U mnogim mediteranskim zemljama i oblastima postoji tradicija proslavljanja kraja zime i dolaska proleća. Faljas (Fallas), u slobodnom prevodu "Festival vatre", praznik je koji se slavi na istoku Španije, u oblasti i gradu Valensija. Posvećen dolasku proleća, traje pet uzbudljivih dana, a kulminaciju doživljava 19. marta, na katolički praznik Svetog Josipa. Na taj dan, oko ponoći, počinje "Crema", spaljivanje mnogobrojnih falja, predivnih skulptura od kartona i stiropora, u veličanstvenom rekvijemu plamena i svetlosti. Iako je to njegov centralni deo, festival nudi još puno nesvakidašnjih sadržaja, sa pravom se svrstavajući među najneverovatnije i najbizarnije festivale na planeti. Ipak, za ostatak sveta ovaj praznik je još uvek prilično dobro čuvana tajna, koju ovom prilikom pokušavamo makar malo da razotkrijemo.
Tradicija faljasa datira od sredine 18. veka. Tada su se, tokom prazničnog jutra, na prozorima kuća isticale krpene lutke, a na zidove postavljale vertikalne platforme sa figurama koje su prikazivale događaje ili pojedince koji su privukli pažnju cele zajednice. U ponoć, one bi bile spaljene na lomači u sklopu šireg slavlja. Verovalo se da su time uništeni zli duhovi koji su prethodno bili u njima zarobljeni.
Prvi dokument u kojem se pominje festival je pismo gradonačelnika Valensije kojim se zabranjuje postavljanje lutaka i platformi u uskim ulicama i blizu fasada, u cilju prevencije od požara.
Tim merama gradska policija je trebalo da natera stanovnike da svoje lutke i platforme spaljuju samo u širokim ulicama i na trgovima, pravilo koje se održalo i do današnjih dana. Da bi ga ispoštovali, građani su platforme postavljali na točkove. Kako platforme sa skulpturama više nisu bile na zidovima, mogle su da se posmatraju sa svih strana, što je dovelo do promene njihovog dizajna.
Dugo vremena, pojam falja se odnosio na sve aspekte događaja, vatru, paljevine, krpene lutke i platforme, ali se vremenom diferencirao samo na satirične skulpture, čija se popularnost brzo širila. Skulpture su sada bile piramidalne, drvene osnove, ukrašene crtežima i platnima koja su od znatiželjnih pogleda sakrivala zapaljivi materijal. Zajedno sa skulpturama, na obližnjim zidovima ili pijedestalima su visili zapisi koji su objašnjavali njihovo značenje na valensijanskom jeziku. Od sredine 19. veka oni se štampaju i uvezuju u knjižice zvane "llibret".
Karakteristika tadašnjih satiričnih falja je da pokazuju određeni društveni stav, sa ciljanom tematikom. Prikazivane su scene povezane sa događajima, pojedincima ili društvenim pojavama za koje su njihovi tvorci smatrali da treba da se nađu na oštrici kritike ili podsmeha. To je dovodilo i do zabrana od strane vlasti. Tako je 1858. godine zabranjena pokretna falja koja je neskriveno ukazivala na društvenu nejednakost, dok je falja iz 1866. godine, koja pokazuje naličje braka, doživela oštru osudu nadbiskupa. Od tog vremena datira i naziv "erotska falja" ili "anti-bračna tendencija". Tokom XIX veka gradska vlast je želela da po svaku cenu spreči izradu takvih falja, primenjujući razne vrste represije. Zato su uveli visoke poreze za sve javne proslave i karnevale, što je, praktično, značilo njihovu zabranu. Srećom, upornost građana u odbrani tradicije je, ipak, pobedila i skulpture su se ubrzo ponovo našle na trgovima, a čitav festival je vraćen pod okrilje grada.
Nakon što je 1887. godine raspisana nagrada za najbolju falju, razvio se veliki rivalitet između gradskih četvrti koje su ih tradicionalno izrađivale. To je dovelo do toga da su skulpture sve više postajale objekti umetničkog izražavanja. Prednost je pri tom davana estetici, iako satirični sadržaj nije isčezao.
U njihovu promociju i izradu su se uključila gotovo sva lokalna udruženja i građani. Došlo je i do promene u kompoziciji skulptura, koja se, uglavnom, održala i do danas. Tako se sada falja, umesto piramidalne statue, sastoji iz nekoliko platformi u osnovi konstrukcije, koje služe za prikazivanje scena, centralnog dela koji nosi skulpturu, i vrha. Alegorična skulpturu opisuje celu falju, a scene prikazane u njenom podnožju tematski je povezuju u jedinstvenu celinu. Skulpture su vremenom bile sve raskošnije i impresivnije, mogle su da se vide sa velike udaljenosti, a takmičarski duh je naterao umetnike da prave sve kompleksnija dela.
Godine 1927. organizovan je prvi festivalski voz koji je iz drugih oblasti Španije dovozio nazad emigrante iz Valensije za vreme trajanja festivala. Uspeh tog poteza je bio neočekivano veliki. Građani su postali još privrženiji prazniku, a broj skulptura je rastao, baš kao i broj ljudi koji su dolazili da vide to "čudo". Danas je to u Španiji priznat i poznat festival koji privlači oko dva miliona, uglavnom, domaćih posetilaca. I broj skupltura je impresivan - prošlogodišnja brojka od blizu pet stotina falja svih veličina, postavljenih uglavnom u gradskom jezgru, dovoljno govori o grandioznosti celog projekta, koji celu Valensiju pretvara u "Ciudad fallera".
Današnje falje su veličanstvena umetnička dela koja plene svojom lepotom i grandioznošću (najviše dosežu i do 30 metara), ali i bogatstvom i preciznošću detalja, pa i onih najsitinijih. U njihovu izradu je, pored stanovnika dotičnog kvarta, uključena čitava armija umetnika, slikara, skulptora. Oni provode mesece rada praveći figure od kartona, stiropora, voska, drveta, i što je važnije, udahnjujući im život. Naime, posmatrajući neke skulpture, imate utisak da se ono što je prikazano zaista i odvija pred vašim očima. Teme su i dalje satirične, doduše sa savremenom tematikom, a ima i onih komičnih ili sa erotskim motivima koje ne nose neku posebnu društveno angažovanu poruku. Tako možemo da vidimo oštar podsmeh na račun američkog predsednika Buša, ruganje materijalizmu i hedonizmu novog globalnog sveta, ali i falje koje prikazuju klasične Diznijeve i holivudske junake, sa jedinom idejom da budu dopadljive. Često se nekoliko metara od velike falje nalazi manja, namenjena deci (falla infantil). Takva falja ne prikazuje satirične teme, a izrađena je sa podjednakom pažnjom i bogata detaljima. Dodatni elemenat svakoj falji su lutke ili ninots, kako se nazivaju na lokalnom dijalektu. One se postavljaju u podnožju skulpture, prikazujući scene koje daju sadržaj ukupnoj poruci koju falja želi da prenese.
Sa takmičarske strane, falje su podeljene u kategorije. Unutar svake kategorije se biraju najuspešnije kreacije i dodeljuju nagrade. Kriterijumi za izbor su različiti: monumentalnost, koloritnost, provokativnost... Lutke se posebno ocenjuju, a one nagrađene se ne spaljuju već se čuvaju kao "trofeji". Nagrade su veoma cenjene, dajući nagrađenim autorima i njihovoj takmičarskoj grupi zvanoj "Casal Faller" dodatni društveni ugled.
Festival počinje 15. marta postavljanjem skulptura na trgove i ulice. Taj dan se naziva "La plantada". Skulpture ostaju postavljene sve do poslednjeg dana. To omogućava brojnim znatiželjnim posetiocima da ih na miru obiđu i odaberu one čije spaljivanje žele da posmatraju, ili, ako nemaju srca da gledaju uništavanje tih predivnih tvorevina, da ih barem pamte u njihovoj punoj lepoti i sjaju.
Spaljivanje, već pomenuta "Crema", odigrava se 19. marta. Prvo se spaljuju dečje falje (oko 10 sati uveče), da bi vatromet označio paljenje velikih falja. Falju pali sam konstruktor nakon ili tokom tog vatrometa. Skulpture gore veoma brzo, šireći oko sebe priličnu toplotu. Naročito veliku temperaturu prave monumentalne skulpture, terajući okupljene ljude metrima daleko. Tokom paljenja, na snazi su rigorozne mere bezbednosti. Oko skulptura na trgovima postavljene su zaštitne ograde, a tamo gde su ulice uže i toplota može da dosegne zgrade, vatrogasci šmrkovima plivaju fasade, prozorska stakla, saobraćajne znakove i ostale osetljive objekte, sprečavajući njihovo paljenje ili topljenje. Cela paljevina traje oko sat vremena, a za gašenje su angažovane vatrogasne brigade iz skoro cele Španije. One, pak, imaju svoje sopstveno malo takmičenje u brzini gašenja skulptura.
U toku praznične nedelje, Valensija živi čitav dan i noć. Restorani i kafići ponovo nakon zime otvaraju svoje bašte, a ulice su bukvalno preplavljene ljudima. Poslednja tri dana praznika su neradni dani i tada zabava kulminira u veliku žurku na otvorenom. Gradsko jezgro se pretvara u golemu pozornicu za ulične zabavljače različitih profila, široki bulevari u promenadu ljudi svih uzrasta, a stare gradske ulice mnogim sadržajima i prepoznatljivim mediteranskim štimungom nude osveženje za dušu i telo. Vašeg reportera je najviše fascinirala činjenica da i pored tog velikog broja ljudi, nije zabeležen nijedan incident i da ceo grad odiše ogromnom pozitivnom energijom. Zato zaista možete da se osećate bezbedno, potpuno se opustite i istinski uživate u celom događaju.
Uobičajen praznični dan počinje u osam sati ujutru, pozivom na ustajanje "La desperta". Od tada pa do kraja dana, možete da čujete duvače koji marširaju ulicama, svirajući živahnu muziku. Za njima u defileu idu faljerosi. Obučeni u tradicionalne nošnje, oni upražnjavaju još tradicionalniji valensijanski običaj - bacanje petardi. Naime, verujem da nigde na svetu nema ljudi koji više vole eksplozije i vatromete. Petarde se koriste u svakoj prilici i na svakom mestu, a u njima uživaju doslovno svi, od dece do staraca. Verujem da bi neupućenom putniku ulice Valensije zvučale kao poprište ratnog sukoba, jer brojne detonacije odjekuju gradom sa pauzama od tek nekoliko minuta.
Ipak, ponovo moram da primetim da su ovdašnji "petardiljerosi" veoma oprezni i obazrivi prema onima koji za tu njihovu strast imaju manje razumevanja. Zato ne može da vam se desi da vam neko petardu baci pod noge ili prskalicom zapali kosu, kao što se dešavalo na nekim našim slavljima.
I ovaj običaj ima svoj glavni događaj - maskletu, koja počinje svakog dana tačno u dva sata popodne. To je, zapravo, velika petardijada koja se u datom času odvija skoro u svakom kutku grada, a odlikuje se koordiniranom dejstvom više petardiljerosa u talasima uzastopnih eksplozija. Najveća, najspektakularnija i najposećenija je ona koja se održava na centralnom gradskom trgu Placa de Ahuntament, gde najpoznatiji valensijanski majstori pirotehnike prave veliki spektakl, paleći stotine kilograma pirotehničkog materijala raznih vrsta u posebno ograđenom delu trga. Petardijada startuje komandom za početak sa balkona Gradske kuće, a čitava predstava traje desetak minuta. Svaki naredni talas eksplozija je duži i snažniji od prethodnog. Oduševljena gomila burno pozdravlja svaki niz eksplozija. Nakon toga mnogi ljudi kreću da čestitaju pirotehničarima, naročito ako su ispunili njihova očekivanja. Maskleta je tipična valensijanska poslastica i nešto slično je teško naći negde drugde u Španiji, a i širom sveta. Njihov moto je - što bučnije, to bolje. Maskleta se ne održava samo tokom praznika vatre, već i tokom nekih drugih praznika, venčanja...
Petardijada nije jedini eksplozivni događaj tokom praznika. Naime, svakog dana, oko ponoći, počinje veliki vatromet. On se održava u južnom delu grada i da bi se bolje video, isključuje se javna rasveta. Svaki vatromet je, zapravo, mala "predstava" nekog od svetski poznatih virtuoza iz te oblasti, i ima svoju jedinstvenu "koreografiju", koja se kasnije dugo prepričava i komentariše.
Kao i ostale aktivnosti u vezi sa praznicima, i u ovom slučaju grad kao da na trenutak prestaje da živi i sav se zamrzne u očekivanju spektakla, da bi nakon toga ponovo živnuo do ranih jutarnjih sati.
U sred buke i vatre, održava se i procesija "Ofrena de Flors". Ona je duhovni deo festivala i traje tokom 17. i 18. marta. Tada se ispred katedrale, na trgu Placa de La Virgen, kiti velika statua Bogorodice, sa stotinama hiljada cvetova. Cveće u buketima donose žene i deca iz svih delova grada i čitave regije, dok muškarci nose ogromne vence na kojima su cvećem izvezeni njihovi tradicionalni grbovi. Prosto je fascinantno kako se svi ti različiti buketi i venci na kraju savršeno uklapaju u smislenu celinu, dodajući statui Bogorodice dugačak crveni plašt sa dekorativnim elementima. Učesnici procesije su, takođe, obučeni u tradicionalne nošnje, i praćeni muzikom, u dugačkoj povorci, obilaze ceo grad pre dolaska na trg. Ukupan broj učesnika procesije je impozantan - oko 150.000. Zato i ne čudi da procesija traje puna dva dana, od jutra, pa sve do večernjih sati.
Praznik prati još mnogo propratnih događaja koji povećavaju turistički rejting manifestacije, kao što su svakodnevne borbe sa bikovima u koridi. Međutim, Valensija je, sama po sebi, veoma lep i interesantan grad, koji svakom turisti pruža puno toga za videti i doživeti. Posebno interesantan je park u bivšem koritu reke Turije, koji sa sedam kilometara dužine i tim neobičnim položajem, predstavlja jedinstven prizor. Retko gde možete da doživite to da sa nekog od mnogobrojnih mostova, umesto talasa reke, ugledate krošnje drveća ili teniski teren. Park je nastao krajem pedesetih godina, kada je posle učestalih poplava, reka izmeštena van grada.
Još mnogo toga bi moglo da se napiše o gradu i festivalu. Međutim, najbolje bi bilo da se i sami uverite u sve gore napisano. To što ćete videti i doživeti, siguran sam, biće mnogo lepše i sadržajnije od ove moje priče, baš kao što je i sam festival, svaki put, sve bogatiji i iznova interesantan.

Ostale vestiArhiva