Kada sam jednom prijatelju rekla da idem u obilazak Tasmanije, odgovorio mi je: "Ne zaboravi da vidiš krater Ngorongoro," koji se, naravno, nalazi u Tanzaniji.
Drugi me je upitao: "Jel Tasmanijski đavo neki čovek, ili grad, ili nešto za jelo?" Možda je za jelo, kao đavolja jaja ili đavolja torta?
Evo kako svari stoje. Tog đavola nećete jesti, kao ni on vas, ali će smazati sve drugo što mu se nađe na putu, od zmija do ovaca. Ima izuzetno jaku vilicu i oštre zube kojima može da samelje čitave životinje, njihovo krzno, i kosti, a kad ne jede tada ispušta jezive krike. To je najveći preživeli torbar mesožder na svetu, koji danas živi samo na ovom sićušnom ostrvu južno od kopnene Australije. Osim toga, živi isključivo noću, tako da sam za više od dve nedelje koliko sam ovde provela, uspela da ih vidim samo preparirane.
Zbog čega biste uopšte poželeli da ovde provedete odmor? Ako je vaš mentalni sklop takav da jednostavno morate da svakog dana vidite drugu zemlju, ili drugu prestonicu, izaberite neku drugu destinaciju. Ali, ako želite da se relaksirate, Tasmanija je pravo mesto za vas. To je najmanja australijska država sa oko pola miliona stanovnika, što znači da nikada nećete videti saobraćajnu gužvu, a s obzirom da nema ni mnogo puteva, morali biste da budete ekstremni avanturista da biste se izgubili.
Aboridžini su nastanili Tasmaniju pre nekoliko desetina hiljada godina, mnogo pre nego što je poslednje Ledeno doba odvojilo ostrvo od Australijskog kontinenta. Evropljani su Tasmaniju "otkrili" 1642. Odgovor na pitanje da li postoji tenzija između ova dva naroda zavisi od toga koga pitate.
Taswegians (Tasmanijci) su ponosni na to što su malobrojni. Bruny Island, rajsko ostrvo udaljeno desetak minuta vožnje ferijem od Hobarta, ima samo 600 stanovnika, a tako će najverovatnije i ostati, jer lokalni propisi zabranjuju gradnju više od jedne kuće na 50 jutara zemlje.
Šta možete da radite na Tasmaniji? Hajking, pecanje, vožnja kajakom. Iznajmite hidro avio za šest osoba, odvezite se do tasmanijske divlje unutrašnjosti koja je proglašena svetskom baštinom, preletite taj nacionalni park uzduž i popreko. Ako volite da posmatrate ptice, naići ćete na retke primerke, uključujući papagaja sa narandžastim stomakom koji je na ivici istrebljenja.
Ukoliko ste manje raspoloženi za spoljne aktivnosti, obiđite muzeje, prodavnice grnčarije, galerije, vinske podrume i nekadašnje kolonije osuđenika. Svratite u prodavnice i restorane, i divite se dramatičnom pejzažu koji je svuda oko vas.
Jedina skupa stvar u vezi sa Tasmanijom je put do tamo. Lokalne cene su relativno niske, i trebaće vam kofer viška da potrpate svu garderobu, keramiku i duboreze kojima je teško odoleti.
Najlogičnije je da odmor započnete u Hobartu, gde se nalazi najveći aerodrom. To je jedna od najopuštenijih prestonica – idealno mesto za vožnju biciklom i pešačenje. Obratite pažnju na georgijansku arhitekturu, i ne propustite atrakcije kao što je 160 godina star Muzej i umetnička galerija Tasmanije. To je hibrid herbarijuma, muzeja nacionalne istorije, i umetničke galerije – na samom ulazu nalazi se skelet guštera star 105 miliona godina. Odatle se ulazi u prostoriju gde su izloženi reptili, uz natpis: "Sve tasmanijske zmije su otrovne."
U umetničkom delu muzeja izložene su idilične slike pejzaža Johna Glovera, Engleza koji je na Tasmaniju emigrirao 1903, kada je imao 63 godine, i postao najpoznatiji umetnik na ostrvu. On je za Tasmaniju bio ono što i Paul Gauguin za Tahiti, a koristio je i neke od njegovih taktika, uključujući romantičarsko prikazivanje scena "domorodaca" iz perioda pre dolaska Evopljana.
Salamanca je glavno mesto za kupovinu umetničkih predmeta i antikviteta. Dick Bett, koji je na tom mestu vodio galeriju više od 10 godina, kaže da je Salamanca danas prepuna ljudi, i da sve vrvi od turista. On se u međuvremenu preselio u Severni Hobart gde, kako kaže, "mušterija zna tačno šta hoće".
Severni deo grada lagano postaje SoHo Hobarta, što verovatno znači da će Bett i slični galeristi ubrzo morati da traže novu lokaciju da bi mogli da uživaju u tipičnoj tasmanijskoj samoći.
Krenite autom severno od Hobarta prema unutrašnjosti. Proći ćete kroz drevne šume prepune retkih endemskih vrsta drveća zahvaljujući kojima je nastao tasmanijski pokret dizajnera proizvoda od drveta. U samom centru nalazi se Launceston, drugi po veličini grad na ostrvu, u kojem je smešten Tasmanijski dizajn centar.
Bez obzira da li je reč o unikatima ili o organičenim serijama, dizajnirani nameštaj ne troši neke naročite količine drveta. Najviše odlazi na papir. Gotovo polovinu Tasmanije poseduju i štite Nacionalni kartel Australije i nacionalni parkovi, koji pokušavaju da sačuvaju šumu od nekadašnje žestoke eksploatacije. Međutim, i dalje ogromni teretni kamioni svakodnevno odvoze drvo na polupreradu, a zatim ga šalju u Japan na finalnu obradu i proizvodnju papira.
"Svakog dana koji sam proveo ovde zasadio sam po jedno drvo," kaže Peter Adams, skulptor i proizvođač unikatnih predmeta od drveta. Diplomirao je na Harvardu i bio aktivista u Peace Corps, a na ostrvo se doselio pre 19 godina. Adams danas živi na rtu koji se zove Windgrove, jugoistočno od Hobarta. Njegovih 100 jutara zemlje nalaze se na litici iznad mora, u kojem svakog dana pliva kako bi se "oslobodio besa kad čujem motorne testere ili u novinama čitam o ratovima," kaže on.
Podjednako pasioniran kada je reč i o miru i o ekologiji, Adams je od svog poseda napravio mesto gde ljudi iz čitavog sveta dolaze da meditiraju, u sred pocepane stene koja, kako kaže, "predstavlja slomljeno srce koje moramo imati da bismo razvili unutrašnji život".
Adams vodi i program "Refugee in Residence", u okviru kojeg slične duše dolaze na njegovu zemlju gde u šatorima mogu da provedu do dva meseca. Kontaktirajte ga na peter@windgrove.com ili posetite www.windgrove.com.
Tasmaniju je otkrio holandski istraživač Abel Tasman 1642, i nazvao je Van Diemens Land. Kao i ostatak Australije, Tasmanija je prvobitno naseljavana osuđenicima iz Britanije i njihovim vojnim stražarima. Ostrvo je bilo kaznena kolonija od 1803. do 1853.
Nekada su ljudi krili da su im preci bili osuđenici, a danas se time hvale. Podaci o osuđenicima su brižljivo čuvani, a podaci o potomcima imigranata koji nisu bili kriminalci u glavnom su izgubljeni. Oni koji pretpostavljaju da su im preci bili osuđenici, mogu da uđu u trag svojim korenima u servisu za osuđenike Port Arthur.
U Port Arthuru možete videti mnoštvo romantičnih starih zgrada, ali i jezero sa ostrvom na kojem se nalazi groblje. Grobar John Barron je ovde proveo gotovo 20 godina. Pisac Anthony Trollope susreo se s njim 1973, i u svom putopisu o Australiji i Novom Zelandu opisao Barronov "predivan" način života.
Iako je Port Arthur danas prijatno mesto, vodič kroz kompleks će vas napuniti informacijama o sumornom životu koji se ovde nekada vodio. Svaki posetilac dobija kartu sa informacijama o konkretnom zatvoreniku, kako bi se podstakla empatija sa pojedincem čiju sudbinu pratite.
Na šest sati vožnje od Port Arthura, kroz spektakularan pejzaž, nalazi se Strahan, ribarsko selo smešteno u prirodnom amfiteatru iznad luke Macquarie. Iako je Strahan najveća luka na južnoj hemisferi posle Port Phili Bay u australijskoj državi Viktoriji, tu živi samo 1,000 stanovnika.
Srećom, imajući u vidu malobrojnost stanovnika, potrebno je samo tri glumca da bi se izvela najduže igrana pozorišna predstava na ostrvu, koja je od globalne produkcije udaljena otprilike isto koliko i tasmanijski restorani od lanca McDonald's. Komad "The Ship That Never Was" zasnovan je na istinitom događaju iz 1834, u kojem se preduzimljiva grupa tragičara pretvara u radosne begunce iz zatvora. Glumci će na vaše oči sagraditi brod za bekstvo, promeniti kostime nekoliko puta kako bi odigrali različite uloge, i uključiti ljude iz publike da igraju sporedne likove. Predstava se igra na otvorenom tokom cele godine.
I poslednje, ali ne najmanje važno: najistočnija tačka Tasmanije je poluostrvo Freycinet. Prošetajte ovim ogromnim nacionalnim parkom i uživajte u flori koju nećete videti nigde drugde na planeti. Šljašteće plavi insekti izgledaju kao safiri koji gamižu, a eukaliptusi samo pojačavaju osećaj egzotike.

Ostale vestiArhiva