Skoro se u jednoj delhijskoj knjižari pojavila knjiga pod naslovom «India Stinking» (Indija smrdi). Kod tako šokantnog naslova, nisam mogla da odolim, a da je ne kupim. Tanka knjižica očito je naslovljena kao asocijacija na nekadašnju izbornu kampanju hindu nacionalista pod nazivom «India Shining» (koja ih je koštala izbornog debakla), a s ciljem da se privuče pažnja javnosti na one teme o kojima svi nešto znaju i misle, ali se retko ko usuđuje javno da govori, naročito ne u svetlu imidža koji današnja Indija sistematski gradi u svetu.
Knjiga opisuje život jedne od brojnih hindu kasti zvane safai karamchari. Samo da pojasnim, hindu sistem verovanja zasnovan je na striktnoj podeli društva na kaste. Onih pet osnovnih kasti o kojima smo učili iz istorije u osnovnoj školi granaju se na više stotina, čak hiljada pod-kasti. Svaka od njih određuje način života svojih članova: gde će i od čega živeti, s kim će se ženiti i decu rađati, sa kog izvora će vodu nositi. A od kaste nema bežanja u bolje jer je to stvar darme i karme, ko smo bili i šta smo zaslužili u prošlom životu. U ovom možemo samo da se nadamo da će nam sledeći život doneti više sreće.
Safai karamchari žive u različitim delovima Indije i bave se.... skupljanjem govana (i u originalu autori preferiraju doslovne izraze ovog tipa sa ciljem da šokiraju i probude savest čitalaca). Da, baš tako. Posao im je da idu po poljskim toaletima, privatnim i javnim, i prazne ih, rukama, kesama, kantama. Verovatno nije potrebno dodati da su oni deo one najniže kaste, nedodirljivih. Rade u grupama po desetoro, sa kantama i buradima. Prvo se po septičkoj jami sipa i zapali kerozin da bi sagoreli toksični gasovi, a onda jedan iz grupe ulazi do grudi u tu masu sa kantom i počinje da je prazni. Ostali iz ruke u ruku prenose svaku kantu do bureta koje će posle rikšom prevesti do deponije. I tako godinama. I muškarci i žene. I njihova deca i unuci. Žive siromašno, u trščanim kolibicama na obroncima gradova, bez struje i vode. I bez nade u bolje iako je još 1993. indijski parlament zakonom zabranio ovaj vid upošljavanja ljudi.
Autori ove knjige za postojanje ovog i sličnih vidova preživljavanja u Indiji u XXI veku krive samo i isključivo sistem kasti koji se bazira na principu striktne odvojenosti ljudi zavisno od stepena duhovne i telesne 'čistoće' pojedinca. Ove najniže kaste su 'nečiste' i stoga su njihovi pripadnici 'nedodirljivi'. Oni nemaju pravo ni mogućnost da promene posao i život. Naravno, sam pomen kaste u Indiji izaziva burne diskusije. Mnogi poznavaoci tvrde da je sistem kasti osnovni uzrok svih dramatičnih socijalnih razlika u ovoj zemlji. Drugi kažu da kaste imaju svoju praktičnu svrhu jer one najsiromašnije, najranjivije štite i daju im osećaj pripadnosti zajednici. Bez pokušaja opredeljenja za jednu od ovih teorija, ipak je važno razumeti sve paradokse indijskog društva, koje ide napred izuzetnom brzinom, a istovremeno počiva na starom sistemu vrednosti naizgled potpuno neprilagođenom savremenom načinu života.
O Indiji se poslednjih godina u svetu piše i govori kao o zemlji XXI veka: ''emerging giant'' kako su je svetski mediji prozvali, najveća svetska demokratija, zemlja sa najbržim ekonomskim rastom na svetu posle Kine, jednom rečju zemlja budućnosti. Malo manje se priča i piše o onoj drugoj Indiji, zemlji u kojoj 400 miliona stanovnika živi sa manje od 1 dolara dnevno, što je formalno utvrđena linija siromaštva, dok još 400 miliona živi sa manje od 2 dolara dnevno, što se, opet, po standardima UN ne smatra krajnim siromaštvom, ali de facto jeste. Dakle, od ukupno 1,1 milijarde stanovnika, 800 miliona, skoro 80% stanovništva, živi u krajnjoj bedi.
Dramatični kontrast između ekstremne bede i ekstremnog bogatstva naročito je uočljiv u velikim gradovima kao što je Delhi. Sa krova ekskluzivnog hotela u srcu bogatog i uređenog južnog (Novog) Delhija uočavaju se straćare, sirotinjska naselja, porodice koje žive na trotoaru nedaleko od samog ulaza u hotel, ili na obalama obližnjeg kanala koji je zagušen smećem i otpadom svake vrste. Na crvenom svetlu zaustavljaju se ekskluzivni automobili, a na njihove zatamnjene prozore kucaju prosjaci iznakaženih tela, kužni i goli, oboleli od bolesti koje su davno iskorenjene drugde u svetu. Deca ulice, prerano odrasla, bore se svim sredstvima za svaku koricu hleba. A mnoge od tih krvavo stečenih korica otme im neko veće i jače dete.
Ali, ove i mnoge druge krajnosti nezaobilazan su deo indijskog društva koje je jednako šaroliko koliko je i brojno. To je Indija, razapeta između starog i novog, duhovnog na kome počiva i materijalnog kome stremi. I takva se mora prihvatiti. A da li će se krajnosti prebiti ili će opstati na neki volšeban, samo indijski, način, ostaje da vidimo.

Ostale vestiArhiva