Prvobitno prebivalište pračoveka bila je pećina. Služila je kao skrovište od nepogoda i divljih zveri, predstavljala je mirno utočište nakon napornog lova i sakupljanja plodova. Danas su pećine turistička atrakcija, mnoge su savršeno uređene i, kao takve, donose znatan prihod. Kao mala, zamišljala sam da u pećinama žive patuljci koji vredno rade na njihovom ukrašavanju i koji se sakriju kad čuju bat naših koraka, a provire čim im okrenemo leđa. Dugo sam ih tražila, nema pred savršenom lepotom beskrajnih pećinskih dvorana, nadala se da će se slučajno pojaviti i reći: "Mi smo ovo napravili." Lepota Postojnske jame izaziva strahopoštovanje prema onome što su priroda, reka Pivka i možda patuljci, kap po kap, dan po dan, milionima godina klesali. Postojnska jama nalazi se kod grada Postojne, u Notranjskom karstu ili krasu, a "narodski" rečeno - kršu (mada je predeo između Istre, Postojne i Trsta još pre 700 godina bio poznat pod nazivom Kras). Udaljena je od Ljubljane 54 kilometra, povezana je odličnim autoputem i predstavlja nezaobilazno mesto u svim vodičima, budući da je jedan od simbola Slovenije.
Postojnska jama bila je poznata još u srednjem veku. O tome govori "Rov starih potpisa", sa najstarijim potpisom iz 1213. godine. Godine 1818. meštanin i vodič Luka Čerč je slučajno otkrio unutrašnje delove jame, pripremajući pećinu za posetu cara Franca I. Do današnjih dana, otkriveno je oko 20 kilometara kanala pećinskog sistema Postojnske jame. Neki su suvi, a duž nekih teče voda. U speleologiji se pod dužinom pećina podrazumeva ukupna dužina svih pećinskih kanala koje je prošao čovek. Pećinski sistem stvorila je ponornica Pivka, koja se može videti kod ulaza, gde ponire u pećinu, zatim u Otoškoj i Crnoj pećini, kao i u Pivka jami.
Administrativna zgrada potiče iz perioda kada je Slovenija bila deo Austrougarske, a tada se pećina zvala "Adelsberger Grotte". Tu se nalaze blagajna, prodavnica i početna stanica voza.
Obilazak sa vodičem traje 90 minuta i za to vreme obiđe se pet uređenih kanala. Prvi obilazak počinje u 9 časova i možda je to najbolje vreme za šetnju tajanstvenim kanalima, jer je tada najmanja gužva. U jami je stalna temperatura od 8 do 10 ºC, tako da vam trebaju pantalone, puniji duks ili jakna i patike. Ako ste stigli nespremni za ovu avanturu, možete iznajmiti kabanicu i čizme. Žuti turistički vozić otvorenih vagona spreman je da vas poveze u "središte zemlje".
Prva jamska železnica izgrađena je 1872. godine i bila je prva takve vrste u svetu. Godine 1967. izgrađena je kružna jamska železnica duplog koloseka, tako da najlepše delove jame može da obiđe čak 14.000 turista dnevno. Nekadašnje osvetljenje bakljama, svećama i petrolejkama 1884. godine zamenjeno je električnim osvetljenjem. Danas starinske svetiljke obasjavaju hladne zidove, praveći neverovatnu igru senki dok prolazimo u "zahuktalom vozu". Prolazimo pored Kongresne dvorane (nekada se zvala Balska dvorana). U njoj je 1965. godine otvoren Međunarodni speleološki kongres.
Nakon dva kilometra, stižemo do Velike gore, to jest mesta gde se završava putovanje železnicom. Vozić odlazi, a mi stupamo u jedno čudesno, podzemno carstvo. Priključujemo se "engleskoj" grupi, jer, kako reče devojka u dugačkom zelenom ogrtaču, koja nam je bila vodič, obilaska na srpskom jeziku nema od 1990. godine, mada je poslednjih godina bilo turista i iz Srbije... Pešačke staze su izbetonirane, osvetljenje savršeno, pećinski nakit najraznovrsnijih boja i oblika, vodiči stručni - dovoljno da otkrijete lepotu, ni nalik onoj iz priča o mračnom Hadovom carstvu.
Velika gora predstavlja najvišu tačku obilaska. Nalazi se 40 metara više od ulaza u pećinu, sa ogromnim odvaljenim blokovima stena, prekrivena je mnoštvom pećinskog nakita najrazličitijih imena (stalaktita, stalagmita, draperija, stubova, saliva...) i svodom dugim 300 metara. "Ovo je najlepša prirodna galerija", uzviknuo je Henri Mur, opčinjen klesarskim umećem prirode. Prelepe draperije kao da kriju kulise velelepne pozornice, zlaćani salivi različitih oblika pod treperavom svetlošću baterijske lampe podrhtavaju kao uplašeni čuvari Solomonovog blaga. Preko Ruskog mosta, koji su za vreme Prvog svetskog rata izgradili ruski zarobljenici, dolazimo do Lepih jama. Kanal 500 metara dugačke Lepe jame otkriven je 1891, a uređen je za turističke posete tek 1926. godine. Nižu se Bela i Crvena dvorana, Zimska dvorana sa snežnobelim cvetovima sige na stropu, Špageti dvorana sa bezbroj kalcitnih cevčica... Videli smo i Krivi toranj, Kokošku sa pilićima kao uskršnju dekoraciju, kucnuli u Kukavicu...
Iz Lepih jama put nas dalje vodi po 100 metara dugačkom veštačkom kanalu do Ruskog kanala. Godine 1922. probijen je veštački tunel između Postojnske i Crne jame, a kasnije između Crne i Pivka jame. Ovim kanalom su se partizani "prišunjali" 23. aprila 1944. godine i Nemcima zapalili skladište benzina, nakon čega su se istim putem vratili na površinu. Ne zna se ko je bio tužniji - Nemci ili speleolozi, jer je eksplozija uništila znatan deo pećine, a vatra je gorela sedam dana. Iz Ruskog kanala dolazimo do najniže tačke na ovom obilasku pećine, 20 metara niže od ulaza i čak 100 metara ispod površine. Sporedni kanali, obavijeni neobičnom svetlošću, nastavljaju se u preteći mrak koji kao da podseća da smo, ipak, u "donjem" svetu koji krije mnoga iznenađenja.
Prolazimo pored simbola pećine, ogromnog stalagmita nazvanog Dijamant, koji su sa pravom uzeli za zaštitni znak. Njegova blistava belina kao da osvetljava dvoranu bolje od najlepših novogodišnjih lampiona.
Ovaj hladan, nepristupačan prostor krije jedan specifičan biljni i životinjski svet. Luka Čeč, pored otkrića tajnih, unutrašnjih kanala pećine zaslužan je i za otkriće insekta koji je u čast grofa Hoenvarta dobio naziv "Leptodirus Hohenwarti". Može se reći da je to svojevrstan začetak naučne discipline pod nazivom biospeleologija, koja se bavi izučavanjem živih bića "podzemlja". U Postojnskoj jami živi oko 130 različitih vrsta životinja. Za sve ljubitelje speleobiologije, pored upravne zgrade, nalazi se "Vivarium proteus", gde se možete upoznati sa najraznovrsnijim stanovnicima krasa.
Ali, najpoznatiji stanovnik ove nadaleko čuvene pećine nije mladunče zmaja, kako je slikovito opisao Janez Vajkard Vlavasor, kada ju je 1689. izbačenu iz podzemlja vodama Ljubljanice ugledao, već svega 20 centimetara dugačka, ružičasta i bezopasna čovečja ribica ili, stručnije, "Proteus anguinus". Ime joj je 1763. godine dao Laurentije, koji je ostavio i prvo naučno objašnjenje o ovom simpatičnom stvorenju. Čast da je vide u prirodnom okruženju imaju samo speleolozi, dok je za turističke svrhe napravljen veštački bazen, u kojem nekoliko ribica boravi dva meseca, a zatim se vraćaju u prirodno okruženje. Na njihovo mesto dolaze nove i tako neprekidno, već decenijama.
Ovaj nesvakidašnji dodir sa podzemnim svetom završavamo u Koncertnoj dvorani. Zauzima površinu od oko 3.000 kvadratnih kilometara, visoka je oko 40 metara i može da primi oko 10.000 posetilaca. Veoma dobra akustika i specifična scenografija čine je savršenim mestom za organizovanje koncerata. Za vreme božićnih praznika, kao deo obavezne dekoracije, postavljaju se jasle sa slamom i figuricama, dečji crkveni hor peva božićne pesmice, a posetiocima ostaje samo da uživaju u ovom nesvakidašnjem ambijentu. Slikamo se (ovde je dozvoljeno fotografisanje) i kupujemo nekoliko stvarčica za uspomenu u prodavnici napravljenoj u pećini. Još jedan pogled na reku Pivku, koja ostaje iza nas dok se polako spuštamo ka stanici. Žuti vozić nas čeka, i krećemo iz božanskog Hadovog sveta u zaslepljujuću stvarnost.
A kada se naviknete na dnevnu svetlost, preporučujem predah uz osveženje i kolače (sjajni su), kao i šetnju po prelepom parku, uz cvrkut ptica i žubor reke Pivke, koja nestaje ispod teških stena, u beskrajnoj tami, i ponovo se pojavljuje, pričajući neke nove priče.

Ostale vestiArhiva