Premijer Vojislav Koštunica požurio je da saopšti kako će okosnica kampanje koju će voditi DSS i NS biti vezana za ekonomska pitanja, tačnije za "uspehe koje je Vlada postigla za ove tri godine, uz neminovne teme kao što su Kosovo i RS, ali i Ustav". Velikog konkurentna u "podeli zaostavštine" o uspesima vlade imaće nesumnjivo u bivšem ministru finansija Mlađanu Dinkiću koji ne krije da će rezultatima ministarstva na čijem je čelu bio i koje je u Skupštini Srbije "proguralo" 109 svojih zakona, probati da privuče što veći broj glasova za stranku G-17 plus, podsećajući birače i na vreme kada je kao guverner stvorio "jak dinar i stabilan bankarski sistem". Demokratska stranka će, kako je najavljeno, svoju kampanju zasnivati na nužnosti iskorenjavanja siromaštva i priključenja Srbije EU sve uz slogan "ili mi, ili radikali". Uz rame će im, sa sličnim temama, stajati i četvoročlana koalicija predvođena LDP.
Ekonomske teme će, dakle, dominirati u borbi za svaki glas na budućim parlamentarnim izborima, ali sudeći po dosadašnjem iskustvu, pitanje je da li je biračko telo dovoljno sazrelo da kroz tu dimenziju meri vrednost političkih stranaka. Analitičari ukazuju na dve dimenzije problema. Jedan je stvarna iskrenost partija da se u međusobnoj borbi okušaju na ekonomskim temama. Druga je to što je teško u ovom momentu sagledati koja bi to ekonomska poruka mogla da izvede masovno glasače na birališta i obezbedi pobedu onima koji iza nje stoje.
Prvo konkretno predizborno obećanje stiglo je iz G-17 plus, čiji lider Mlađan Dinkić tvrdi da ima recept koji za pet godina može prepoloviti sadašnju nezaposlenost u Srbiji. Rešenje se po njegovim rečima krije u stimulisanju poslodavaca kroz poresku politiku da zapošljavaju radnike i davanju budžetskih subvencija onima koji to čine. Recept nije nov, priznaje Dinkić pozivajući se na primer Irske, a glavni razlog što do sada nije masovnije primenjivan, bio je nedostatak sredstava u budžetu. "Sada kada para ima, nema razloga da ne platimo svima onima koji će otvarati nova radna mesta i zapošljavati ljude" objašnjava Dinkić. Izostavio je da kaže da su pare o kojima govori jednokratna sredstva dobijena privatizacijom i već raspoređena na brojne projekte iz NIP. Da li će u narednim godinama biti para da se sa ovakvim "stimulansima" nastavi, teško je reći.
U predsedničkoj kampanji Boris Tadić je, podsetimo, obećavao pola miliona novih radnih mesta. Statistika surovo pokazuje da je od početka njegovog mandata do sada broj zaposlenih smanjen za 35 hiljada, a broj onih koji traže posao povećan je za 37,8 hiljada. Demokrate mogu da kažu da stranka predsednika nije bila na vlasti, pa tako nije mogla ni da utiče na politiku zapošljavanja. Kontraargument stranaka koje su do juče činile vladajuću koaliciju mogao bi opet da bude da je broj aktivno nezaposlenih lica u vreme njihovog mandata manji od broja onih koji su tražili posao na kraju mandata prethodne vlade, oličene u stranci DS. Prosečnom biraču, a pogotovu onom nezaposlenom, sve to, ne znači mnogo. Osim, što mogu da ih navedu da svoj glas daju recimo onima koji im, kritikujući sadašnju i bivšu vladu, daju obećanja da će "sve biti bolje i pravednije kada oni dođu na vlast". A kako narod ne pamti baš dugo, neće mnogo razmišljati o tome da su već imali prilike da vide kako to izgleda pre samo šest-sedam godina.
Ukoliko bi se u centru pažnje u predizbornoj kampanji našao ulazak Srbije u EU, i tu bi moglo da bude dosta problema jer najveći deo stanovništva tu temu doživljava isključivo gledajući kroz sopstveni novčanik. Na ruku im ide i to što su se do sada političari potrudili da ulazak u EU baš tako i predstave, obećavajući da će sve biti bolje kada se vrata EU otvore, a ne objašnjavajući šta se sve mora uraditi da bi se do tog trenutka došlo. Pri tom, tema evropskih integracija skopčana je sa pitanjem Haga, odnosno isporučivanjem Ratka Mladića, i lako bi moglo da se desi da oni koji insistiraju na toj temi ono što "dobiju na mostu, izgube na ćupriji".
Politički analitičari će reći da oni koji zagovaraju evropski put Srbije ne računaju na glasove birača koji u Ratku Mladiću vide nacionalnog heroja, kao i da se glavna bitka vodi za glasove uspavanog dela biračkog tela, a ne one koji već danas znaju za koga će glasati. Pitanje je samo, kažu oni, da li je tu uspavanu masu moguće probuditi pričom o ulasku Srbije u EU ili i oni čekaju neko konkretno obećanje koje će značiti bolji život odmah sutra. Kako takvog obećanja nema niti ga je moguće ispuniti, među analitičarima postoji dosta skepse. Smatraju da je ne samo biračko telo nespremno da se na izborima opredeljuje oko ekonomskih tema, nego da ni partije nisu iskrene kada govore da će im okosnica izborne kampanje biti vezana za ekonomiju. Lako bi se, čak, moglo dogoditi da najveći gubitnik bude stranaka G-17 plus iako je u protekle tri godine najviše doprinela da ostvareni rezultati budu takvi kakvi jesu. Srbija izgleda još nije spremna da krene za onima kojima će u izbornoj kampanji glavni adut biti jak dinar, jer tako nažalost ne doživljava domaću valutu.

Ostale vestiArhiva