Nisam siguran koliko je vas kojima je Novi Meksiko ikada pao na pamet kao destinacija za putovanje. Iskreno, nije ni meni nikad. Ali, kada mi se pružila prilika, nešto mi je govorilo da će to biti putovanje u stilu najboljih "on road" filmova.
Moje poznavanje Novog Meksika, savezne države smeštene na jugozapadu SAD, svodilo se na imena tri grada: Albukerki, za koji sam čuo od Duška Dugouška, Santa Fe zbog kaubojskih filmova i Rozvel, često pominjan u seriji "Dosije X".
I pored "upozorenja" koje sam dobio još u Američkoj ambasadi, da putujem na mesto koje i sami Amerikanci zovu "izvornom" Amerikom, bio sam iznenađen kada sam se sa takvom Amerikom sreo na nekih 8.000 metara u avionu za Dalas. Gospodinu koji je sedeo do mene, požalio sam se kako su me upozorili na specifično ponašanje Teksašana i Novomeksikanca. Moj saputnik mi je savetovao da se opustim, i da je jedino bitno da naučim kako pravilno da uzvikujem kaubojski pozdrav "Haudi". Posle tog, njegovog "Haudi", usledilo je bar još deset otpozdrava u sred aviona. Biće da je kauboj - kauboj, i na zemlji i na nebu, a ja sam shvatio da stižem na mesto sasvim drugačije od Njujorka, Bostona, San Franciska ili Los Anđelesa, u zemlju koja živi svoj osobeni život, gde važi tradicionalno poimanje dobra i zla, ljubaznosti, gde se muškarci i dan-danas ženama javljaju uz blag naklon, dodirivanje oboda šešira i polutiho izgovoreno "Gospođo" ili "Gospođice".
Stigao sam na Divlji zapad! Jedina razlika je što ovi, moderni kauboji pustinju i planine savladavaju uglavnom Ford Explorer-om ili nekim drugim ogromnim džipom, što, naravno, ne znači da i dalje nema konja.
Drugi susret sa tom "izvornom" Amerikom imao sam vozeći se autoputem od El Pasa u Teksasu, do moje prve stanice u Novom Meksiku - gradića Las Krusas. Dvadesetak minuta vožnje teksaškom stranom autoputa dovoljno je da shvatite da Teksašani sebe smatraju posebnim. Uz put su poređane table sa porukama "Drive friendly as Texans Do" i "You're in a State of lonely star". Neizbežna ikonografija su jarboli sa ogromnim zastavama SAD i još većim zastavama države Teksas. Ako kroz Teksas prolazite kolima na kojima nisu tablice Teksasa ili Novog Meksika, vrlo često ćete dobiti pokazan srednji prst, kao znak dobrodošlice i podsetnik da ste u posebnoj državi koja gaji kult "istinskih" Amerikanaca i posebnosti raznih vrsta.
Već prvi pogled narednog jutra na prostor koji je okruživao moj hotel, veoma udoban i odlično opremljen "Sleep In", bio je dovoljan da shvatim zašto je Novi Meksiko država u kojoj se javlja najveći broj očevidaca raznih letećih tanjira i vanzemaljskih bića.
Jednostavno, uz pustinju Nevade, nema idealnijeg mesta na koje bi se svemirski brod spustio. Na severoistoku uzdizale su se prelepe i oblikom neobične Organ planine, a na svim ostalim stranama sveta bila je pustinja i u njoj smešten grad Las Krusas. Nekada raskrsnica puteva koji su na zapadu vodili ka Arizoni, na istoku ka Teksasu i na jugu ka Meksiku, Las Krusas je danas univerzitetski centar države Novi Meksiko.

Istorija Novog Meksika
Istorija Novog Meksika obeležena je sukobima i ratovima. Prva španska ekspedicija stigla je u Novi Meksiko 1598. godine iz Meksika. Konkvistadori, predvođeni Huanom de Onjateom, osnivaju grad San Huan de los Kabaljeros, a taj događaj Novi Meksiko proslavlja kao državni praznik i početak savremene istorije ove države. Novi Meksiko dobija na značaju gradnjom puta "El Camino Real" (Kraljevski put), koji se prostirao od Meksiko Sitija do Santa Fea na severu Novog Meksika, u dužini od 3.220 kilometara. Apači, Komanči i Navaho indijanci su na početku prihvatili nove komšije, sve dok Španci, nasilnim metodama, nisu pokušali da ih privole da prihvate hrišćanstvo. Zbog toga indijanci 1680. opkoljavaju Santa Fe. Posle nekoliko nedelja opsade, Španci se povlače iz celog Novog Meksika. Međutim, 1690. godine Španci, predvođeni novim guvernerom Novog Meksika Dijegom de Vargasom, ponovo osvajaju državu. Oni, ovog puta, vode znatno umereniju politiku prema indijanskim plemenima, a sa najratobornijim Komančima sklapaju mir 1750. godine. Pravi procvat Novi Meksiko, a posebno Santa Fe kao glavni grad, doživljavaju nakon što je Meksiko 1821. godine dobio nezavisnost. Tada je probijen put, a kasnije je izgrađena pruga od Mizurija do Novog Meksika, poznata kao "Santa Fe Trail". Već na početku rata između SAD i Meksika 1846. godine, Amerikanci, bez ispaljenog metka, zauzimaju Santa Fe i Novi Meksiko. Nakon što je potpisan mir, Amerikanci proglašavaju Teritoriju Novi Meksiko, koja je do 1861. godine obuhvatala deo Arizone, južne delove današnjih država Juta i Kolorado, kao i manji deo današnje Nevade. Interesantno je da je Novi Meksiko postao savezna američka država tek 1912. godine.

Zemlja čarolija
Slogan pod kojim se Novi Meksiko reklamira američkim i stranim turistima je Zemlja čarolija. Novi Meksiko to, svakako, jeste i danas savremenom turisti nudi mnogo toga: od kulturnog i istorijskog nasleđa, bezbroj mogućnosti za zabavu, preko živopisnih gradova, do neverovatnih prirodnih kontrasta i mogućnosti za gotovo sve sportove koji vam mogu pasti na pamet. I zaista, dovoljno je nepuna dva sata vožnje, da bi ste iz pustinje stigli do četinarima obraslih planina i da sa 45 ºC pređete na prijatnih 25. Na oko sedamdesetak kilometara severoistočno od Las Krusasa, nalazi se jedno od gore pomenutih prirodnih čuda. Reč je Belom pesku, o prirodnom blagu... Hiljadama godina taložen krečnjak, formirao je dine koje obuhvataju prostor od 275 kvadratnih milja. Zahvaljujući jakom jugozapadnom vetru, dine i danas menjaju svoj oblik. Pesak je čiste bele boje, zbog čega imate utisak da se nalazite ili na snegu ili na nekoj drugoj planeti. Neke od omiljenih zabava posetilaca su i sankanje na pesku i vožnja bicikla između dina. U parku se razvio poseban biljni svet sa pojedinim autohtonim vrstama koje su se prilagodile surovim uslovima. Životinje su se, takođe, prilagodile, pre svega svojom bojom, kako bi se što bolje uklopile u okolinu. U parku, iako je reč o pustinji, nema uobičajenih stanovnika poput škorpija i zvečarki, pa se možete šetati do mile volje. Posebna atrakcija je poseta parku u noćima kada je pun mesec, zbog toga što mesečeva svetlost i bela boja peska stvaraju privid polumraka, nešto poput belih noći u Rusiji. Zanimljivo je da se nalazi u samom centru vojnog poseda koji se koristi za testiranje projektila različitih vrsta. Zbog toga se autoput broj 70 često zatvara na nekoliko sati.
Nešto dalje na severoistoku nalazi se grad Alamogordo, poznat, pre svega, po vazduhoplovnoj bazi "Holoman". Reč je o bazi koja je dom Stelt bombardera F117 i B2, a ako imate sreće, možete ih videti u poletanju i sletanju. "Holoman"je jedno od rezervnih mesta za sletanje spejs šatlova. U samom gradu vredi posetiti Nacionalni muzej svemirske tehnologije, a ako ste pušač, dobra vest je da je to jedan od retkih gradova u kome je dozvoljeno pušenje u restoranima, mada su pušači odvojeni u poseban deo.
Istočno i severoistočno od Alamogorda uzdiže se planina Sakramento. U njenom podnožju nalazi se državni park Oliver Li. Ovaj park je zanimljiv zbog potpuno obnovljenog ranča sa početka 19. veka. To je idealna prilika da vidite kako su izgledale kuća i imanje bogatije američke porodice u doba naseljavanja ovih krajeva. Osim što je kuća obnovljena spolja, u unutrašnjosti je restauriran nameštaj, a mogu se videti i slike porodice Olivera Milota Lija koji je kuću podigao 1880. godine. U okviru parka nalazi se i Turistički biro, u kome možete da kupite knjige, kako o parku, tako i o Novom Meksiku, a možete pogledati i film o biljnom i životinjskom svetu u samom parku.
Iz parka put dalje vodi u samu planinu Sakramento, obraslu gustom borovom šumom. Kao i svuda, tako i ovde Amerikanci vode računa o zaštiti prirode, tako da ne iznenađuju srndaći koji pretrčavaju put. Interasantno je da je u ovom području zabranjeno pušenje i u zatvorenim prostorijama i na otvorenom, kako ne bi došlo do šumskih požara. Ako vas policija uhvati da pušite, uhapsiće vas bez mnogo objašnjavanja.
Na samoj planini nalazi se i rezervat Maskaljero Apači. Indijance teško da ćete videti. Reč je o veoma zatvorenom narodu. Trebalo mi je nekoliko dana i desetak telefonskih razgovora sa poglavicom da bi pristao da me sprovede kroz deo rezervata u kome Apači i danas žive. Takva zatvorenost prema bledolikima ne treba da čudi, posle svega što su preživeli. Treba imati na umu da su se Apači u tom delu Novog Meksika naselili u periodu između 1903. i 1912. godine, nakon silnih pokolja. Rezervat danas, kao uostalom i svi rezervati, uživa određeni vid autonomije, ima svoju policiju, školu i unutrašnju organizaciju, a indijanci ne plaćaju porez. Upravo zbog toga nema rezervata u kojem ne postoji kazino i to takav da može da stane rame uz rame sa onima iz Las Vegasa.
Treba li govoriti da su posetioci baš bledoliki koji nesebično ostavljaju gomile novca onima čiju su zemlju naselili pre nekoliko stotina godina. Osim Apači indijanaca, u Novom Meksiku danas postoji još nekoliko rezervata Navaho indijanaca. U rezervatima se morate pridržavati i određenih pravila. Zabranjeno je konzumiranje alkohola tokom posete rezervatu, slikanje je zabranjeno u većini, a tamo gde nije, slikanje sa indijanicma moraćete da platite, i to najmanje 50 dolara. Ne ulazite u zgrade ukoliko niste pozvani, a retko ćete i biti pozvani u indijansku kuću. Ako ste pozvani da obedujete, ponudu ne odbijajte. Strogo je zabranjeno uzimanje kamenja ili bilo čega sličnog sa indijanske zemlje kao i branje voća. Bilo kako bilo, poseta rezervatu je sasvim sigurno vredna svih gore pomenutih žrtava, jer ćete upoznati kulturu koja je sasvim drugačija od onoga što je prikazivao Holivud tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.
Izvan rezervata treba videti živopisni gradić Ruidoso. Sve kuće su sagrađene od drveta, većim delom su prizemne, a kako se gradić nalazi u gustoj borovoj šumi, najviše podseća na Tvin Piks iz istoimene serije. U ovom gradu, za relativno male pare, mogu se kupiti suveniri, ali i kaubojska garderoba: od visoko kvalitetnih šešira, preko odličnih Wrangler farmerki, do kaiševa sa neukusno velikim i kitnjastim šnalama. Za one koje ne bi da daju novac na kaubojske sitnice, rešenje su fotografske radnje koje vam nude "ful" kaubojsku ili indijansku garderobu u koju se presvučete, zatim se slikate, a potom garderobu vratite.
Kada smo već kod kauboja, Novi Meksiko se ponosi činjenicom da su kauboji i njihov način života koji se kasnije proširio na čitav američki zapad, zapravo, nastali u toj državi. Naime, španski kolonizatori prvi su koji su u ove krajeve doveli stoku i konje i ubrzo je nastao rančerski način života, koji su prihvatili američki doseljenici tokom 19. veka. Međutim, u Novom Meksiku kauboji se ne dele po boji kože i vrlo često ćete videti kako anglo i hispano Amerikance, tako i afro Amerikance i indijance koji su po svim obeležijima i načinu života - kauboji. Jer, što reče jedan od njih, jedina boja koju krava raspoznaje jeste zelena boja trave koju pase. Ono oko čega će se složiti svi oni, bez obzira na boju kože, jeste činjenica da vode poseban način života, da biti kauboj ili rančer znači zapravo obavljati vrlo težak posao na zemlji, koji se može naučiti, ali se teško može živeti.
Za sat i po vožnje autoputem istočno od Sakramento planina, stiže se u Rozvel, grad koji se ni po čemu ne razlikuje od bilo kog drugog gradića američkog jugozapada i sigurno da svojim izgledom ne bi privukao gotovo nikakvu pažnju. Međutim, bio je dovoljan jedan trenutak te daleke 1947. godine da se ime ovog grada pročuje po celom svetu. Naime, zvanična verzija kaže da su te godine, baš na 4. jul (Dan nezavisnosti SAD) vazduhoplovne snage eksperimentisale meteorološkim balonom. Zbog jakog nevremena, balon je pao. Nezvanična verzija glasi da je umesto meteorološkog balona pao vanzemaljski brod. Upravo ta nezvanična verzija, učinila je da Rozvel danas bude mali grad velikog biznisa. Priča o padu vanzemaljaca u Rozvel nikada nije dokazana, tim pre što je to što je palo, zapravo palo 75 milja od tog grada. To nije sprečilo sve one koji veruju u vanzemaljski život da i danas opsedaju Rozvel, koji zarađuje ogromne pare od njih. Amerikanci ne bi bili to što jesu, da i od ovog nisu napravili biznis, pa u gradu osim dva muzeja posvećena vanzemaljcima, postoji i festival posvećen malim zelenim bićima. Samo na nikad viđenim vanzemaljcima, Rozvel godišnje zaradi više od pet miliona dolara!
Posle juga Novog Meksika, bilo je vreme da krenem na sever, ka Albukerkiju i Santa Feu. Nije prošlo mnogo milja, a pažnju mi je privukla tabla sa imenom grada Istina i posledice (Truth and Consequences). Čudno ime za jedan grad i, iskreno, očekivao sam da je bilo poprište nekog kaubojskog obračuna ili orgijanja legende Divljeg zapada Bilija Kida. Međutim, priča je sasvim drugačija, neočekivana i na američki način povezana sa biznisom. Pre nego što je postao Istina i posledice, grad se zvao mnogo jednostavnije - Hot Springs, a turizam je bio jedini i skroman izvor prihoda. Početkom 1950. godine, Ralf Edvards, radijski producent NBC-ja, pozvao je svoje saradnike na desetu godišnjicu emisije "Istina i posledice" i rekao im da pronađu grad bilo gde u SAD, čiji građani obožavaju taj program i koji su spremni da ime svog grada promene u ime šou programa. Gradonačelnik Hot Springsa uvideo je da je ovo idealan način da reklamira grad, tim pre što samo u Kaliforniji postoji 30 gradova sa istim imenom. Napravio je referendum, većina je bila za, i od tada Hot Springs nosi jedinstveno ime Istina i posledice. Producent Ralf Edvards se takođe odužio gradu jer se u njega vraćao svake godine sa svojim prijateljima iz Holivuda i mnogo je učinio na reklamiranju toplih izvora lekovite vode, ali i obližnjeg prelepog jezera Elfant.
Međudržavni autoput 25 vodi na sever, ka Santa Feu. Pruža se gotovo paralelno sa već pomenutim putem "Camino Real". Iako je napolju temperatura dostizala skoro pedeseti podeok, asfalt je bio vreo, ali ne i deformisan kolotrazima, što se na našim putevima često dešava tokom leta. Od Istine i posledice do Santa Fea valja preći nešto više od 500 kilometara. Sa leve strane pruža se pogled na gotovo epsku reku Rio Grande, samo što u letnjim mesecima u donjem toku više podseća na beogradsku Topčiderku, nego na nešto "Grande". Put se lakše podnosi zbog čestih usputnih odmorišta, mada su meni bila više kidališta živaca, jer pored svakog stoji znak koji upozorava na prisustvo zvečarki. Srećom, na otvorenom ih nema, jer ni njima ne prija takva vrućina, što ne znači da se nisu zavukle u hlad nekog toaleta. Novi Meksiko je, čini mi se, jedino mesto na planeti gde na izlasku iz toaleta postoji knjiga utisaka.
Upisao sam kratko: "Srbi su bili ovde" i datum. Da se zna...
Prvi veliki grad i, zapravo, najveći grad Novog Meksika na koji nailazite tokom puta ka Santa Feu je Albukerki, mesto gde je Duško Dugouško skrenuo na pogrešnu stranu. Kao i svi gradovi ovog dela Amerike, reč je kombinaciji više kultura na jednom mestu. Nezaobilazna i, savetujem, prva tačka za obilazak u Albukerkiju je Kulturni centar Indian Pubelo. Posetom tom centru, nadoknadićete sve ono što u indijanskim rezervatima ne možete da vidite. Pre svega, reč je o indijanskim tradicionalnim igrama. Osim toga, u okviru centra nalazi se fenomenalno opremljena galerija i knjižara u kojoj, osim knjiga o indijanskoj istoriji i kompakt diskova sa indijanskom muzikom, možete kupiti ručno pravljene suvenire koji su veoma skupi.
Sledeća stanica za obilazak je centar starog Albukerkija. Lepota tog dela grada je u tome što je u njemu sačuvana kompletna ambijentalna celina Albukerkija iz španskog kolonijalnog perioda. To je, ujedno, i idealno mesto za kupovinu poklona i suvenira zbog velikog broja radnji.
Put dalje na sever vodio je ka glavnom gradu Novog Meksika, Santa Feu. Ono što dominira pejzažom oko Santa Fea je planina Sangre de Kristo ili Hristova krv. Uprkos tome što se na njenim vrhovima i leti zadržava sneg, ovog puta se sa planine uzdizao gust crni dim. Gorela je četinarska šuma, što je čest slučaj tokom leta. Već samo predgrađe Santa Fea govorilo je da je taj grad nešto sasvim drugačije od svega što sam do tada video. To je grad u kome nema visokih modernih zgrada kao u Albukerkiju, to je grad u kome je vreme stalo. I to ne slučajno, već vrlo namerno. U nameri da sačuvaju koliko toliko prvobitni izgled grada, gradske vlasti su 1965. godine donele odluku da sve zgrade koje se budu gradile moraju da budu građene u španskom kolonijalnom stilu. Takođe, interesantno je da nijedna građevina u centru grada ne sme biti viša od zvonika Katedrale svetog Franje, tako da je upravo ona ta koja dominira celim prostorom. Nedaleko od katedrale, nalazi se Palata guvernera, zgrada iz koje se upravljalo Novim Meksikom još od 1610. godine, a u doba kolonijalnih osvajanja bila je glavni administrativni centar za sve teritorije zapadno od reke Misisipi. Danas je Palata guvernera Istorijski muzej države Novi Meksiko. Santa Fe je i domaćin dva prestižna festivala. "Indian Market Festival", koji se održava tokom avgusta, najveći je festival indijanske kulture na svetu. Ceo centar grada tada je pretvoren u veliku pijacu na kojoj se mogu kupiti slike, indijanski nakit, različiti suveniri, ali i slušati indijanska poezija i tradicionalna muzika. Drugi festival koji se dešava mesec dana ranije nosi naziv "Spanish Market Festival" i izložba je umetničkih predmeta izrađenih u duhu španskog kolonijalnog perioda. Ono što karakteriše Santa Fe jeste način na koji se u tom gradu živi, a to je siesta koja traje 24 časa. Sve je nekako usporeno i svi izgledaju kao da jedino što žele da urade jeste da uživaju u danu. Policija, koja je obučena u kratke pantalone i košulje kratkih rukava, najčešće se može videti u nekoj debeloj hladovini, a ukoliko nekog i treba da jure, to rade na biciklu, jer, prosto, to je najbrži način da se probijete kroz uske ulice Santa Fea. Ovaj grad nudi i odličan noćni provod u mnogobrojnim lokalima i klubovima u kojima uglavnom dominira živa svirka. Lepotama Santa Fea i njegove okoline nisu odolele ni mnoge slavne ličnosti - nedaleko od grada, ranč je kupila i Džulija Roberts.
Poslednja i, sasvim sigurno najuzbudljivija stanica na severu Novog Meksika, bila je mali grad Čama, na samoj granici sa državom Kolorado. Taj grad je bio početak možda i najlepšeg putovanja kroz Novi Meksiko, ali i kroz prelepu državu Kolorado. Čama je početna stanica Kumbers i Toltek železničke pruge stare 120 godina, koja je i najautentičnija železnička linija Severne Amerike. Dugačka je 64 milje i povezuje Čamu, u Novom Meksiku i Antonito, u Koloradu. Udruženje međunarodnih železničkih putnika već decenijama unazad ovu prugu svrstava među 20 najboljih iskustava putovanja železnicom. Bio sam oduševljen kada sam u stanici video kompletno restaurirane vagone i lokomotivu iz 1880. godine. Parnjača je već bila spremna, čuo se prodoran pisak i voz je lagano krenuo iz stanice. Počelo je putovanje za pamćenje. Pruga prolazi kroz prelepe planinske predele Novog Meksika i Kolorada, i čak 11 puta prelazi međudržavnu granicu. Kako je reč o dobro osmišljenoj turističkoj atrakciji, usput će pored voza projahati najpre indijanci, potom doseljenici sa čuvenim konjskim kolima prekrivenim belim platnom, zatim tragači za srebrom, kauboji... To je, možda, i najlakši način da upoznate istoriju američkog Divljeg zapada.

Da ne bude da sam zaboravio, u Novom Meksiku nalazi se i grad Los Alamos, mesto na kome je 1947. godine isprobana prva nuklearna bomba.
Međutim, u trenutku posete, kompleks je bio zatvoren, tako da ovom prilikom, o tom istorijskom mestu, nemam više podataka.
I pre nego što sam završio svoje putovanje po Novom Meksiku, ostalo mi je nekoliko dana za upoznavanje sa još jednom legendom ove države, ali i celog američkog zapada, njenim najvećim odmetnikom... Billy The Kid, prema legendi momak neobuzdanog duha, ubio je 21 čoveka, za svaku godinu života po jednog. Međutim, prema istorijskim podacima, u periodu od četiri godine, Billy The Kid učestvovao je u 16 revolveraških obračuna, ubio najmanje četvoricu, a asistirao u ubistvima još najmanje petorice ljudi. Billy The Kid, poznat pod nekoliko različitih imena, obreo se na jugu Novog Meksika nakon što se porodica posle Njujorka, Indijane, Vičite, Kanzasa, Santa Fea konačno skrasila u gradiću Silver City. U suštini, ovaj mladić je bio revolveraš i kradljivac stoke, a tragovi koje je ostavio iza sebe su svuda po jugu Novog Meksika. Prvi na koji sam naišao bio je u Las Krusasu, u njegovom istorijskom delu Mesila, u kome se i danas nalazi zgrada u kojoj je Bili 1881. bio osuđen na smrt i u kojoj je čekao svoj sudnji dan. U zatvoru se našao zahvaljujući još jednoj legendi Divljeg zapada, šerifu Petu Geretu. Međutim, Bili se nije pomirio sa takvom sudbinom i 28. aprila 1881. godine beži iz zatvora i ubija dvojicu Geretovih zamenika. Već polovinom jula iste godine, Pet Geret ubija ovog odmetnika u kući njegovog prijatelja Pita Maksvela. Geret ga je ubio sa dva metka, a poslednje Bilijeve reči bile su: "Ko je to, ko je to?" Njegov grob i danas se nalazi na ranču Fort Sumner u blizini grada Deming, na 80 kilometara zapadno od Las Krusasa. Turisti, osim groba, mogu obići i kuću u kojoj je ubijen jedan od najpoznatijih odmetnika Divljeg zapada. Oni koji su želeli da priča o mladom revolverašu bude drugačija, smislili su legendu po kojoj je on uspeo da pobegne Petu Geretu, sakrije se u Meksiko, a da se zatim posle nekoliko godina vrati u Teksas, gde je navodno umro u gradu Hiko 1950. godine. Kako god bilo, moj podsetnik na njega je kopija poternice sa njegovim likom koja se može kupiti u Las Krusasu za 15 dolara.
O Novom Meksiku mnogo toga ovde nije rečeno. Pre svega, to je država koja na svakom svom ćošku nudi neku legendu. Rečima opisane lepote te države tužan su pokušaj u odnosu na ono što Novi Meksiko nudi svim čulima u direktnom kontaktu. Ako ikada budete u prilici da planirate put za Ameriku, neka vaš izbor ne budu veliki gradovi, neka to bude američki jugozapad, jer su države poput Teksasa, Novog Meksika, Arizone i Kolorada mesta za upoznavanje prave Amerike i pionirskog duha na kome su sagrađene današnje Sjedinjene Američke Države. Možda su ove četiri države najbolja mesta da shvatite pravo značenje stiha iz američke himne "land of the free"...

Ostale vestiArhiva