Čekajući šest sati let za Oslo na Aerodromu u Minhenu, uz neograničene količine čajeva, Jakobs kafe i novina, čovek u potpunosti shvati značenje poslovice da i bog voli besplatne stvari! Pa, dobro, i nije marketing tako loša stvar - još samo da neko reklamira i toalet papir kad se stomak pobuni protiv kombinacije čajeva, mleka i kafe. Napokon sedoh u avion, uz osećaj sreće koji samo sledi posle "čamljenja čekajući četlji", pardon, šest sati. Osoba pored mene beše tipčna Skandinavka - plava i stereotipno rak crvena posle posete sunčanim krajevima. No, stereotipija se završila čim je čula da sam iz Srbije: rekla mi je marš u p... m... i tako dala "predlog" za moje naredno putovanje. Kako tad bejah neiskusan, pomislih ja da je to nešto posebno, no u toku moje posete se ispostavilo da Norvežani misle da je zabavno, a i ljubazno, da psuju na srpskom, tako da su neki pokazivali svoje znanje naših psovki, umesto pozdravljanja dosadnim frazama poput dobar dan.
Koliko god da to zvuči neverovatno, ali nikada više nisam psovao nego tih dana u Norveškoj. Posle veoma prijatnog dvočasovnog leta, uz interkulturalnu razmenu iskustava, novi aerodrom u blizini Osla dodatno je podigao očekivanja o arhitektonskim dostignućima Norvežana.
Ideja arhitekte je bila da zgrada bude u obliku prevrnutog vikinškog broda, što je, delimično, i ostvareno uz skladno kombinovanje drvetom obloženih greda sa modernim materijalima. Aerodrom je ispunjen sitnim zanimljivostima, poput zvučnog "tuša" ispod kojeg se čuju različite melodije, a izvan crte oko njega - aerodromsko komešanje. Svojevremeno su ispod "tuševa" bile postavljene ležaljke, no kako su se pojedinci zadržavali u njima i po nekoliko sati, sada mi možemo da se "kupamo" samo dok nas noge ne zabole. Ako vas niko ne čeka po sletanju, sledi vam, ipak, pravi pravcati tuš cena, pri pokušaju da dođete do grada koji je na oko 50 kilometara od aerodroma. Ljubazno osoblje na aerodromu će vas uputiti na "Aerodrom ekspres" koji ide na svakih dvadesetak minuta, po razumnoj ceni od 150 kruna (oko 18 eura). Interesantno je da gotovo svi Norvežani propuste da napomenu da između Osla i aerodroma saobraćaju i regionalni vozovi, koji stižu za isto vreme, a za gotovo upola manju tarifu, u zavisnosti od kategorije voza. Da stvari budu čudnije, gotovo svi Oslovčani su delovali iskreno iznenađeno kada sam im spomenuo tu razliku u ceni. Posle kraće vožnje regionalnim vozom, stiže se do stanice Oslo Central na kojoj se obavezno treba "naoružati" mapom i svim ostalim besplatnim materijalima.
Prvo jutro sam koristio za obilazak muzeja, kojih ima zadivljujuće mnogo. Većina muzeja je koncipirana tako da budu interesantni i osobama koje, inače, nisu sklone obilasku tih institucija, uključujući tu i autora ovog teksta.
Pre nego što krenete u istraživanje Osla i njegovih muzeja, obavezno kupite Oslo propusnicu (Oslo Pass) koja će vas uvesti u gotovo sve što je vredno videti, a obezbeđuje vam i besplatnu vožnju svim vozilima gradskog prevoza, uključujući i brodiće, kao i popuste u restoranima, prodavnicama... Moćnu malenu, a plavu karticu, možete kupiti u bukvalno svim hotelima, hostelima...
Posle obimnog doručka, krenuh ka muzejima posvećenim vikinškom istraživačkom duhu. Prvo što otkrih bi čudan nedostatak ljudi na uspavanim ulicama. U jutarnjim časovima gotovo se isključivo mogu videti penzioneri i mladi roditelji. Očigledno je da Norvežani u to vreme ili rade ili štede novac, tako što su negde na godišnjem odmoru. Ovo poslednje ćete potpuno shvatiti posle nekoliko dana u Norveškoj. Krenuh peške ne bih li osetio malo atmosferu grada, a put me nanese do parka Kraljevog dvora. Bukvalno je moguće pokucati na prozor dvora, a kraljeva straža je tu samo kao "dodatak" za lepe slike turista. Nekoliko dana kasnije, vraćajući se noću pored dvora, primetio sam nekoliko tinejdžera koji su kralju "pevali" neku norvešku "uspavanku" pod prozorom. Ma vole kralja svog da zabave, ako pati od nesanice u tri ujutru! Posle su mi Norvežani objasnili da je to poprilično uobičajeno (iako kralj uopšte tu i ne živi) i da sam verovatno prisustvovao izvedbi antirojalista koji su, inače, manjina u svom narodu. Doduše i drugi Norvežani, često pod alkoholom, pokazuju svoje vokalne i retoričke (čitaj vikačke) sposobnosti kralju. Nastavih dalje, odlučivši da do muzeja posvećenim Vikinzima i ostalim hrabrim istraživačima prekomorskih prostranstava dođem kako dolikuje - brodom, u stvari brodićem, no ’ajde de.
Brodići na liniji gradskog prevoza broj 91 (koji saobraćaju od maja do septembra) polaze često sa doka broj tri ispred Gradske skupštine (Radhuse) u kojoj se, inače, dodeljuje i Nobelova nagrada. Iskrcavši se sa broda, naizgled odlučno sam krenuo da vidim na čemu je to Hogar Strašni Viking plovio. Međutim, ipak me je znak za Muzej norveške narodne kulturne istorije (Norsk Folkemuseum) skrenuo sa puta, iako mi je ime zvučalo krajnje odbojno. Na kraju se ispostavilo da je ovaj muzej, možda i zbog niskih očekivanja, odličan i to ne samo zato što ima prave kuće, crkve, čak i cele kvartove Osla iz različitih vekova, već i zbog interaktivnog dela izložbe.
Neposredno posle ulaza u muzej, priključio sam se jednoj od mnogobrojnih grupa sa krstarenja koje su imale sopstvene vodiče. Posle prolaza pored prve tradicionalne kuće, koje su sve imale drvene krovove prekrivene slojem zemlje i trave, spoznah koliko je "lepo" biti vodič. Tokom naše ture od oko sat vremena, barem petnaestak osoba je pitalo zašto su sadili travu na kući. U to vreme je to bio najbolji način termoizolacije. Uloga trave se ogleda u sprečavanju erozije. Čak se i sada, naročito u srednjoj i severnoj Norveškoj, dobar deo kuća i dalje gradi sa slojem zemlje i trave na kući.
Koliko Norvežani vole drvo može se videti i iz činjenice da su i crkve pravili od drveta, čak i u 20. veku. Doduše, u samom Oslu teško da ćete videti drvenu crkvu, jer je kralj Kristijan posle velikog požara koji je uništio gotovo ceo grad, zabranio korišćenje drveta kao osnovnog građevinskog materijala. U starijim, manjim mestima, i dalje je moguće videti funkcionalne drvene crkve. Koliko god da ove crkve deluju simpatično spolja, iznutra izgledaju veoma sumorno, prvenstveno jer su zbog velikih hladnoća pravljene gotovo bez i jednog otvora za svetlost, zbog čega je unutrašnjost bila iznenađujuće mračna. U gotovo potpunom nedostatku unutrašnje dekoracije ovih crkava, veoma se dobro odražava kako to Norvežani vole da definišu "skandinavski racionalni odnos prema religiji". Posle osnovnih saznanja o životu Norvežana na tlu, osetih želju da saznam čime su to Vikinzi plovili do pogodnih mesta za pljačku, kako je to već opisivano svakog petka u mom omiljenom Politikinom "Zabavniku" kroz pustolovine Hogara Strašnog. Muzej vikinških brodova je na nekih petnaestak minuta hoda od Muzeja norveške narodne tradicije niz ulicu u kojoj je teško videti nekog Norvežanina od vrve turista. Prvo što se vidi u zgradi muzeja je brod sa nalazišta Oseberg, nađen početkom 20. veka. Sam brod je po pretpostavci korišćen za putovanja pored obale i kroz fjordove, a koristila ga je najverovatnije bogata porodica u 9. veku. Posle kratkog opisa plovnih karakteristika broda, pomalo se iznenadih njegovom konačnom namenom. On je, naime, služio kao boravište za život na "onom svetu" svojoj bogatoj vlasnici.
Pomalo u čudu čitam listu stvari koje su tu nađene, među kojima je "i telo, verovatno, sluškinje koja je sahranjena u samoj posmrtnoj komori, kako bi se našla svojoj gospodarici". Biće da je stvarno posluga iskreno želela dug život svojim poslodavcima. U samom nalazištu nisu nađeni vredniji predmeti, jer gde god ima bogatih grobnica, tu ima i pljačkaša. Ista priča važi i za ostale brodove koji su, takođe, bili grobnice svojim vlasnicima. Suprotno mojim očekivanjima, nijedan od brodova u muzeju nije pronađen u moru ili oblasti iz koje se more povuklo. U Norveškoj postoji više grobnica Vikinga, od kojih su mnoge poprilično udaljene od mora, tako da su neki sretnici vukli brodove pomalo kao Egipćani kamenje za grobnice svojih faraona. Biće da su ljudi u suštini isti bilo gde. Elem, posle povuci potegni, brod je ukopavan, a sluškinje su se dobrovoljno javljale da pomognu svom gospodaru na putu do mesta za mrtve. Pored počastvovane sluškinje, pokojni je sa sobom vodio, po pravilu, konja i psa. U znatnom delu Norveške ljudi su u prošlosti kremirani, da bi se potom pepeo preminulog i njegovog broda zakopao.

Torova istraživanja toplih krajeva (kratka priča o tvrdoglavosti)
Osećajući pomalo tugu što Hogar i nije baš bio onakav kakvim sam ga zamišljao, nešto poput deteta po saznanju da Deda Mraz ne postoji, krenuh da vidim po čemu je to turistička agencija Kon-Tiki dobila ime. U Muzeju o Toru Hejerdalu se ispostavilo da su sve priče o ovom čoveku, koji je ceo život posvetio dokazivanju teorije da su pripadnici drevnih civilizacija bili sposobni da prelaze okeane, tačne. Pošto je njegova knjiga, a i teorija bila ponekad i ismevana, čoveku puče film, pa napravi splav od jedne vrste lakog drveta iz Južne Amerike i 1947. krenu na put, ni manje ni više, nego od Perua do ostrva u Polineziji. Put - prava sitnica: svega sedam hiljada kilometara. Da se zna ko je u pravu!!! Trebalo je 101 dan da splav Kon-Tiki uplovi u istoriju, a 1951. je dokumentarac o ovom putešestviju nagrađen Oskarom. Posle ovog putovanja, Torova teorija je postala veoma popularna, doduše više u širokoj javnosti, nego među stručnjacima. Torova želja za dokazivanjem je posle ovog uspeha samo porasla. Naredni izazov je bio preploviti okean brodovima od papirusa, to jest, koristeći tehnologiju kojom su raspolagali stari Egipćani. Tako je 1969. usledila ekspedicija RA, imenovana po egipatskom bogu Sunca. Prvo putovanje je bilo između Maroka i Meksičkog zaliva, a završilo se neslavno. Brod se raspao blizu Kariba. Tor bi uporan, te je ekspedicija RA II naredne godine stigla do Barbadosa, posle samo 57 dana. Zahvaljujući činjenici da je Tor mislio da su statue na Uskršnjem ostrvu dokaz kontakta sa južnoameričkim narodima, danas možete videti ove statue u njegovom muzeju. Ironično je što su Torova istraživanja na Uskršnjim ostrvima, na kraju, pružila dokaze suprotnoj strani, mada nekim čudom eksperti u muzeju to ne znaju.

Hladni krajevi...
Koliko je jak duh pomorskih istraživača u Norvežanima, vidi se u Muzeju polarnog broda Fram, koji je napravljen tridesetih godina prošlog veka. Tumarajući po palubi, mašinarnici, posmatrajući primitivne alatke kojima su se ovi istraživači služili, konstantno mi se kroz glavu vrtelo pitanje šta li je ove mornare motivisalo da rizikuju svoje živote na -50 ºC ? Biće da su Norvežanke zaista opasne supruge.
Tajna uspešnosti ovog broda je u njegovom trupu, koji je pri pritisku leda, izlazio na površinu. Doduše, ovaj brod je više bio nošen ledom, nego što je sam plovio po Severnom ledenom okeanu.
Vredi još posetiti Pomorski muzej, čak i ako vas ne interesuje pomorstvo, zbog odličnog filma o norveškoj obali i priobalnim mestima, kao i o nekim spektakularnijim fjordovima. Više od pola filma je iz ptičije perspektive i zaista dobijate osećaj kao da ste u panoramik dirižablu.

Zbogom more, hajmo u planine...
Posle povratka u grad i nekoliko sendviča sa braon sirom koji Norvežani veoma vole, a meni, i samo meni, ima ukus kikiriki butera, krenuh van grada ne bih li pre zalaska sunca bacio pogled na Oslo i njegov fjord sa Holmenkolen skakaonice. Na kraju, verovatno zbog preterane reklame, pogled i nije delovao baš najspektakularnije. No, zato je skakaonica neobično delo, sa kupolom do čijeg vrha se dolazi posle 109 metalnih stepenika postavljenih u pakleno toplom betonskom tunelu (ponegde ukrašenom Elan-ovim skijama). Kupola je, verovali ili ne, hermetički zatvorena i fantastična demonstracija efekta staklene bašte. Na kraju shvatih da je neotvaranje prozora na kupoli, ipak, veoma pametno, jer skraćuje vreme boravka u njoj, gde inače ne bi bilo mesta, a i fantastično pospešuje prodaju vode i pića u podnožuju skakaonice.
Norvežani ne bi bili Norvežani da i ovde nisu napravili muzej i to prvi Skijaški muzej na svetu. Posebna atrakcija je ski simulator. Iako sam se nadao simulaciji skijaškog skoka, na kraju sam saznao kako izgleda poskočiti pri brzini od 130 kilometara na čas tokom simuliranog veleslaloma.
Vraćajući se u grad, poprilično umoran, nisam ni očekivao koliko ću naučiti o Norvežanima tokom mog večernjeg izlaska sa prijateljima. Na putu do druga koji, poštujući tradicije svog naroda, živi na brodiću usidrenom u jednoj od marina, prođoh pored velike atrakcije za japanske turiste - statue gole žene. Dok me je već pospanog uspavljivalo ljuljkanje brodića, Tomas me je rasanjivao pričama o Japancima koji često diraju bradavice statue, a nekada i... Hm da.

Vigeland park - životno delo Gustava Vigelanda
Na konkursu za ukrašavanje grada fontanom 1907. godine odabrano je rešenje Gustava Vigelanda. Tada niko nije mogao pretpostaviti da će vajar posvetiti ostatak svog života stvaranju 192 statue koje krase ovaj park. Statue predstavljaju scene iz svakodnevnog života ljudi, od rođenja pa do smrti. Kuriozitetno je i to da je Vigeland radio sve modele sam, bez pomoći, dok je klesanje prepustio osobama koje je smatrao kompetentnijim za to. Od ulaza u park, put vodi preko mosta ukrašenog statuama do monolita koji se nalazi na uzvišenju. Na mostu se nalazi 56 bronzanih statua od kojih je najpoznatija skulptura "Ljutog deteta". Većina figura deluje uznemirujuće, ponekad su i na granici ukusa, a retke su figure koje prikazuju lepotu življenja.
Sam monolit je visok oko 15 metara, a izrađen je iz jednog granitnog bloka. Vigeland je stvarao model gotovo dve godine, a 14 godina je bilo potrebno da tri kamenoresca završe 121 figuru na monolitu. Monolit je postavljen 1943, pred samu Vigelandovu smrt.
Sedeći na toplom suncu, motajući po glavi statue, učini mi se da bi možda park bio prijatniji da je na konkursu pobedio neko drugi.

Povratak...
Kada bi neko pisao knjigu o toaletima, WC na Glavnoj stanici u Oslu bi bio jedan od interesantnijih. Kada uđete, malo vas začudi što iza stakla sedi uniformisani čuvar. Po obavljenom poslu, primetih da se iz stražarove sobe vidi unutrašnjost ženskog WC-a. Zbunjeno počeh da gledam dame kako popravljaju šminku, kosu... Izvadim foto-aparat i klik, klik... I upoznam čuvara WC-a. Usledilo je brisanje sličica i objašnjenje da je radi održavanja higijene, bezbednosti i javnog morala (šta je mislio pod javnim moralom, ne znam) postavljeno dvosmerno ogledalo.
Meni je sve delovalo pomalo kao skrivena kamera. Bilo kako bilo, kada u Oslu kažu javni WC - zaista misle javni!

Ostale vestiArhiva