Ako pogledate mapu Indije, na krajnjem severoistoku videćete jedan istureni deo, koji se proteže oko Bangladeša i prodire izvan indijskog potkontinenta, u jugoistočnu Aziju. E, to je jedan od najlepših i najmanje posećenih krajeva ove raznolike zemlje – najlepši možda baš zato što je najmanje ruiniran masovnim turizmom. Čine ga sedam republika – takozvanih sedam sestara - od kojih je najveći Asam. Dugo je ovaj deo Indije bio zabranjen za turističke i druge posete, prevashodno zbog tada vrlo osetljivih spoljnih granica sa Kinom i Bangladešom, ali i zbog unutrašnjih među-etničkih konflikata i zahteva za nezavisnošću od Indije. Poslednjih godina ovaj deo zemlje je otvoren za posetioce, ali ne u celini. Od sedam republika, one koje se graniče sa Kinom (Arunačal Pradeš, Nagaland, Manipur i Mizoram) su i dalje van dometa za turiste, osim ako uspete da pribavite specijalnu dozvolu, što je gotovo nemoguće. Preostale tri – Asam, Megalaja i Tripura – su potpuno otvorene i pravi su mamac za one koji žude za otkrivanjem novog.
Ukoliko ste izvesno vreme proveli u Indiji, dolazak u Asam daje vam osvežavajući osećaj da ste iz nje na trenutak istupili i ušli, recimo, u Burmu. Sve je drugačije, ljudi, priroda, mirisi, boje. Gauati (Guwahati) je glavni grad Asama u koji slećemo posle tročasovnog leta iz Delhija. Veliki bučni prašnjavi grad, to svakako, ali lokacija - na obali veličanstvene Bramaputre - daje mu posebnu moć. Bramaputra je jedna od svetih indijskih reka – moćna i zastrašujuća. Izvire pod svetom planinom Kajlaš (Kailash) na Tibetu, survava se kroz neprolazne klisure u Himalajima i završava svoj put u ravnici Bangladeša, stapajući se sa još moćnijim Gangom i ulivajući se u Bengalski zaliv. Čak i u ovim sušnim zimskim mesecima, kada je nivo reke mnogo niži nego u periodu monsuna, jedva da se nazire druga obala. U ovo doba godine vide se brojni peščani nanosi i svojevrsna ostrva koja reka sa sobom nosi i pomera. Bramaputra na sanskritu znači Bramin sin (Brama je vrhovno indijsko božanstvo) i jedina je sveta indijska reka koja ima muško ime, ne zna se zašto. Kaže se da Bramaputra ljudima koji uz nju žive donosi i blagoslov i kletvu – navodnjava i sobom donosi plodnu zemlju, ali i nemilosrdno plavi i ubija u vreme monsuna.
U Gauatiju se ne zadržavamo predugo. Odsedamo u starom, poprilično oronulom ali šarmantnom hotelu Bellevue, uzdignutom na samoj obali Bramaputre i budimo se uz veličanstven pogled na veličanstvenu reku. Nešto kasnije krećemo na petočasovni put automobilom do jednog od najpoznatijih nacionalnih parkova u ovom delu sveta, Kaziranga. Put nas vodi kroz plodnu ravnicu Asama, živopisna sela, gde se život odvija u dvorištima kuća od bambusa, oko malih porodičnih i seoskih hindu hramova, na pirinčanim poljima i beskrajnim plantažama čaja. Uz glavni put se igraju deca, a graciozne devojke u školskim uniformama koje čine sariji svetlo-ljubičaste boje idu u školu (sari je indijska tradicionalna ženska odeća, u vidu dugačkog komada platna od pamuka ili svile, često neponovljivih boja i dezena, koji se na specifičan način obavija oko tela i čini ga veoma ženstvenim). Ta idilična pitoma atmosfera me pomalo podseća na scene iz filma Indokina.
Stižemo u Kazirangu, veliki nacionalni park proslavljen po jednorogim nosorozima. Park se proteže na preko 400 kvadratnih kilometara duž južne obale Bramaputre. Priroda u njemu je raznolika: jezerca i močvare u kojima se kupaju vodeni bafali, visoka trava kroz koju se naziru divlji slonovi i nosorozi, potočići uz koje mirno pasu krda jelena, visoko rastinje, džungla. Pored oko 1,500 nosoroga, park se ponosi i sa oko 80 tigrova, koje je, doduše, gotovo nemoguće videti jer se drže zabačenijih delova kojima posetioci parka nemaju pristupa. U letnjim mesecima park je zatvoren, jer se Bramaputra izliva, plavi pašnjake i tera životinje da se sele unutar parka, često prelazeći glavni put i odlazeći u brda dok se reka ne povuče.
U Kazirangi odsedamo u istoimenom selu koje se nalazi na samoj ivici parka. Za razliku od ostalih nacionalnih parkova po Indiji, ovde nema osećaja zagušenosti ljudima, rikšama, prodavnicama suvenira, bukom i prašinom. Nekolicina skromnih kuća, desetak mini-hotela (guest houses) i jedna prodavnica suvenira. I opet plantaže čaja u blagoj svetlosti zalazećeg sunca, prošarane seoskim putićima kojima se deca biciklima vraćaju iz škole. Obuzima nas sećanje na idilično provincijsko detinjstvo, u nekim drugim ćoškovima sveta…
Čaj je ono po čemu je Asam poznat u svetu. Pored Kine, to je jedini region na svetu iz koga biljka čajevac originalno potiče. Danas je Asam drugi proizvođač čaja u svetu, opet posle Kine. Jak i rezak, u Evropi se često prodaje pod nazivom ‘English breakfast tea’. U Asamu, kao i u ostatku Indije, čaj se pije veoma sladak, sa dosta mleka, i začinjen kardamomom ili đumbirom – masala chai.
Rano sledećeg jutra krećemo na elephant safari – to je jedini način da izbliza vidimo nosoroge, te žive dinosauruse, utapajući se, koliko je to moguće, u divljinu. Na slonovima se probijamo kroz gustu visoku travu, vlažnu od rose, u izmaglici jutra dok sunce polako izlazi. Očevici smo buđenja prirode i u nozdrve nam ulazi onaj arhetipski miris divlje zemlje, koji smo u svojim udobnim veštačkim životima zaboravili. Ali, da se ne zanosim dalje… Još jedna vožnja džipom po parku u rano popodne, osim odbijenih bubrega, daje nam jos jedan pogled na netaknutu prirodu.
Vreme je da opet krenemo na put. Sledeća stanica je Šilong (Shillong), glavni grad majušne republike Megalaja (Meghalaya), nekadašnje britansko odmaralište u brdima (hill station), gde su se oficiri sa porodicama povlačili iz Kalkute u vreme letnjih vrućina. Toliko ih je ovaj brdoviti kraj sa brojnim jezercima i gustim četinarskim šumama podsećao na domovinu da su ga prozvali Škotskom istoka. A mene, dok se vozimo vijugavim putem uzbrdo, sve to neodoljivo podseća na Zlatibor i centralnu Srbiju. Pitoma brda, zelenilo, borove šume, oštar planinski vazduh, plava jezera i vodopadi koje je (mislim, plave i nezagađene) sve teže naći u Indiji.
Šilong se nalazi na oko 1,500 metara nadmorske visine, baš kao vrh Zlatibora. Iako je to danas još jedan prašnjavi indijski gradić koji se nezadrživo i neplanirano širi, sačuvao je mnogo od britanskog uticaja. Britanci su ga i izgradili na temeljima starog naselja plemena Kasi. Centralni deo grada je sačuvao stara viktorijanska zdanja, od kojih je najimpresivniji hotel Pinewood u kome odsedamo. Povratak u kolonijalnu prošlost par excellence. Posle engleskog doručka na indijski način, odlazimo na vožnju pedalinom po veštačkom jezercu Ward u samom centru, kao i u šetnju izmanikiranim parkom koji ga okružuje. Inače, zanimljivo je pomenuti da Šilong poseduje najstariji teren za golf u Aziji, opet zahvaljujući Britancima.
Iz Šilonga odlazimo na jednodnevni izlet u Čerapundži (Cherapunjee), ‘najmokriju’ tačku na zemaljskoj kugli, tj. mesto sa najviše padavina na svetu. Možda upravo ovaj podatak objašnjava zašto se Britanci behu tako vezali za ovaj kraj… Čerapundži se nalazi na visoravni sa koje se pruža dramatičan pogled na doline Bangladeša. Iako smo mi tamo stigli u ‘pogrešno’ vreme i nismo iskusili ni kapi kiše na obrazima, nije teško zamisli svu dramu intenzivnih monsunskih pljuskova od kojih svi potočići, vodopadi i reke bubre i prete da potpuno prekriju ravnicu koja se pod nama nazire u izmaglici. Kupujemo tradicionalni med od naradžinog cveta i obećavamo si da ćemo se vratiti jednog jula da vidimo kako to izgleda kada se nebo otvori i bogovi zaplaču.
Po povratku u Gauati svraćamo da posetimo još jedno za hindu vernike sveto mesto – hram Kamakja (Kamakhya), posvećen boginji Sati, zaštitnici bračne sreće i dugovečnosti. Po hindu učenju, Sati je bila supruga jednog od vrhovnih hindu bogova, Šive. Očajna zbog nepristajanja njenog oca da prihvati Šivu, živa se spaljuje u znak protesta. Po njoj se ceremonija samospaljivanja žene po smrti muža, koja se i danas ilegalno izvodi u nekim delovima Indije, naziva sati. Delovi njenog mrtvog tela pali su na 52 mesta u Indiji i na njima se danas nalaze hramovi posvećeni boginji Sati. Na mestu gde je po verovanju pala njena vagina, nalazi se upravo hram Kamakja u Asamu. Svakodnevno hram posećuje ogroman broj hodočasnika, pali mirišljave štapiće (incense) i na naznačenom mestu razbija kokosov orah u znak žrtve posvećene Sati. Takođe, bar jednom dnevno, u hramu se žrtvuje i po jedno jare, da bi se boginja umilostivila i podarila vernicima dug i plodan život i srećnu porodicu. Jednom godišnje ovde se održava festival koji obeležava kraj menstrualnog ciklusa zemlje, kada vernici bivaju blagosloveni i daje im se komad osvećenog platna obojenog u crveno, kao simbol preporoda i plodnosti.
Napuštamo Asam prepuni originalnih utisaka i sa odlukom da ćemo se vratiti u doba monsuna da doživimo stapanje neba i zemlje na ovom jedinstvenom mestu.

Ostale vestiArhiva