If you could drink dreams like the Irish streams
Then the world would be high as the mountain of man
In the Pool they told us the story
How the English divided the land.
Džon Lenon, „The Luck Of The Irish“


Na granici koja preseca magistralni put smenjuju se zastave Republike Irske i Velike Britanije; jedne su pocepane zato što predstavljaju strano telo na irskoj teritoriji, druge su ižvrljane sad već iz odmazde, a i verovatno zato što se njeni građani kolektivno slažu s onom Čerčilovom izrekom: „We have always found the Irish a bitt odd. They refuse to be English“. Ko je tu kome čudan već je stvar ukusa, ali da stvari između ovde dve zemlje nisu čiste vidi se, eto, na samom ulazu u Severnu Irsku.

Iako je građanski rat u Severnoj Irskoj zvanično gotov, otvorena netrpeljivost, zidovi koji razdvajaju narode i grafiti po zgradama govorili su nam da je primirje na papiru samo još jedna lažna stavka u svetskoj istoriji. I znali smo da sve one priče o tome kako smo slični s Ircima ne postoje, ali smo uvideli da više zajedničkog delimo sa njihovim susedima, Severnom Irskom. Tamo smo shvatili da je rat ostavio posledice na sve nas i da se ovim ljudima, građanima Severne Irske, sa kojima delimo sličnu sudbinu, gotovo niko ne ponosi.

Severna Irska nekada je pripadala Ulsteru, jednom od četiri stara irska kraljevstva, a od Republike Irske odvojila se 1921.godine i nastavila da živi kao pokrajna UK-a. Poznata je, pre svega, po plodnoj zemlji i veličanstvenoj atlantskoj obali preko puta Škotske, pod zaštitom UNESCO-a. Zaista su Britanci zauzeli najplodniju teritoriju irskog ostrva i tu upražnjavaju engleski način života, grade puteve, tržne centre i sl.

Za razliku od njih, tradicionalni Irci vekovima bezuspešno dižu bune, jer im je oduzeta najdragocenija teritorija, sedište irske kulture. Zato manjina stanovništva žudi da u svojoj zemlji slobodno živi kao Republika Irska, u skladu sa svojom verom, običajima i prirodom, dok je drugi deo izgubljen i sa obale bledo gleda preko puta u svoju domovinu, protestantsku Englesku i Škotsku. Šta građani Severne Irske jesu i šta žele da budu čini mi se da ni sami ne znaju?

Grobnica od hrastovine
Sukob koji je odneo brojne žrtve, nama, u Evropi, deluje kao da se završio, ali tamo, u Severnoj Irskoj, rezultirao je oštrom podelom teritorije i pritajenom mržnjom između naroda. Od 1968. godine gradovi širom države su uništavani, a u oružanim sukobima između „nacionalista“, odnosno irske republikanske armije (IRA) i unionista, odnosno pripadnika britanske imperije, život je izgubilo oko 3000 ljudi.



Žarište tridesetogodišnjeg konflikta između dve nacije i vere nalazi se u jednom od starijih irskih gradova - Deriju (čije ime na irskom znači „hrastovo drvo“, „hrastov grob“) u kom su pedesetih godina većinu stanovništva činili katolici, da bi se taj odnos kasnije promenio u korist protestanata.

Kada je Severna Irska zvanično izgubila rat, britanski okupatorski duh, kao dete koje ne pušta svoju omiljenu igračku, ponovo je pokazao pravo lice, pa su ovom drevnom irskom gradu dodali prefiks „London“ (tako su ga nazvali kada su protestanti naselili Severnu Irsku) čisto da se zna ko je čiji. Dodajem i to da je na putokaznim tablama ovo “London” ižvrljano tako da više uopšte nisam sigurna da li su Šejmus Din i Šejmus Hini iz Derija ili Londonderija?

Ma koliko se duh irskog naroda godinama uništavao, njihova priroda izbija čak i kada govorimo o najgorim ratnim scenama s početka rata. Građani Derija nikako nisu mogli da zaborave sve ono što se odigralo na njihovim ulicama, ali su zato pronašli način da se javno izraze i podignu originalne spomenike žrtvama poznate u celom svetu – „People’s Galery“.

Dvanaest murala na javnim objektima, u katoličkom delu Derija, gde se odigrala bitka za Bogsajd avgusta 1969.godine, govore o tome koliko je borba za demokratiju i ljudska prava nasilna. Tri umetnika osmislili su koncept „People’s Galery“ i javno prikazali svoju viziju rata u kojima je onaj koji uništava ujedno i žrtva uništenja.

Tema njihovog interesovanja bili su obični ljudi koji su ispašatali zbog političkih sukoba tako što sa zgrada u prolaznike zure deca i svi oni koji su stradali u borbi za slobodu male nacije. Među njima nalazi se mural „Bloody Sunday Commemoration“ posvećen žrtvama sukoba 6.9.1971. godine nazvanog „krvava nedelja“.

Umetnici su oslikali 14 lica u crvenom, krvavom krugu kako zure u prostor grada i gledaju preko reke, u protestantski deo. Kao ram murala, njihova lica okružuju listovi hrasta i na taj način postaju deo večnog pogreba u grobnici od hrastovine.

Ruke preko granice
Reka Fojl podelila je centar Derija na katolički i protestantski deo, zbog čega se mogu videti bitne razlike u arhitekturi grada. Stari centar, zidine Derija, katedrala svetog Kolumba i gradska većnica ostali su glavni simboli dok nas sa druge strane posmatraju murali iz „People’s Galery“ kao da nas, vrlo suptilno, stalno teraju da biramo strane.

Ne samo izgled već su i ljudi ti koji na demokratski način šire filozofiju svog naroda, pa nas je ispred gradske većnice presreo momak u pocepanom odelu, dakle, pravi pripadnik irske džumare. On nam je pričao o istoriji Ulstera, o britanskom osvajanju i o eksploatisanju zemlje. Pričao nam je i o tome da su Irci u Severnoj Irskoj mnogo veći vernici od onih u republici, da se u njihovoj zemlji nalazi suština irskog naroda zbog čega je sveti Patrik prvo kod njih došao (okrug Antrim), da oni veoma verno poštuju sve praznike i neguju stare običaje. Po svemu sudeći, taj je nacionalizam, u početku iz odbrane, prerastao u terorističku organizaciju čije su vođe zaboravile za šta se bore.
S druge strane reke Fojl, na putu ka Belfastu, nalazi se statua Morisa Harona „Hands Across the Divide“. To su dva u bronzi izlivena muškarca koji stoje na dve zidine između ponora i pružaju ruke jedan drugom. S puta deluje kao da su se njihove ruke stopile u jednu, ali ako pogledate ovu skultpuru odozdo, iz rova, videćete da se njihove ruke nikada ne mogu dodirnuti.

Zidovi mira
Kada je 1989.godine srušen Berlinski zid mislili smo da je to kraj jedne i početak druge ere, a 25 godina kasnije ovaj događaj političari često spominju u želji da nas konačno ubede da je u Evropi sve ok. Pa ako je Berlinski zid srušen, a sa njim i gruba podela teritorije i kulture, kako to da se na samom rubu Evrope novi zidovi dižu? Prvi zidovi koji su delili protestantsko stanovništvo od katoličkog nikli su na početku građanskog rata, da bi od Belfastskog sporazuma 1998.godine do danas bilo podignuto skoro 50 zidova po čitavoj Severnoj Irskoj. Oni čine glavnu atrakciju Belfasta, a njegovi građani veoma su ponosni na do 5 metara dugačke i 10 metara visoke granice koje dele dvorišta onih koji osećaju englesku pripadnost i onih koji žele i dalje da budu Irci. Danas su zidovi mira išarani muralima, grafitima i političkim sloganima i predstavljaju jednu od glavnih turističkih atrakcija Belfasta. I dok se turisti ispred zidova fotografišu, u pozadini njihovih selfija piše:


Parade
Svečane povorke koje marširaju ulicama u cilju isticanja prevlasti u određenom kvartu, gradu ili zemlji smenjuju se jedna za drugom tokom cele godine, pa se kaže da su parade simbol Severne Irske. Nastale su u cilju proslave dana svetog Patrika, a najveću pažnju privlače parade pripadnika Oranž reda. Za vreme građanskog rata, ovi ljudi obožavali su da se u sjajnim uniformama šetaju duž Belfasta i izazivaju protivnike. Danas, radi mira u zemlji, svakoj grupaciji dozvoljeno je da ima svoju paradu, pa se trkaju ko će više da uloži truda i dobije simpatije građana.

Prema novijim statistikama, u Severnoj Irskoj godišnje se održi preko 3000 parada, zbog čega je velika verovatnoća da ćete, ako ste u Belfastu, prisustvovati makar jednoj. Tog kišnog dana, sa trotoara posmatrali smo povorke u plavim i crvenim odelima i videli svu raskoš ove zemlje. Istetoviranih glava, unionisti su nosili britansku zastavu, marširali ulicama Belfasta, pokazali nam ponos i kulturu, ali i superiornost javno potrvrđujući da je Ulster britanski.

Kraljevstvo za pivo
„O tome kako su vlasnici zemlje Ulstera O’Nilovi i O’Donelovi izgubili Ulster u 17.veku priča je iz paba, ali bukvalno. A izgubili su ga zbog alkohola, nisu sigurno zbog žene, zaboga, u Irskoj smo.“ Tako su nama pričali istoriju svoje zemlje u pabu, jedinom mestu, neračunajući pijacu, gde se neki unionisti i nacionalisti mire. Dobro je što i jedni i drugi vole da pojedu i popiju pa, bez obzira na naciju i veru, sva domaćinstva prave tradiocionalni irski gulaš i svi piju Ginis. I Džejmson.

Pabovi Belfasta svakako su najbolji primeri pravih irskih pabova, gde se ljudi smeju i slušaju muziku, gde nije bitno koje si vere već koliko pinti piva možeš da popiješ. Tako se neki Irci i Britanci preko dana tuku, a onda se uveče napiju i pomire, pa ih ujutru grize savest i onda se još više biju. Neko bi rekao kolotečina, ali život u Severnoj Irskoj je veoma buran, naročito noćni. Oni vole da se provedu, bez obzira na to da li su u pabu ili u klubu. Ako ništa drugo, uvek će se naći neka neobična scena što vam garantuje da vam u ovoj zemlji ne može biti dosadno.

Dolazi zima
Dok se narodi u gradovima svađaju čija je irska zemlja, priroda Severne Irske ostala je nedodirnuta građanskim ratom. Ona je nema u svojoj lepoti i divljini, a svo to zelenilo zemlje i plavetnilo okeana mešaju kao na slikarskom platnu. Na obali hladnog jezera, gde su nekad živeli „prvi ljudi“ i igrala se „deca šume“ nalazi se zamak Vard opasan golemim zidinama, danas u javnosti poznatiji kao Zimovrel. Nedaleko odatle Ned Stark odsekao je glavu dezerteru iz Noćne straže, a tu je učio i svoje sinove mačevanju.

Zapadno je Brzorečje, domovina njegove žene, istočno je ratni kamp njegovog najstarijeg zakonitog sina; južno je začarana šuma, a severno su Hridi gde je rođen Teon Grejdžoj i Zmajkamen, gde vlada Stanis Barateon. Ako izuzmemo Island, Maroko i Dubrovnik, skoro čitav Vesteros nalazi se u Severnoj Irskoj.

To je ta epska zemlja gde se i dalje veruje u zmajeve, gde vitezovi jurišaju po bojnim poljuma i gde se kraljevske porodice bore za prevlast nad teritorijom, kao u realnosti. Poput Arje Stark prerušene u dečaka i mi smo lutali Kraljevim putem između drvoreda bukve, gledali divnu zemlju i tužne ljude oko nas i pitali se na koje ćemo sledeće mesto dospeti.

Ostale vestiArhiva