Priznajem, spadam u onu grupu turista «štrebera» koji se za svako putovanje temeljno pripremaju... Nedeljama unapred počinju pripreme koje obično obuhvataju višednevno sufrovanje po Internetu, pravljene megalomanskih spiskova svih mesta koja ne smem da propustim, njihovog radnog vremena, cena karata, najpovoljnijih sight-seeing tura... Moje saputnike (ili «sapatnike» kako sebe ponekad nazivaju) često bih izluđivala svojim nastojanjima da vidim «baš sve» što bi neka turistička destinacija mogla da punudi. Međutim, u Tokiju sam prvi put u životu bila prinuđena da «položim oružje»...
Evo nekoliko razloga zašto će i najokoreliji «sight-seeing» manijak kapitulirati i biti primoran da odustane od svih «zlatnih pravila» koje je primenjivao prilikom turističkih obilazaka drugih svetskih prestonica.
Razmere ovog grada su impresivne i za prosečnog turistu istovremeno potpuno zastrašujuće: Tokio se sastoji od 23 kua (nešto poput naših opština, ali sa znatno većom autonomijom) u kojima živi oko 12 miliona stanovnika i šire teritorija megalopolisa koja obuhvata 26 manjih gradova, 5 mesta i 8 sela (!), koju nastanjuje čak 35 miliona stanovnika. U pokušajima da obiđete tek «uži centar» grada, koji se u najširem delu prostire u dužini od čak 90 km, osim stanovnika centralnih opština, sudaraćete se i sa preko 5 miliona ljudi koji svakodnevno dolaze na svoja radna mesta u jezgo jedne od najvećih urbanizovanih regija na planeti.

Snalaženje
Još uvek pod snažnim utiskom prizora planine Fudži i njenog «odsečenog» vulkanskog vrha prekrivenog snegom, slike u kojoj sam mogla da uživam tek nekoliko minuta koliko je trebalo shinkansen vozu na liniji Kjoto-Tokio da prođe pored najviše planine u Japanu, nisam ni primetila da smo se približili centru ovog grada. Tek kada sam se našla izvan železničke stanice, okružena šumom ogromnih višespratnica i rekom užurbanih ljudi, shvatila sam da sam u ambijentu kakvim sam oduvek zamišljala Japan.
Prvi poduhvat koji nas je čekao bio je da savladamo tehniku kretanja u sistemu podzemne i nadzemne železnice – kako držanja leve strane u svim prolazima, stepeništima i koridorima (za šta je potrebno izvesno vreme, ili tačnije jedan popodnevni špic, da se naviknete) tako i sistema linija. U svim putničkim boršurama videćete da se tokijski metro razlikuje od ostalih svetskih sistema pre svega po tome što tri linije (među kojima i najvažniju, kružnu Yamanote-line) drži JR, odnosno Japanska železnica, i taj sistem je odvojen od podzemnog metroa čije se linije nalaze u privatnom vlasništvu. Ipak, osnovna posledica ovako organizovanog metroa za običnog korisnika jeste nepostojanje jedinstvenog tarifnog sistema i potreba da svaki put kupujete kartu. Zbog same veličine, odnosno dužine linija koje se protežu do udaljenih predgrađa ovog megalopolisa, cena vaše vožnje može bitno da varira – od 130 jena (oko 100 dinara) ukoliko se vozite 1, 2 stanice, do preko 1500 jena (1200 dinara)!
Hotel u kome smo boravili, iako smešten u prestižnom delu grada i neposrednoj blizini jedne od carskih rezidencija (istinskog «zabranjenog grada» nedostupnog običnim stanovnicima Tokija), bio je iznenađujuće jeftin, čak i po beogradskim kriterijumima. I, što je za Tokio podjednako važno, blizu metroa koji vas nakon samo nekoliko stanica može odvesti u središte nekih od najuzbudljivijih delova grada.
Te prve večeri, i pored prolećne kišice kojoj nismo dozvolili da nas zaustavi (pre svega zahvaljujući lepom običaju u Tokiju da prolaznicima na svakom koraku na raspolaganju stoje besplatni kišobrani - ispred gotovo svake prodavnice ili restorana nalaze se korpe sa kišobranima koje možete uzeti i potom ostaviti na sličnom mestu u sasvim drugom delu grada), naš izbor pao je na Shibuyu, jedan od najpopularnijih delova gada, naročito među mlađim stanovnicima Tokija.
Ukoliko ste na televiziji videli snimke Tokija, sa mnoštvom ljudi koji ispred višespratnica prekrivenih svetlećim reklamama pokušavaju da se ne sudare prelazeći ulicu, velika je verovatnoća da ste videli upravo čuveni «zvezdasti» pešački prelaz ispred metro stanice u Shibuyi, ovekovečen u više filmova (među poslednjim u «Lost in translation» Sofije Kopole). Ovaj pešački prelaz je fascinanatan, kako zbog svoje veličine, tako i mase ljudi koja vas ponese u trenutku kada saobraćaj stane. Poput pravog mravinjaka, u Shibuyi vrvi od ljudi u svako doba dana i noći, uz zaglušujuću buku koja dolazi sa ogromnih ekrana postavljenih na okolne zgrade, kao i sa razglasa velikih robnih kuća načičkanih oko glavnog skvera. Ovde ćete videti čitavu galeriju interesantnih likova – od devojaka obučenih u tradicionalne kimone, preko onih opsednutih zapadnevropskom modom (s tom razlikom što, dok u Evropi devojke tih godina nose kese H&M ili Zara, ovde «sevaju» Dior, Gucci, Prada i sl.. ali nemojte biti iznenađeni, ovo jeste jedan od najbogatijih gradova na svetu), preko bizarniih poklonika «gothic» i njemu sličnih stilova... U Shibuyi se nalazi i veliki broj klubova najrazličitijeg profila, restorana, nepodnošljivo bučnih igraonica, «love-hotela» i, što je meni bilo najinteresantnije, frizerskih salona otvorenih 24 časa dnevno, kako bi mladi Japanci, opsednuti svojim frizurama (ovo se odnosi na pripadnike oba pola!) u svakom trenutku mogli sebi da priušte «neophodnu» ondulaciju.
Odluka da naš (zvanični) obilazak Tokija započnemo posetom Mori-tower-u presudno je definisala način na koji sam doživela i videla ovaj grad. Naime, pre nekoliko godina sagrađen je veliki trgovačko-poslovni centar Roppongi u čijem sastavu se nalazi i pomenuta zgrada. Na 53. spratu ovog kružnog solitera nalazi se fantastičan vidikovac sa koga se pruža nezaboravan pogled na Tokio. I tada, kada sam videla kako se grad na sve strane proteže u nedogled, rasprišile su se sve moje iluzije da ću uspeti da steknem «pravu sliku» o Tokiju. Shvatila sam da će sve što budem doživela biti tek jedna od milion mogućih impresija koje možete poneti iz Tokija, apsurdno mali uzorak koji će mi samo pred neupućenim sagovornikom omogućiti da kažem da sam «videla» Tokio. Spakovala sam moju «sight-seeing» listu i prepustila sa uživanju u pogledu.

Zelene oaze
Nakon neizbežnog fotografisanja na onom delu vidikovca gde se može videti Tokio-tower, crveno-bela konstrukcija koja podeća na Ajfelovu kulu, uputili smo se u jedno od poznatijih svetilišta u Tokiju – hram Meiji.
Ovaj šinto-hram sagrađen je u znak sećanja na cara Meijia i caricu Shoken 1912. godine, za vreme čije vladavine je Japan prošao kroz velike političke i društvene promene, pretvorivši se iz feudalnog u savremeno industrijsko društvo. Iako je centralna zgrada hrama znatno skromija od zdanja koja sam nekoliko dana ranije mogla da vidim u Kjotou, ovaj kompleks se izdvaja pre svega po ogromnom parku koji ga okružuje kao i jednom od najvećih torija (tradicionalne kapije u šintoističkim svetilištima) u Japanu. Kao i u mnogim drugim svetilištima, i ovde ćete videti veliki broj ljudi koji se moli ispred malih oltara, a potpom ispisuje i kači tablice ili papiriće sa molitvama u nadi da će jednom biti ispunjene.
Rešena da obilazak Tokija umesto «trke sa preponama» pretvorim u opuštenu šetnju odabranim delovima grada, utočište od gradske vreve pronašla sam u još dva predivna parka. Možda najlepši park u gradu jeste Istočni park carske palate, jedini deo ogromnog kompleksa koji je dostupan običnim stanovnicima grada. Samoj palati građani Tokija mogu prići samo dva puta godišnje – za Novu godinu i 23.decembra, kada se slavi carev rođendan.
Najveći i, po sadržaju, najinteresantniji parkovski kompleks u gradu čini Ueno Kõen u severoistočnom delu grada. Pored statue Saiga Takamorija, samuraja čija je legendarna hrabrost ovekovečena i u holivudskom blok-basteru «Poslednji samuraj», tu se nalazi i Shinobazu bara, minijaturni ekositem sačuvan poput nekog «muzejskog» eksponata, u kome i danas žive guske i patke okružene stablima bambusa, ukazujući prolaznicima kako je ranije izgledala priroda na teritoriji koju danas pokriva centralno gradsko jezgro.
Najveći deo parka Ueno, međutim, ispunjavaju veliki muzejski kompleksi – Muzej nauke, Muzej zapadne umetnosti i čak pet zgrada Nacionalnog tokijskog muzeja. U ovom poslednjem možete videti arheološke ostatke različitih azijskih kultura, kao i remek-dela japanske umetnosti različitih epoha – od fantastičnih budističkih skulptura iz Nare, kaligrafski ispisanih svitaka, velikih oslikanih panoa, do kolekcije samurajskih oklopa i pratećeg «hladnog oružja» - savršenih katana, tachi-ja, wakizashi-ja i njima sličnih.

Betonska džungla
Posle ove kraće lekcije o prošlosti, u sadašnjost Tokija vratila sam se u delu grada koji se zove Shinjuku. Reč je o administrativnom i komercijalnom centru grada i nominalno glavnoj «opštini» u Tokiju. Tu se nalazi najveći broj višespratnica u gradu, među kojima i impozantna zgrada Gradske uprave, ali i najprometnije železničko čvorište u gradu - Shinjuku stanica. Kao i u svakom drugom gradu, u blizu nje smešten je i «crveni kvart» sa velikim brojem «love-hotela», ali i niz interesantnih restorana, klubova i karaoke-barova...
Futurističko lice Tokija može se videti i prilikom obilaska veštačkog ostrva Odaiba. Do ovog dela grada u kome su danas smešteni hoteli poznatih svetskih lanaca, tržni centri, zabavni parkovi, kao i neobična zgrada televizije Fuji, stiže se automatizovanom nadzemnom metro linijom. U vozovima nema vozača, te ukoliko zauzmete mesto u prvom redu, prilikom prelaska Duginog mosta (Rainbow bridge) možete uživati u impresivnoj panorami grada.
Obilazak gradskog jezgra Tokija završili smo odlaskom u čuvenu Ginza ulicu, u kojoj se nalazi najveći broj velikih robnih kuća i prodavnica renomiranih modnih dizajnera. Dok pokušavate da prođete između stotina i stotina potencijalnih kupaca i njihovih «Louis Vuitton» torbi, odjednom vam postanu jasni redovi japanskih turista na Champs-Elysees-u i njihova opsesija ovim brendom, kao i ostalim besmisleno skupim artiklima koji u Tokiju postaju deo svakodnevice.

Pogled na Pacifik
Na samo sat vremena vožnje vozom od centra Tokija, nalazi se jedno od izletišta omiljenih među stanovnicima megalopolisa – Enoshima. Centralni deo ovog mesta zauzima dugačka peščana plaža sa koje i tokom ranih prolećnih meseci možete videti desetine zaljubljenika u jedrenje na dasci, kako obučeni od glave do pete u zaštitna odela, jedre po ledenom okeanu. Za obične izletnike, međutim, znatno je interesantnije ostrvo u neposrednoj blizini grada koje je nasipom spojeno sa obalom. Po ostrvu se možete šetati uzanim i često vrlo strmim putićem, koji će vas dovesti do još jednog šintoističkog svetilišta, a potom i stenovite obale, na čijim su stenama urezani Basho-ovi haiku stihovi.
Po povratku na obalu, dok smo šetali plažom, primetili smo i veliku tablu sa planom grada i uputstvom u koje delove treba ići u slučaju cunamija. Koliko je opasnost od ovih talasa prisutna u Japanu, uverili smo se u obližnjem mestu Kamakura. Ovo malo mesto je od XII-XIV veka bilo prestonica Japana, a danas se u njemu nalazi jedna od najlepših i najvećih statua Bude u čitavoj zemlji. Kada je 1252. godine završena 13 metara visoka statua, oko nje je sazidan i hram koji ju je čuvao. Međutim, čitavo svetilište bilo je sravnjeno sa zemljom, kada je sredinom XV veka cunami preplavio ovo mesto. Do danas je ostala sačuvana samo impozantna statua koja je odolela i desetinama manjih zemljotresa koji su potresli ovaj kraj Japana u vekovima koji su usledili.
Po ranama na mom novčaniku koje i sada vidam, znam da za moje sunarodnike Japan nikada neće postati omiljena turistička destinacija. Ali, vredelo je... svakog proteklog «dana na vodi» i sada savim izvesnog let(ovanj)a u Beogradu...

Ostale vestiArhiva