Još jedan noćni voz, još jedno živopisno indijsko putovanje i gomila raspričanih saputnika. I tako prepoznatljivi povici 'chai-chai-gharm-chai', 'coffee-nes-coffee', 'pani-coldrinks' do duboko u noć. Ujutru stižemo u Varanasi. Odmah shvatam da su sva ranija upozorenja bila istinita: Varanasi je za strane posetioce krajnji test razumevanja i prihvatanja Indije. Mora se videti da bi se shvatilo da i oni osnovni pojmovi kao vera, duhovnost, život, trajnost i smrt mogu nositi jedno sasvim drugačije značenje. Ovo nije i ne može biti klasična turistička destinacija, te stoga ono uobičajeno pitanje "da li ti se tamo dopalo?" ovde uopšte nije primereno.
Varanasi, u Indiji poznatiji kao Benares (Banares) ili Kaši - grad svetlosti, jedan je od najstarijih kontinuirano naseljenih gradova na svetu i mesto jednog od najvećih hindu hodočašća. Nalazi se u istočnoj Indiji, na obali svete reke Gang, i to na njenom posebno svetom mestu, gde reka naglo menja svoj tok i plovi od juga ka severu.
Za hindu vernike, ovaj grad je isto što i Meka za muslimane, a Jerusalim za jevreje i hrišćane. Ritualno kupanje u svetoj reci Gang ili gutljaj njene vode garancija su čišćenja svih grehova. Umreti ovde znači osigurati put u raj, konačno se osloboditi okova ponovnog rađanja i time dostići mokšu, hindu verziju nirvane. Možda upravo ta blizina smrti, njena sveprisutnost, kao i opušten odnos prema njoj posetioca istovremeno ispunjava fascinacijom i jezom.
Kao i u svakom indijskom gradu, put od železničke stanice do centra grada ispunjen je iscrpljujućim cenkanjem sa vozačima rikši, svađanjem sa lokalnim prevarantima, haotičnom protoku krava, džipova, bicikala i pretovarenih kamiona po prašnjavim ulicama punim rupa. Dok prilazimo starom delu grada, gužva i buka se intenziviraju do granica podnošljivosti. U Indiji život se odvija napolju, na bazarima, ulicama, u improvizovanim uličnim prodavnicama i hramovima. U Varanasiju taj život je nekako još intenzivniji, još haotičniji, preliva se svuda, preko zapaljenih gradskih đubrišta, oronulih palata, raskopanih ulica, kroz preuske zagušene ulice starog grada, sve do obale Ganga, do njenih kultnih stepenika na kojima turizam i duhovnost, život i smrt mirno koegzistiraju.
Stepenište Grad se prostire duž zapadne obale reke do koje se silazi betonskim stepenicima, poznatijim po nazivu 'the ghats'. Tih prilaza reci ima preko devedeset i svaki ima određenu svrhu, odnosno 'pripada' određenoj grupi vernika koji su ga izgradili ili tu izvode svoje rituale. Na njima se živi, šeta, moli i umire.
U ranim jutarnjim časovima izlazim na reku da doživim izlazak sunca na majci Gangi i posvedočim rituale koji se ovde na isti način odvijaju preko 3000 godina. Dok se, zajedno sa stotinama drugih turista, vozim malim drvenim čamcem niz obalu reke, posmatram hodočasnike kako stoje u vodi do struka, izgovaraju svete stihove, naizgled neopterećeni prisustvom uljeza i blicevima njihovih foto-aparata. Prvo tiho, a onda sve jače i jače, čuje se nežna prepoznatljiva melodija "hare Rama, hare Rama, hare Krišna, hare hare." Polako se na nebu pojavljuje užarena crvena kugla i na trenutak vlada apsolutna tišina. Molitve na reci se privode kraju i premeštaju se u stotine obližnjih hramova.
Sa dolaskom dana na reci se polako gasi duhovni a budi onaj dnevni, surovi život. Šetaju se turisti, hipici novi i stari, pristižu prosjaci sa decom obolelom, golom, neuhranjenom i deformisanom. Tu su i sadus - prosjaci-sveci, posuti pepelom i sa trorogom u ruci, znak da su sledbenici boga Šive, tvorca i zaštitnika ovog grada. Tu se pere veš celog grada i prostire da se suši po obližnjim padinama, prašnjavim i prekrivenim kravljom balegom i pepelom. U jednom trenutku, dok na stepenicama uz samu vodu delim bombonice deci koja se tu igraju, u vodi između dva čamca ukazuje se naduveno telo tek rođene bebe. Na trenutak zastaje, a potom odlazi dalje niz svetu reku, to bezimeno majušno telo i još jedan ugašeni bezvredan život. Uveče se ponovo izlazi na reku, i niz vodu se puštaju stotine sveća u malim činijama sačinjenim od lista banane. Molitve za duše umrlih.

Prah i pepeo
Za hindu vernika, smrt na Gangu je uzvišena, to je kraj mučnog ciklusa reinkarnacija, to je oslobođenje od ovozemaljskih muka i put na nebo. Veoma često, ljudi napuštaju svoje dnevne živote, poslove i porodice, i dolaze u svete gradove kao sto su Varanasi ili Rišikeš da ostatak života provedu u molitvama, da tu sačekaju smrt, ne bi li se pepeo njihovog tela raspršio u svetoj reci.
Jedan od prilaza reci u Varanasiju je i Manikarnika ghat, koji se još zove i burning ghat, jer se baš tu ceremonijalno spaljuju tela umrlih vernika. U pozadini stoje naslagana debla, kao i balzamovana tela umotana i ukrašena cvećem koja čekaju na svoj red. Spaljivanje se vrši danonoćno i obale reke na ovom mestu nikada nisu napuštene. Osim duhovnosti i bogobojažljivosti, ovde se skuplja i sva moralna prljavština ovog grada, sa mračnim likovima koji turistima nude posetu umirućima i posmatranje njihove smrti i spaljivanja. Uz to se šapatom nudi i hašiš i sve resto.

Lepota
Istovremeno, malo dalje od reke, u starim oronulim palatama i baštama skrivenim iza visokih zidova još uvek se odvija vrhunski umetnički život koji je hiljadama godina obeležavao ovaj grad. Tu su centri klasične hindustanske muzike čiji su najpoznatiji predstavnici danas Ravi Šankar i Bismila Kan, centri izučavanja sanskrita, joge i meditacije, škole slikanja mogulskih minijatura. Jedan izlet van starog grada vodi me i u Benares Hindu University, jedan od najvećih svetskih univerzitetskih centara sa renomiranim fakultetima, muzejima i istraživačkim centrima. Zelenilo, sofisticiranost i mir, još jedna krajnja suprotnost onom drugom svetu pored reke.
Manje je poznato da je Varanasi i veoma važan budistički centar. U mestu Sarnat, nedaleko od centra grada, Buda je održao prvo predavanje po dostizanju prosvetljenja i tu je osnovao prvu zajednicu prosvetljenih (sanga). Danas je to uređeno i veoma prijatno mesto, bogato arheološkim iskopinama i muzejskim prostorima. U muzeju se nalazi i stub vladara Ašoke iz trećeg veka pre naše ere, sa četvoroglavim lavom isklesanim u kamenu, koji je danas nacionalni simbol Indije.

Trajnost
Po povratku u guest house, u bogatoj biblioteci našeg domaćina nailazim i na monografiju koja obeležava stari način života u ovom delu zemlje, i konačno shvatam šta zaista znači pojam vanvremenskog. Požutele fotografije kolonijalnog života devetnaestog veka otkrivaju koliko su u ovoj volšebnoj zemlji fundamentalne vrednosti i rituali ostali nepromenjeni, za razliku od neuporedivih transformacija kroz koje je zapadni čovek prošao i vrednosti kojih se pri tom odrekao.
Varanasi je vanvremenski grad – na njegovim stepenicama se isti život odvija već više od 3000 godina, uz zvona hramova i slatkasti miris paljevine.

Ostale vestiArhiva