Nedaleko od istočne obale Afrike, okružen Indijskim okeanom, na samo 6 stepeni severno od Ekvatora, nalazi se dobro skriveno, ne tako veliko ostrvo - Zanzibar.
Veruje se da su Zanzibar pre 4.000 godina prvi naselili Bantu crnci, pa je tako i dobio ime. Zanzibar u prevodu znači "zemlja crnaca". Bavili su se lovom i ribolovom, sve do pojave prvih trgovaca pomoraca, dosta vekova kasnije. Počeli su da pristižu prvo Arapi, a za njima i trgovci iz Persije i Indije, jer se Zanzibar nalazio na veoma važnom pomorskom putu koji je spajao Rimsko carstvo sa Indijom i Kinom. Sve do dolaska Vaska de Game, lokalno stanovništvo bilo je slobodno. Čuveni moreplovac je sa sobom doveo Portugalce, koji su uskoro pokorili Zanzibar i učinili ga svojom kolonijom. Istorija je pisala svoje stranice, pa su posle Portugalaca ovim ostrvom zavladali sultani koji su ostali do velike revolucije, 1964. U međuvremenu, došlo je do cvetanja i robovlasničkog perioda, najmračnijeg u istoriji ovog naroda. Za njegov završetak izborili su se Britanci, koji su krajem 19. veka, najkraćim ratom u istoriji, učinili Zanzibar svojim protektoratom. Rat je trajao samo 40 minuta i zapisan je u Ginisovoj knjizi rekorda. Velika revolucija postala je najkrvavija ikada viđena na tim prostorima. Za nekoliko dana ubijeno je 17.000 Arapa i Indijaca, a mnogi drugi proterani su i njihova zemlja je konfiskovana. Izborivši se za svoju slobodu, Zanzibar je konačno postao čist i nezavisan. A nekoliko meseci kasnije, zajedno sa zemljom Tanganjikom, ušao je u sastav države Tanzanije.
Svedočanstvo o bogatoj istoriji sačuvano je i danas, u glavnom i jedinom gradu koji postoji na ovom ostrvu, u Stoun Taunu (Stone Town). Ovaj grad se veoma malo promenio u poslednjih dve stotine godina i predstavlja kulturni centar Zanzibara. Bezbroj isprepletanih, uskih ulica, pijaca na kojima je uvek metež, bezbroj džamija i velikih arapskih kuća sa raskošnim drvenim vratima, samo stvaraju prvi utisak o ovom gradu. Nacionalni muzej je dobar početak za upoznavanje kulture i istorije Zanzibara. Otvoren je 1925. i čuva relikvije iz vremena sultana i prvih istraživača, kao i drvoreze i eksponate koji prikazuju život naroda, uključujući bogatu kolekciju ptica i reptila. Posetioci mogu takođe videti kuću Dr Livingstona, gde je čuveni škotski istraživač živeo tri meseca, pre nego što je krenuo u svoju poslednju ekspediciju. To je i grad u kojem je rođen čuveni Fredi Merkjuri, osnivač grupe "Queen".
Još jedno svedočanstvo prošlosti zapisano je na mestu gde je izgrađena Anglikanska katedrala, ispod koje se nalaze ćelije u kojima su bili zatočeni robovi. U robovlasničko vreme, robovi iz cele Afrike dovođeni su na Zanzibar i držani u ovim ćelijama, sa veoma malo hrane i vode, a nakon nekoliko dana zatočeništva odvođeni su na pijace i prodavani. Najviša cena dobijala se za muškarce koji su mogli obavljati teške fizičke poslove, i mlade i lepe žene, koje su postajale konkubine. Zbog svega ovog i još mnogo zdanja koja govore o onom što je nekada bilo, UNESCO je zaštitio ovaj grad kao jedan od stotinu najznačajnijih na svetu.
Van grada, nestaje svaki vid civilizacije i uočava se ono što čini ovo ostrvo tako primamljivim - prava divljina. Ljudi žive na način na koji su živeli stotinama godina: između drveća, okruženi bujnom vegetacijom, u kućicama napravljenim od kamena i blata, sa krovom od palminog lišća, sa otvorima za prozore, bez stakala, sa zemljanim podovima. Od nameštaja, tu su samo drvene klupe za spavanje. Struje nema, kao ni telefona, a samim tim ni prodavnica, kioska, televizora, niti šporeta. Vodom se snabdevaju iz bunara, koji nisu najčistiji.
Njihov dan počinje izlaskom sunca i završava se njegovim zalaskom. Grupisani su u sela koja spajaju zemljani putevi. A automobila, osim u Stoun Taunu, nema. Ponegde se bicikl ili "dala-dala", vrsta otvorenog kamioneta koji odvozi ljude u grad.
Svako selo je kao pleme. U svakom selu postoji poglavica - čovek koji rešava sva bitna pitanja. Ako se desi neki nesporazum između komšija, oni su obavezni prvo da se obrate poglavici. Tek ako poglavica ne može da reši problem, zove se policija i predmet spora prelazi u njihove ruke.
Ljudi u selima prilično su nepoverljivi i u strance gledaju "očima divlje zveri". A to je zato što nemaju kontakte s njima. Najiskrenija su deca, željna novih poznanstava, koja trče u susret novim i neobičnim stvarima. Čini se da njih ima najviše, što statistika i potvrđuje. Samo 2,5% stanovništva doživi 65. godinu, jer sida i malarija ubijaju ljude.
Po veri su muslimani (99%), a ostatak čine Hindusi i hrišćani (1%). Shodno veri, muškarcima je dozvoljeno da imaju do četiri žene. Naravno, samo ako svima njima mogu da pruže isto. Prosek je da muškarac ima oko desetoro dece. Upravo zato Zanzibar ima neverovatno mnogo škola. Skoro svako selo ima svoju školu, koju pohađa veoma mnogo dece, a zakon žitelje obavezuje da šalju decu u školu. Svako dete mora da ima bar desetogodišnje obrazovanje, koje je besplatno. Sve škole sponzorišu UAE i Saudijska Arabija. U školi se nose uniforme, i postoje stroge kazne za bežanje sa časova. Taj problem je veoma izražen, jer je gotovo svaka škola blizu obale i deca beže na plažu, da se igraju. Ako se to i dogodi, nastavnici su obavezni da pričaju sa roditeljima, a roditelji da pokušaju da vaspitaju dete. Ako ni posle tri puta razgovori ne urode plodom, onda decu vode u zatvor da tamo provedu tri dana... Interesantno je da je od sportova veoma popularan fudbal. Neretko se mogu videti grupe dečaka kako se rekreiraju na taj način, između ili posle časova.
Zvaničan jezik na Zanzibaru jeste svahili, koji se koristi u celoj istočnoj Africi. Mnogi smatraju da je on nastao baš na tom ostrvu, zato što se tamo govori njegovom "najnarodnijom" verzijom. Većina stanovništva govori takođe engleski, koji se uči u školama kao drugi jezik.
Hrane se isključivo onim što uberu oko svojih kuća, voćem i povrćem, i onim što ulove u moru. Možda će se neki iznenaditi, ali Zanzibar je poznat po začinima. U vazduhu se u osećaju mirisi cimeta, vanile i kakaoa, a Zanzibar je i najveći proizvođač karanfilića na svetu. U zavisnosti od sezone, ovde ćete imati priliku da vidite kako se bere kafa sa drveća, kako se ubiraju plodovi bibera, cvetovi šafrana, čilija i više od 50 drugih začina. Dobićete čak zadatak da omirišete i probate određene začine pa da pogađate koji je koji. A voća, koliko želite. Mango, pomorandže, grejpfrut veličine dinje... Kada ugledate plantaže ananasa, verovatno će vam i sve iluzije biti srušene, jer ananas ne raste na drveću, kao što je većina nas zamišljala, nego na stablu visokom oko 30-40 centimetara. Postoje i dve vrste banana: takozvane "Finger Banana", male i kratke, koje su veoma slatke, i takozvane "Elephant Banana", koje su znatno duže i pomalo kiselkastog ukusa. Zatim, tu je različito tropsko voće, kao "Jack Fruit", "Star Fruit"... što ne možemo ni prevesti na naš jezik, a daje odličan povod za istraživanje.
Biljka koja je od životnog značaja za stanovnike Zanzibara jeste kokosova palma. Kokosov orah može da se jede i mlad i star. Kod mladog, belo meso je nalik kajmaku i ne tako ukusno kao kod starog. Ali zato je mleko mlađeg oraha ukusnije. Kokosovo ulje koriste za spremanje hrane, za negovanje kose, čišćenje lepljivih prstiju... Zanzibarci se, inače, veoma spretno pentraju na palme, koje mogu da dostignu visinu i do 50 metara, da bi ubrali plodove. I to, brzinom majmuna. Lišće palme koriste da prave krovove, zaštitu za prozore, torbe za pijacu, prekrivače, ali i markere za knjige. Od drveta pak prave grede za kuće, nameštaj, klupe...
Šetajući ostrvom ne možete da ne zapazite drvo baobab, simbol Afrike. Međutim, ovde i nije tako korisno kao na samom Crnom kontinentu. Baobab ima dosta vode u sebi i najviše ga koriste slonovi, koji ga obore i kljovama probuše da isisaju vodu iz njega. Međutim, kako na Zanzibaru nema slonova, baobab tamo uglavnom samo ulepšava prizor. Čak ne može da se koristi ni za potpalu vatre jer je vlažan, niti za pravljenje nameštaja jer je mekan.
U centralnom delu ostrva, na oko 5.000 hektara, nalazi se Džozani šuma (Jozani Forest), nacionalni park Zanzibara. To je jedino mesto na ostrvu gde se može videti šuma koja je nekada davno pokrivala veći deo Zanzibara. Da bi očuvali bujnu vegetaciju i retke primerke životinjskih vrsta, vlada je zaštitila ovu šumu 1952. i proglasila je "nacionalnim rezervatom". Sa obiljem zelenila, najrazličitijim drvećem, palmama, mangom, crvenim mahagonijem, i drugim biljem, ova gusta šuma stvara veličanstvenu sliku neiskvarene prirode i njene moći.
Preko četrdeset vrsta ptica registrovano je u toj šumi, što je čini najboljim mestom za posmatranje ptica na celom ostrvu. Više desetina vrsta leptira takođe živi ovde, kao i posebna vrsta žaba, koje su manje od veličine nokta i ne mogu se nigde drugde naći. Tropska klima, velika vlažnost vazduha i poplave usled kišnih sezona, čine zemljište veoma vlažnim i pogoduju stvaranju uslova za život i opstanak kraba.
Džozani predstavlja prirodno stanište i za nekoliko vrsta majmuna, od kojih je jedna veoma posebna. To su "Red Colobus" majmuni, kojih na svetu ima samo u toj šumi. Simpatičnog izgleda, žive u grupama od po 30-ak jedinki, i zanimljivo je da u grupi postoji samo nekoliko mužjaka. Uglavnom su to ženke, sa mladuncima ili bez njih. Oni počinju da se hrane rano ujutru i da skaču sa jednog stabla na drugo. Ukoliko čujete glasne zvuke mužjaka, znajte da grupa planira da se preseli na neko drugo drvo. Hrane se isključivo lišćem, cvetovima i nezrelim voćem. Za razliku od drugih majmuna, njihov organizam ne može da svari voćne šećere. Njihov stomak ima četiri komore i bakteriju koja aktivno vari svu pojedenu hranu. Takođe, jedu indijski orah, kokosov orah i mango, a period između obroka koriste za igranje. Iako će vas neki vodič provesti do mesta gde se oni odmaraju tokom toplijih delova dana, neće vam dozvoliti da ih hranite ili dirate. Jer, ipak su to divlje životinje i nikad se ne zna kako će odreagovati, a drugo, ne treba ih navikavati da uzimaju hranu od ljudi jer će se odvići od traženja hrane u divljini. Lokalno stanovništvo smatra ove majmune otrovnim i veruje da sve što oni dotaknu umire i suši se, a za kučiće smatraju da će im otpasti dlaka ukoliko pojedu ovakvog majmuna. Ova vrsta majmuna dosta neobično i jako miriše, pa ih nikada ne čuvaju kao kućne ljubimce.
Sve u svemu, cvrkut različitih ptica, let raznobojnih leptira, igra majmuna i bujna vegetacija... sve to stvara savršen osećaj divljine koju svakako treba doživeti.
A kada se izađe iz tih šuma i sela, nailazi se na veličanstven prizor. Kilometri dugačkih plaža od najfinijeg belog peska, koje nisu još sve istražene. Kokosove palme se nadvijaju nad plaže a talasi zapljuskuje obalu. Pogled u horizont i more neobično plave, a pokatkad i zelene boje. Pravi raj, koji se ni sa hiljadama reči ne može opisati. Pruža savršeno mesto za odmor i opuštanje. Ležanje na suncu ispod kokosovih palmi, ispijanje kokosovog mleka i gledanje u horizont ostvaruje sva ona sanjarenja koja smo svi mi imali...
Na obalama ima trenutno desetak hotela koji rade i dosta onih koji se reklamiraju ali još nisu počeli da primaju goste. Vlada Tanzanije je donela odluku da prodaje zemljište strancima po relativno pristojnim cenama, a da oni, zauzvrat, zaposle što više lokalnog stanovništva. Zato se dešava da stranci kupuju zemljište, izgrađuju objekte, ali kako turizam još uvek nije doživeo procvat, čekaju bolja vremena.
Od hotela koji rade svakako treba izdvojiti "Ras Nungwi Beach Hotel", na najsevernijoj tački Zanzibara, blizu istoimenog sela. Velika pažnja je posvećena njegovoj izgradnji, a on je sazidan od prirodnih materijala, u vidu bungalova, prekrivenih palminim lišćem. Veoma je "ušuškan" i topao, a različite vrste cveća ulepšavaju izgled dvorišta. Restoran je obogaćen klupicama sa različitim jastucima i stolovima na kojima je već izrezbarena tabla za igru "bao". To je njihova nacionalna igra sa kamenčićima, koju će vam pokazati bilo ko od posluge.
Poslugu u svim hotelima čini lokalno stanovništvo koje je veoma ljubazno, a menadžment je iz različitih zemalja: iz UAE, Italije, Nemačke, Japana... Prosečna plata za stanovnike Zanzibara je između 30 i 40 američkih dolara, mesečno. Da bi se bilo koji lokalni stanovnik zaposlio, potrebno je da zna engleski jezik, kao i da prođe različite zdravstvene testove. Uzevši u obzir bolesti koje vrebaju na ovom ostrvu, to nimalo nije lako.
Kuhinja u pomenutom hotelu je izvanredna i uključuje sva nacionalna jela koja sprema tim kuvara koji predvodi lokalni kuvar. Više jela i čorbica posluženih jedne za drugim, daju mogućnost da se proba nekoliko ukusa, a prilika da se okuse južnoafrička vina približava sve ovo hedonizmu.
Svakako je dobro promeniti hotel posle nekoliko dana, kao što sam ja uradila. Otišla sam na istočnu obalu da istražim druge delove ostrva. Hotel "Ocean Paradise", sa najvećim bazenom na Zanzibaru, jeste za svaku preporuku. Nudi mogućnost ispijanja nekog od koktela u bazenu sa pogledom na more tirkizne boje. Za razliku od "Ras Nungwi Beach Hotel"-a, ovaj hotel je mnogo veći i sa većim brojem soba, podeljenih u bungalove. Svi bungalovi su okrenuti moru i neverovatno dugačkoj plaži, sa postavljenom mrežom za odbojku. Šetnja obalom Masai crnaca, koje je menadžer hotela doveo sa Kilimandžara, deluje prilično interesantno. A kada se voda usled oseke povuče, moguće je videti lokalno stanovništvo kad izađe da pokupi alge, koje se kasnije izvoze radi primene u kozmetičke svrhe. Takođe, izlaze i meštani sela sa džakovima, da ulove ribu koja se povlačenjem vode ukopala u pesak. Uglavnom kupe hobotnice i rakove.
Možda će se neki razočarati što ne postoji noćni život, ali zato postoji mnogo tura koje hoteli nude u saradnji sa lokalnim turističkim agencijama: odlazak na jug ostrva, u zaliv Kizimkazi, gde je prirodno stanište delfina, zatim takozvani "Blue Safary", tura koja podrazumeva obilazak raznih manjih ostrva oko Zanzibara, poseta selima, ili pak posmatranje tradicionalnog zanzibarskog plesa...
I ljubiteljima vodenih sportova Zanzibar ima šta da ponudi. Površinsko ronjenje, skijanje na vodi, jedrenje na dasci, tradicionalna plovidba čamcem zvanim "garaua", kajaking ili pecanje u dubokom moru, samo su delić onog u čemu možete uživati. Naravno, od svega treba izdvojiti ronjenje, jer Zanzibar predstavlja jednu od najatraktivnijih destinacija na svetu, što dokazuje i veliki broj "PADI" ronilačkih centara, rasutih svuda po ostrvu. Zanzibar je opasan koralnim grebenima i ima veoma bogat podvodni svet, a postoje mesta koja još uvek nisu istražena. Samim tim, privlači i one koji bi da steknu osnove ronjenja, a i one iskusne kojima traže izazov. U svakom slučaju, imaćete prilike da vidite barakude, tune, hobotnice, jastoge, raže, kornjače i više stotina najrazličitijih ribica, veliki broj korala, a zavisno od mesta ronjenja, i olupine potonulih brodova, sabljarke, delfine i čak nekoliko vrsta ajkula. Dobra vidljivost, prosečna temperatura vode tokom godine od oko 270C i interesantan podvodni svet učiniće svaki zaron nezaboravnim.
Posebno treba izdvojiti ostrvo Mnemba (Mnemba Island), veoma malo ostrvo severoistočno od Zanzibara, do kojeg se stiže čamcem. To je privatno ostrvo na kojem postoji samo jedan hotel. Pored predivnih plaža, obiluje veoma bujnom vegetacijom, što ga čini posebnim. Prilazak ostrvu na manje od 17 metara nije dozvoljen, osim ako niste gost hotela. Eventualno, možete da platite 600 američkih dolara za jednodnevni boravak na plaži. Zbog veoma bogatog podvodnog sveta i koralnih grebena oko tog ostrva, vlada Tanzanije ga je proglasila za "vodeni nacionalni park" i zabranila je ribolov na tom mestu. Određena je taksa koju moraju da plate svi koji tamo žele da rone, a država od tog novca treba da obešteti one koji su tu izgubili mesto za ribolov. Međutim, u tom lancu prenosa para, kao i kod nas, nešto ne funkcioniše najbolje, pa pare retko kada dođu do onih koji su stvarno oštećeni. Zato su nedavno lokalni ribari blokirali ceo vodeni park i nisu dozvoljavali turistima i roniocima da mu priđe.
Klima je tropska, tako da je tokom godine uglavnom toplo i vlažno. Od jula do oktobra ima veoma malo kiše, posle čijeg padanja sunce ponovo upeče. Temperatura je oko 250C, a vlažnost je mala. Nema toliko turista kao u januaru, tako da je period idealan za one koji žele malo privatnosti. U periodu od novembra do marta, veoma je toplo i vlažno, i ima dosta turista. Oni koji žele da posete Zanzibar u to vreme, trebalo bi prvo da provere kada je Ramazan, jer se on pomera iz godine u godinu, a u to vreme, i to malo mesta namenjenim turistima je zatvoreno. Od aprila do juna je kišna sezona i samim tim je najjevtinije, ali nije za preporuku, jer kiša donosi i komarce...
Nadam se da ste uživali otkrivajući još jednu destinaciju koja je još uvek divlja i neiskomercijalizovana, destinaciju koja će veoma brzo postati hit. Stoga, dalje istraživanje Zanzibara s razlogom ostavljam vama, u nadi da ćete još dosta interesantnih stvari čuti i videti, uživajući na prelepim plažama, u neiskvarenoj prirodi...

Ostale vestiArhiva