Stara floskula da revolucija jede svoju decu ne zvuči najtačnije u novije vreme, barem sudeći po biografijama lidera studentskih protesta održanih u poslednjoj deceniji 20. veka u Srbiji. Najveće i najduže studentske demonstracije održane su pre deset godina i već u samom svom početku na površinu izbacile nekoliko vođa koje su uporno odbijale takav naziv naglašavajući da "ovi protesti nemaju lidere". Međutim, pojedinci su ipak stajali na čelu kolone, držali zapaljive govore, u kriznim momentima pregovarali sa policajcima i, logično, trpeli najveći pritisak režima, koji ih je optuživao da su ih opozicioni političari "instruirali da zavedu studente i odvoje ih od nastave". Na samom kraju protesta pojavile su se i prave liderske sujete novopečenih vođa koji su se, iako to nikada nisu u potpunosti priznali, posvađali oko prevlasti u samoj organizaciji, ideoloških i kocepcijskih razlika ili pak, kako je to isticala Miloševićeva vlast, oko poklonjenih kompjutera i tada retkih mobilnih telefona.

Čedomir Jovanović, koji je zavredeo da ga veliki broj okupljenih studentkinja moli da "ih oženi", ubrzo posle demonstracija osniva Studentski politički klub, prvu studentsku stranku. Ona će se nešto docnije kolektivno učlaniti u Demokratsku stranku, u kojoj će Jovanović dogurati do potpredsednika. Munjevit uspon u političkoj karijeri Čeda duguje Zoranu Đinđiću koga je, prema nekim svedočenjima, podsećao na mladog buntovnika kakav je i sam svojevremeno bio. Jovanović je najpre postavljen za šefa izbornog štaba DOS-a pre septembarskih izbora 2000, da bi posle promena postao najpre predsednik odborničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije, a posle ubistva premijera i potpredsednik vlade. Danas je Jovanović lider Liberalno-demokratske partije i prvi na izbornoj listi koalicije u kojoj dominira njegova stranka. Optuživali su ga da je propali student, ali on je nakon započetih studija ekonomije diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti.

Drugi Čeda studentskih protesta (ili prvi, zavisi kako ko gleda) je Čedomir Antić, danas magistar istorije. Ubrzo posle demonstracija za vreme kojih je bio predsedavajući Glavnog odbora (skupštine), postao je generalni sekretar Studentskog političkog kluba. Kada se Klub uključio u Demokratsku stranku, Antić je godinu dana bio portparol DS-a. Posle 5. oktobra, Antić je postao član G17 plus, a ubrzo i član Predsedništva. U septembru ove godine, pred samu Skupštinu stranke, osporena mu je kandidatura za stranačkog potpredsednika i on je napustio predsedništvo, ali ostao član stranke. Antić je diplomirao 1999. godine kao prvi u generaciji na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta. Magistrirao je Savremenu istoriju u Bristolu 2002. godine, a drugu magistarsku tezu odbranio je na katedri za istoriju Novog veka u Beogradu. Zaposlen je na Balkanološkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti i bavi se istorijom međunarodnih odnosa Velike Britanije i Srbije u 19. i 20. veku.

- Većina vođa studentskog protesta kasnije je učestvovala u stvaranju političkih stranaka, Otpora, studentskih organizacija. Desetine njih danas su narodni poslanici, pomoćnici ministara, predsednici opština ili načelnici okruga - kaže Čedomir Antić.

Marko Blagojević, programski direktor Cesida, takođe je bio u organizacionom vrhu protesta 1996/97. On kaže da su na Pravnom fakultetu, na kome je u to vreme studirao i koji je u međuvremenu završio, iz organizacionog odbora studentskog protesta kasnije nastale dve organizacije - Centar za slobodne izbore i demokratiju i Narodni pokret Otpor.

Jedan od osnivača Otpora je Ivan Marović, koji je takođe, kao student mašinstva, bio zapažen učesnik studetskog protesta 1996/97. Posle promena Otpor je prerastao u političku organizaciju i doživeo fijasko na izborima u decembru 2003. Posle izbornog poraza, Marović odlazi da radi u SAD. U Bostonu upisuje fakultet i studira međunarodne odnose, a tamo je i napravio video-igricu u kojoj igrač vodi nenasilnu borbu protiv diktatora. U Beogradu osniva Centar za nenasilni otpor i postaje "trener" u obučavanju za menjanje diktatorskih režima, ali metodama plišane revolucije. Bio je u Ukrajini, Belorusiji, Gruziji, Libanu. Iz nekih zemalja on i nekoliko "trenera" su bukvalno izbačeni, a u neke, poput Belorusije im je i danas zabranjen ulaz.

Boris Karaičić bio je u prvom ešalonu protesta pre deset godina, ali je bio aktivan i na protestima studenata koji su se, istina sporadično i sa promenljivim uspehom, odvijali na platou ispred Filozofskog fakulteta i u godinama posle velikih demonstracija. Danas je funkcioner Demokratske stranke Srbije i poslanik te partije u republičkom parlamentu. Po zanimanju je "diplomirani inokorespodent - prevodilac". Pre DSS bio je u vrhu Narodne demokratske stranke Slobodana Vuksanovića, koja se kolektivno učlanila u Koštuničinu stranku 2004. godine.

Da su i raniji studentski buntovnici uspeli da se visoko pozicioniraju u srpskoj politici najbolje svedoči primer Dragana Đilasa, šefa Narodne kancelarije predsednika Republike i predsednika beogradskog odbora DS. Đilas je ušao u javnost kao lider Studentskog protesta 1992. godine. Početkom devedesetih radio je na radio Indeksu i B92, a potom je osnovao marketinšku agenciju "Ovejšn". Završio je mašinstvo. Jedan je od osnivača humanitarne nevladine organizacije "Naša Srbija. "Neskriveno najavljuje svoju kandidaturu za premijersku funkciju.

Studentskog lidera iz 1991. Žarka Jokanovića, koji se obraćao i sa balkona Narodnog muzeja 9. marta i sa Terazijske česme nekoliko dana kasnije tokom devedesetih optuživali su za "kolaboraciju" jer je njegova Nova demokratija, sada Liberali Srbije, bila koalicioni partner SPS i JUL. Danas je on samo član LS jer je 2005. prozvao predsednika stranke Dušana Mihajlovića da je sklonio "pobednički tim" iz vrha stranke i zatražio od njega da "odveže jezik" i da počne da kritikuje aktuelnu vlast.

NAPREDOVALI I KONTRADEMONSTRANTI

"Lider studentskih kontrademonstracija" 1996. /97 Nemanja Đorđević koji je tada tražio prekid štrajka i insistirao da se studentima "koji hoće da uče" omogući da pohađaju nastavu, sada je autor emisije "Samo vas gledamo" na novosadskoj televiziji Most, čiji je direktor visoki funkcioner SPS Dušan Bajatović. Đorđević je nakon neuspešnog pokušaja da pokoleba studente i vrati ih u slušaonice, sa sličnim efektom branio stavove vladajućih stranaka i u svojoj Studentskoj levici. U ime režima i Omladinskog saveta Beograda 1999. godine učestvovao je i u preuzimanju opozicionog radija B-92.

JOKANOVIĆ: SRBIJI TREBA ONDAŠNJA ENERGIJA

Žarko Jokanović naglašava da on nije bio "od onih koji su u političku karijeru krenuli sa studentskog protesta", podsećajući da je pre događaja na Terazijskoj česmi bio poslanik u parlamentu i da je, kako kaže, glasao protiv tadašnjeg ustava Srbije i borio se za višepartijski sistem.
- Nije mene izrodio studentski protest, jer smo u to vreme već osnovali Novu demokratiju. Te studentske demonstracije 1991. bile su prve masovne demonstracije, imale su jasne ciljeve i što je najvažnije svi naši zahtevi su ispunjeni. To je bila velika pozitivna energija i smatram da bi ona danas Srbiji dobro došla. Sa velikim simpatijama gledam na ovo što studenti danas rade, boreći se za smanjenje školarina i sve me to podseća na zlatno vreme studentskih protesta. Merilo zdravlja jednog društva je u tome koliko su studenti zadovoljni uslovima života. Nije se puno toga promenilo, ponekad mi se čini da hodamo u krug. I dalje sam u odličnim odnosima sa svim ljudima koji su tada bili u organizaciji protesta. Bilo bi dobro kada bi više nekadašnjih učesnika studentskih protesta bilo uključeno u politiku jer bi tada politička scena bila mnogo plemenitija - govori Jokanović.

Ostale vestiArhiva