovođe htele, praktično ne bi nijedna lokomotiva izašla iz radionice i depoa - samo da je zahtevana stopostotna ispravnost. Međutim, isto tako svesni smo bili da je teška situacija u državi, da se nije ulagalo u Željeznicu, u meri u kojoj je to bilo potrebno. Jer je bilo potrebno uložiti ogromne pare za popravku.

Nedozvoljena širina koloseka
- Čuo sam od veštaka da je voz dostizao brzinu od 145 - 150 km na sat. To me je zapanjilo. Takođe, čuo sam i da je utvrđeno da je širina koloseka, gde sam iskočio bila mnogo šira od dozvoljene. Da voz ne bi iskočio, da nije bilo tog proširenja, odnosno da su bili dobri pragovi i da je bila standardna širina - bili bi svi spaseni, priča Slobodan.

Ostale vestiArhiva