Prvo prijatno iznađenje čeka vas već na graničnom prelazu - jugoslovenski pasoš jedan je od retkih koji će vas uvesti u Azerbejdžan bez vize. Ne dajte se zavarati pričama Azera kako niko ne može da uđe u njihovu zemlju bez vize, a ni informacijama sa sajta našeg Ministrastva inostranih poslova. Nije reč o neažurnosti sajta - čak će vam i u telefonskom razgovoru zaposleni u viznom odeljenju našeg Ministarstva reći kako je viza neophodna i potom vas uputiti na Azersku ambasadu u Beču. Interesantno je da ni oni tamo ne znaju da našim državljanima ne treba viza. Što bi to oni znali?
Sve u svemu, naš pasoš i nije tako mala stvar - osim što vam štedi 50 dolara, spasiće vas i čekanja u redu sa građanima razvijenih ekonomskih zajednica. Naravo, ukoliko sve ovo saznate pre polaska, a ne kao ja - na aerodromu.
Po dolasku u Baku, glavni grad Azerbejdžana, osetićete neki čudni miris i polako ćete shvatiti odakle naziv "Zemlja vatre". Miris potiče od naftnih bušotina koje su svuda oko grada. Srećom, pravo iznenađenje predstavlja šetnja kroz glavnu pešačku ulicu - Nizami koja izgleda kao bilo koja glavna ulica nekog centralnoevropskog grada. Ni zapadne metropole se ne bi postidele prodavnica koje se tu nalaze. Jedino po čemu se vidi blizina Orijenta su neobično velike terase na pomalo oronulim zgradama. Baku duguje svoje arhitektonske lepote naftnim baronima iz druge polovine XIX veka. Tih godina je u glavnom gradu Azerbejdžana vladala prva naftna groznica. Preduzetnici sa svih strana sveta su neprestano dolazili, nastojeći da ugrabe svoje naftno polje, a bogatstva su stvarana preko noći. Između ostalih, i Nobel je stekao veliki deo svog bogatstva upravo u Bakuu, izgradivši dotad najveću rafineriju u svetu.
Naftni baroni, kako ih je narod zvao od milošte, utrkivali su se ko će da sagradi velelepniju vilu, tako da iz tog perioda i potiču zgrade u centralnom delu Bakua. Većina njih krije neku interesantnu priču, a među zanimljivijim je ona o Palati venčanja, u kojoj se i danas sklapa većina brakova u Bakuu. Zgradu je sagradio Muktuzov Muktar. Rođen je u siromašnoj porodici, a njegova životna storija predstavlja ostvarenje sna svakog siromašnog čoveka ondašnjeg Bakua. Međutim, uvek ima nešto što sreću kvari. Iako je stekao basnoslovno bogatstvo, imao je nepopravljiv nedostatak u očima roditelja izabranice njegovog srca - krv mu nije bila plava. No, on je bio uporan i na kraju je, podignuvši velelepnu džamiju u mestu svoje drage, dobio blagoslov njenih roditelja. Nakon nekoliko godina, srećan par je krenuo u obilazak Evrope. U Milanu je novopečena mlada videla zgradu koja ju je do te mere impresionirala, da godinama nije mogla da je izbaci iz glave. Dobri naftni baron je u tajnosti otkupio projekat zgrade, počeo da je zida i napokon je podario svojoj ženi za Svetog Valentina 1912. Bračni par Muktar nije imao dece, tako da je možda i zbog toga Liza osnovala u prelepoj zgradi gotskog stila Školu za siromašnu decu.
Muktar je poginuo 1920. godine opirući se sovjetskoj armiji, a "osvajači" su njegovoj Lizi ostavili samo prostoriju u podrumu zgrade. Godine 1950. gradske vlasti su odlučile da ovaj spomenik ljubavi, velikodušnosti i odanosti koriste kao mesto gde će se mladi parovi venčavati. Druge zgrade, takođe, imaju svoje priče: od fascinantnih, pa sve do tipično komšijsko-nadziđivačkih.
Hodajući niz Ulicu Nizami, polako stižete do Trga fontana, koji je najčešće mesto izlaska mladih Azerbejdžanaca. Kao i drugde u svetu, i ovde su stalno prisutni razni muzikanti, od kojih je najupečatljiviji izvođač ruskih nota sa kaubojskim šeširom...
Tu se nalaze prodavci svakojakih suvenira. Naravno, ukoliko niste spremni da se cenjkajući naslušate priča tipa "pet deca imam hranim" i slično, nemojte da kupujete ovde. Obodi pomenutog trga su puni kontrasta. Na jednom kraju je ekskluzivni, moderni hotel Plaza sa 30 zastakljenih spratova, a na drugom kraju su očuvane zidine Starog grada. UNESCO je 2000. godine stavio Stari grad na listu zaštićenih spomenika kulture. Međutim, kada uđete unutar njegovih zidina, to će vam delovati pomalo netačno, jer ćete, između gomile autentičnih prodavnica tepiha, u uskim krivudavim ulicama videti i predstavništva naftnih kompanija sa "prikladnim" automobilima. Više od polovine ambasada smešteno je upravo tu, a izgleda i većina klima uređaja. Ipak, prodavci tepiha, antikviteta i pokoji nacionalni restoran zaista daju posebni utisak Starom gradu. Ovde možete da vidite i Palatu Širvanšaha iz XV veka. Baku je tada bio prestonica države Širvanšaha, a Azeri i Azerbejdžan nisu ni postojali.
Prva čudna stvar kada uđete unutar kompleksa je cenovnik. Ulaznica staje dve hiljade manata bez slikanja i ako ste student (ali samo iz Azerbejdžana), pet hiljada za nas bogate strance i 10 hiljada ukoliko hoćete da fotografišete. Počevši od 2000. godine preduzimaju se obimni restauratorski radovi, no postavka u okviru same palate je veoma slaba. U nekim prostorijama nema ničeg osim klima uređaja. Izuzev utiska o tome kako je građevina izgledala pre nego što je šah počeo da je uređuje, teško da možete da zaključite kako se živelo u palati. Tokom leta, vodiči kroz ovo zdanje mogu da vam ga ožive interesantnim pričicama. Naravno, iako ćete morati malo da se cenjkate, ipak treba da posetite ovu palatu, a naročito dvorište.
Spuštajući se polako od palate, kroz krivudave ulice koje obnova još nije zakačila, prema Kaspijskom moru, dolazi se do simbola Bakua - Devičinog tornja. Ovu građevinu, takođe, prati legenda o velikoj ljubavi princeze koja je bila suprotna željama njenog oca. Kralj je, naime, želeo da udajom kćeri obezbedi mir sa svojim nadmoćnim susedom. Međutim, u princezinom srcu bilo je mesta samo za ljubav njenog života, a on nije bi "poželjni" mladoženja. Gnevan što je princeza odbila da su uda, kralj je sagradio toranj i naredio da je u njemu zaključaju. Tuga za dragim bila je prevelika i princeza je navodno skočila u Kaspijsko more. Kada bi ovo bilo istina, princeza bi bila u Ginisovoj knjizi rekorda kao najdugovečnija osoba na svetu, budući da je donji deo tornja građen od VII do VI veka pre nove ere. Nakon toga, toranj je u više navrata nadziđivan, te je izgradnja trajala vekovima. Danas je ova građevina visoka oko 30, a prečnik joj je 16 metara. Ima osam spratova koji su povezani uskim stepenicama i poprilično niskim tunelima (njih će se moja glava malo duže sećati). Izloženi eksponati mahom su vezani za sam toranj, a mogu se videti i oružja iz prošlih epoha. Kada napokon dođete do vrha, shvatićete zašto su upravo tu sagradili toranj. Mada mi do kraja ipak nije bilo jasno što Azeri govore: "Kada se popneš na vrh, videćeš koliko je pogled sličan onom na Napuljski zaliv." Da, da... More i grad - tu sličnost prestaje. Biće da gotovo niko od njih nije bio u Napulju. Nisam ni ja, ali ipak... No, da bih bio fer - pogled jeste lep i vredno je popeti se. Inače, oko samog tornja je najveća koncentracija prodavaca tepiha i ostalih suvenira i ovde važi isto pravilo: "Hoćeš da slikaš - plati", tako da fotoaparat ponovo mora u torbu!
Na tornju se odlično uočava promena vodostaja Kaspijskog mora. Kada je počela gradnja, toranj je bio tik uz obalu, da bi posle nekoliko vekova bio malo u moru, a danas poprilično udaljen od istog. Sada je Kaspijsko more 27 metara ispod nivoa svetskog okeana. Nivo drastično varira, tako da je 1978. nivo mora bio -29 metara, da bi do 1995. porastao na -26,5. Od tada je opet počeo da opada do današnjih -27 metara.
Neposredno pored Devičanskog tornja, nalaze se Morski bulevar i veliki park. Ova oblast je, takođe, proglašena spomenikom od nacionalne važnosti. Park je ispunjen kafićima, restoranima, ringišpilima... Na južnom kraju bulevara, na brdu, nalazi se Aleja mučenika (Šehida), a sa druge je velika vladina zgrada. Spomen park poginulim nije nešto što biste želeli da vidite kao turista, ali ako odsednete kod Azera ili, pak, imate među njima prijatelja koga minimalno interesuje politika, definitivno će vas voditi u posetu ovom mestu. Čisto turistički je interesantno obići džamiju koja se tu nalazi, a i pogled na Baku i njegov zaliv je odličan. Mada, zbog neprijatne tišine, venaca i večnog plamena ne verujem da iko tamo može da se oseća prijatno.
No, vratimo se u park. U njemu ćete, šetajući pored mora, videti dok sa kojeg možete da se provozate brodićem i osmotrite Baku iz "vodene perspektive". Tokom plovidbe, čim primete da ste stranac, ponudiće vam celodnevni paket aražman na obližnjim ostrvima - roštilj, obilazak nekoliko naftnih platformi i sve to za samo 30 dolara.
Po povratku sa plovidbe, ako volite "podne obloge", nećete propustiti Muzej tepiha, koji je spolja gladac, a unutra... Uprkos zaista lošem stanju zgrade i opreme, zbirka sadrži neverovatnu kolekciju tepiha koji su čak interesantni i onima koje ova tema potpuno ne zanima (čitaj meni). Kako to piše u zvaničnom vodiču kroz Baku "nekoliko koraka dalje..." (doduše onih od sedam milja) nalazi se zgrada Vlade. Trg ispred nje je, kažu opozicionari, toliko veliki da, koliko god ima demostranata, uvek deluje malo.
Sama zgrada je, istovremeno, impresivna i čudna. Šiljci na vrhu i veliki lukovi u uglovima donekle ostavljaju utisak kao da je reč o stecištu glavnog zlikovca iz nekog polu-horor tinejdžerskog filma B produkcije. Zgradu su sagradili nemački ratni zarobljenici.
Pravi utisak o Bakuu nećete steći ukoliko se malo ne prošetate van glavnih pešačkih zona. Kada sa Trga fontana krenete iza hotela Plaza, iznenada ćete se naći usred malih oronulih zgradica i poprilično prljavih prodavnica azerske brze hrane (doneri, prizvodi od nakislog testa...). Ako se, pak, odvezete mini-busom do nekih malo udaljenih delova grada, sva je prilika da ćete proći pored naftnog polja i završiti u nekom delu grada sa krivudavim ulicama i asfaltom po kome je teško i hodati, a kamoli voziti. Sa druge strane, pri gore pomenutoj vožnji brodom, vidi se koliko se Baku drastično menja usled priliva novca od nafte. Stare zgrade brzo nestaju pod naletom novih modernih objekata. Baku, je dakle, naseobina prepuna kontrasta.
Ako želite da vidite kako izgleda potpuno socijalistički grad - Sumgajt je pravo mesto. Njegova gradnja počela je 1949, u skladu sa socijalističkom vizijom življenja bez kuća, sa zgradama koje više liče na zatvorske, nego na stambene. U vreme SSSR-a, Sumgajt je bio značajan industrijski centar sa razvijenom petrohemijom. Teško da bi bilo koja industrijska zona u našoj zemlji mogla da se poredi sa sumgajtskom po veličini. Danas je, međutim, u njoj teško naći fabriku koja radi, a kompozicije vagona koji i dalje stoje u napuštenim postrojenjima, izgledaju kao da ih je neko samo odjednom ostavio. Veliki broj izbeglica iz Nagorno-Karabaha živi u fabričkim halama. Mnogi su u njima napravili i kuće, a preživljavaju skupljajući metal, tako da sumgajtska industrijska zona izgleda kao scena iz nekog naučno-fantastičnog filma koji opisuje propast ljudske civilizacije u budućnosti.
U Azerbejdžanu se nalazi gotovo polovina svih vulkana blata u svetu, dakle, njih oko 400. Za razliku od onih koji izbacuju lavu, ovi vulkani su bezopasniji... Sem ako niste baš srećni, pa se nađete u blizini malo vatrenije vrste ovih vulkana u "pravom trenutku". Poslednja velika erupcija se desila 2001, kada je vulkan udaljen petnaestak kilometara
od Bakua izbacivao vatru i blato do visine od 300 metara. Gotovo svi vulkani blata su poprilično "miroljubljivi", a jedno od boljih mesta na kojem može da se vidi veliki broj ovih čuda prirode je Gobustan. Ovde se nalazi i najviši vulkan blata na svetu čija je visina oko 400 metara. Ipak, većina ih je visoka svega nekoliko metara. Mesta na kojima ima više vulkana izgledaju nekako vanzemaljski - siva prostranstva sa kupolicima iz kojih izbijaju blato i gasovi. Interesantno je još reći da su mnoga ostrva na azerskom delu Kaspijskog mora nastala usled vekovne aktivnosti ovih vulkana. Čak se i u poslednjih nekoliko godina pojavilo još jedno novo ostrvo.
A kada je reč o životu na visinama, nije loše znati da su planinska područja Azerbejdžana, po svojoj lepoti, rame uz rame sa najlepšim oblastima Alpa.
Međutim, ovi krajevi su veoma nerazvijeni (i dalje se mogu videti sela u kojima ljudi žive bez struje). Standarna turistička ponuda je slaba. Sa druge strane, ovo je super ako ste željni poprilično "netaknutih" planina. Ovde se mogu videti i mnogobrojna jezera, poneki gejzir, a kažu i večni sneg na najvišem vrhu u Azerbejdžanu Bazardizi (4.466m). Ako ne želite da testirate svoje sposobnosti snalaženja u prirodi, vodiči koji znaju samo ruski koštaju oko 30 dolara dnevno (vodiči koji, po pravilu, samo misle da govore engleski, svoje usluge naplaćuju oko 50 dolara). Ipak, preporučljivo je da vam neko pomogne u područijima koja se graniče sa Nagorno-Karabahom. Oko ove oblasti se vodio rat u devedesetim. Primirje jeste na snazi, premda primirje nije isto što i mir, tako da bi vam, ukoliko zalutate gde ne treba, ovo putovanje stvarno večno ostalo u pamćenju.

Ostale vestiArhiva