Ako ste posle srednje škole propustili da na godinu dana odete na put oko sveta pokušavajući da pronađete svoje ja, i ako ste danas vezani za rutinu od 9 do 5, sa 2 do 4 deteta (koji takođe hoće na put), onda bi porodična turneja džipom mogla da bude pravi odgovor na vaše molitve. Ali, ako se ježite same pomisli na Afriku, i ako ne možete da zamislite da satima imate pesak među zubima, pređite na neki drugi tekst.
"Overlanding", kako se popularno naziva, može se opisati na više načina: putovanje, životno iskustvo, čak i trening živaca, ali jedna stvar je jasna - to ni malo ne liči na piknik u gradskom parku. Umesto toga, upoznaćete nove ljude, proći bezbednu avanturu, i prošetati se nekim od najlepših predela u Africi. Osim toga, to je i prilika da svojoj deci pružite nezaboravno kampersko iskustvo, bez kataloga uplašenih pitanja (da li će ih povrediti divlje životinje, da li će se otrovati zbog loše higijene – šta je sa malarijom, ce-ce muvama, i ratnim područjima?) jer vi ćete biti sa njima tokom celog puta.
Pripreme počinju nekoliko meseci pre polaska – organizovanje viza, elementarna vakcinacija, i beskrajne liste i pitanja. Pošto smo kamperi početnici, opremu smo nabavili u čuvenoj firmi Cotswold Outdoor, gde smo nabavili vreće za spavanje koje su pogodne za ekvatorijalnu klimu, dušeke na naduvavanje, mreže za komarce, i neizbežne baterijske lampe koje se nose na glavi.
I tako smo se prvog dana naše 16-dnevne ekspedicije našli u Najrobiju, pod punom opremom i bez ikakve ideje šta nas čeka. Tačno – u brošurama je navedena precizna maršruta, a u detaljnom vodiču sijaset pravila o tome šta se sme a šta ne sme. Ali – bilo je to jedno veliko ali – kakvi će biti vodiči na našem putovanje, i kakvi će biti ostali putnici?
Na kraju smo odahnuli. Ispostavilo se da su naših 10 saputnika, iz Australije, Kanade, i Engleske, vrlo razdragana družina, dok su deca, njih 12, u rasponu od sedam do 13 godina, odmah postala nerazdvojna. Vodič puta Vicky, njegov pomoćnik Jason, i kuvar Charles, autoritativno, ali smireno ubedili su nas da apsolutno znaju šta rade.
U Najrobiju smo obišli pansion za žirafe Giraffe Manor, kao i David Sheldrick Wildlife Trust, gde živi osam slonova bez roditelja. Kao ljudima, i slonovima je potrebno društvo, ljubav, i prostor koji će istraživati (dosada ih čini psihotičnim). Među njima je bila i desetomesečna McKenna, koja se odvažila da deci priđe dovoljno blizu da mogu da pipnu njeno krzno na leđima i meke nozdrve.
Od Najrobija smo se tri sata vozili do naše prve stanice. Zapanjujuća dolina Great Rift apsolutno svakome oduzima dah – to je najveća na svetu pukotina između tektonskih ploča koja preseca Keniju na pola, a poznata je po vulkanskim jezerima i egzotičnim životinjama, uključujući nilske konje i flamingose. Zaustavili smo se na mestu gde se strme litice spuštaju preko 1.000 metara u dolinu. Na istočnoj strani pukotine videli smo prvo od sedam jezera duž kenijske pukotine. Lake Naivasha, mesto gde se odigrava priča iz knjige Joya Adamsona "Born Free".
Brodićem smo se kroz šiprag papirusa odvezli do mola nekadašnjeg jezerskog letnjikovca u kojem je živeo Joy Adamson, a koje je danas pretvoreno u muzej, gde se dugokosi majmuni vrste "colobus" veru po granama, na kojima im društvo prave teget-plavi kratkorepi čvorci i modre vrane. Vožnja od Naivashe do Gilgila (oko 40 km) zemljanim putem punom rupa trajala je gotovo tri sata.
Tu smo posetili sirotište "House of Hope", koje je osnovala penzionisana medicinska sestra Jill Simpson. Njen cilj je bio da deci obezbedi "ljubav, sigurnost, udobnost, podršku, hranu i sklonište", kao i da im pomogne da se suoče sa budućnošću. Elementarno obrazovanje ovde se kombinuje sa lokalnim kućnim poslovima. Deca se stimulišu da brinu o sebi – održavaju baštu s povrćem, i vode računa o kunićima i pilićima. To je sjajno okruženje za decu koja su napuštena, zlostavljana, ili HIV pozitivna.
Sledeća stanica, do koje smo putovali čitav dan, bilo je jezero Nakuru, prekriveno hiljadama flamingosa. Nakuru je još 1961. proglašeno za utočište ptica, a danas je postalo dom i nilskim konjima, leopardima, i hijenama. Posle noći provedene među bučnim divljim životinjama, zaustavili smo se na zapadnoj litici poznatoj kao Litica babuna, i uživali u panoramskom pogledu.
Već trećeg dana znalo se šta su čija zaduženja tokom puta: utovarivanje stvari, skupljanje vode za štedljivo pranje ruku, paljenje kamperske vatre, i čišćenje džipa. Život je počinjao pre svitanja, svaki dan smo podizali i sklapali šatore, i dugo vremena provodili u putu, a dan se završavao spremanjem večere. Imali smo vrlo malo vremena za relaksaciju, i to je bio test za sve nas.
U gradiću Njoro smo se "apgrejdovali" – uzeli smo brvnare sa toaletom i toplom vodom, a sledećeg dana smo nekoliko sati proveli u vožnji kroz kilometarske plantaže čaja i šećerne trske, a zatim, pored obale jezera Viktorija, sa druge strane granice, u Tanzaniji. Snežni planinski vrhovi i naselja sa kućama od blata učinili su da se osećamo kao da smo otputovali u drevnu prošlost, što je bilo nešto sasvim drugačije od Kenije. Gradić Musoma nam je pokazao lokalni vodič, izbeglica iz Somalije.
Svuda po gradu videli smo taljige pune ananasa i manga, kao i žene koje komadima sapuna na reci peru veš. Mesare su bile pune muva, a prodavci nisu nikako želeli da pred kamerom pokažu osmeh.
Tu smo napunili džip potrepštinama za sledeća tri dana, koje smo potrošili u vožnji kroz ravnice Serengeti (na jeziku Maasai: "mesto gde se zemlja prostire u beskraj"). Krov našeg džipa postao je savršen podijum za posmatranje okoline – svi smo uspeli da vidimo gazele, zebre i druge divlje zveri. Na kraju smo do konačišta stigli vrlo kasno, i dok su se u Engleskoj ljudi kuvali na temperaturi koja nije zabeležena od 1936, mi smo po nikad viđenom pljusku dizali šatore i raspakivali stvari. Velike korporacije dale bi bogatstvo za ovakav timski rad. Legli smo u šatore potpuno iscrpljeni.
Sledećeg jutra, sa krova naših džipova doživeli smo neverovatne prizore: imali smo prilike da vidimo nekoliko krda slonova, dva leoparda, i čopor od sedam lavova. Nacionalni park smo napustili kod Kapije Naabi Hill, a šatore smo podigli na brdu odakle smo posmatrali vulkanski krater Ngorongoro.
Temperatura je brzo padala dok smo ulazili u krater Ngorongoro, koji ima 18 kilometara u prečniku, obavijen strmim liticama koje su preko 600 metara visoke. Okruženje je bilo dramatično, a prostranstvo ogromno. Najbizarniji prizor kojem smo prisustvovali bili su lavovi koji su bezbrižno spavali u senci čuvarskih džipova: bilo je teško poverovati da su pred nama ubice prvog stepena.
Prošli smo Nacionalni park Manyara, Kilimandžaro i Arushu, gde smo naišli na krcatu pijacu na kojoj Maasai, odeveni u karakterističnu crvenu odeću, trguju stokom. Prošli smo kroz Mesareni Snake Park, gde smo posmatrali pitone, a zatim svratili u muzej o plemenu Maasai.
Nakon 14 sati vožnje do Dar es Salaama, smestili smo se na čuvenoj plaži Kipepeo, popularnoj među bekpekerima, ali i lokalnim kravama. Deset dana na putu uzelo je svoj danak, tako da smo postigli kompromis da neko vreme provedemo odmarajući se na moru.
Odatle smo, posle nekoliko dana, krenuli u Zanzibar (u prevodu: zemlja crnih ljudi), koji se obogatio trgovinom slonovačom, začinima, i robljem. Stone Town izgleda bukvalno kao Marakeš na moru. Gradić vrvi od dece koja se jure po prašnjavim ulicama, muškaraca koji na povodniku vode majmune, i nebrojenih trgovačkih tezgi. Evropski i omanski doseljenici ostavili su svoj trag, fascinanantan spoj Svahili i kolonijalnih građevina, koje su mahom prazne i ruinirane.
I tu se naša avantura završila. Deca su se izljubila na rastanku, obećala da će ostati u kontaktu, i zatim sa roditeljima krenula prema aerodromu. Čim sam stigla kući, utonula sam u kadu sa vrelom vodom i penom za kupanje, a misli su mi se vraćale Africi i našem kuvaru Kenijcu koji nam je rekao da je dve godine štedeo da bi u svojoj kući napravio rezervoar za vodu od 1.000 dolara – prvi takav rezervoar u zajednici koja broji 50.000 ljudi.

Ostale vestiArhiva