Baš kada su svi počeli da se venčavaju i kupuju kuće, mi smo dali otkaze, kupili karte u jednom pravcu do Afrike, i sa sobom poneli najmanje moguće stvari. Naoružani jedino skromnošću i humorom, uputili smo se u zemlju kozjeg mleka i medovine.
Kenijska obala, sa hiljadugodišnjom Svahili kulturom, ispostavila se zanimljivija od modernog Najrobija. Skrivene krivudave kaldrmisane uličice Mombase pune su izrezbarenih drvenih kapija, arapskih duboreza, muslimanki kojima se samo oči vide, i pogleda na tirkizni zaliv.
Izvan starog grada, ulice vrve od pešaka, kartona sa voćem, minibuseva, i kioska. Žene u šarenim haljinama prodaju banane i mango koje u ogromnim tanjirima drže na svojim glavama. Deca hvataju prolaznike za rukav i pokušavaju da im prodaju kikiriki, keks, i tvrdo kuvana jaja. Tih dana živeli smo na kokosovim orasima, samosama, i sličnoj hrani koju smo kupovali na ulici.
Kao i čitava obala, Mombasa je vrela i vlažna tako da u hotelima niko ni ne pominje toplu vodu, ali ventilatori i mreže za komarce postoje maltene svuda. Ipak, klima je takva da ste neprekidno znojavi, danju i noću.
Kako bismo se makar malo rashladili, otišli smo do najbliže gradske plaže, koja je na pola sata vožnje matatuom (linijskim taksijem). Ja sam rešio da se okupam u toplom moru po kojem su plutali drveni ribarski čamci, a Jenny je igrala fudbal sa lokalnim klincima na plaži. Igranje u pesku i surfovanje je lako, kaže ona; jedini problem je bio što se nije znalo ko pripada kom timu.
Posle nekoliko dana u Mombasi, krenuli smo severno uz obalu brzim matatuom, koji je stajao u svaki grad na putu, Nyali, Kilifi, Malindi... Utisak je bio isti kao i u Mombasi, plaže i kokosovi orasi.
Naša destinacija bio je Lamu, ostrvo pod velikim uticajem islamske tradicije, Svahili kulture, ali sve više i turizma. Naš "feribot" bio je klimavi drveni čamac u koji je nakrcano oko 100 ljudi. Svaki udar talasa je bukvalno okupao sve putnike tako da su svi bili mokri. Na brodu su bila dva momka čiji je posao bio da plastičnim lavorima izbacuju vodu koja je u brod curila kroz pukotinu. Izbacivali su brzo, i po desetak litara odjednom kako brod ne bi potonuo.
Na oko sto metara do ostrva, našem brodu je stao motor jer je nestalo benzina. Momci koji su izbacivali vodu sa palube odjurili su u potragu za rezervnim kantama benzina, dok su putnici nervozno gledali kako bez njih nivo vode u brodu lagano raste. Na kraju smo ipak stigli do obale, manje više potpuno mokri.
Glavni grad na Lamu nije mnogo veliki – iako je lako izgubiti se jer nijedna ulica nema ime, i nikad vas ne odvedu tamo gde očekujete. Većina ulica su široke metar i po ili dva.
Glavni transport u ovim uzanim uličicama su magarci: oni nose građevinski materijal, hranu, i služe kao četvoronožni taksi. Na celom ostrvu gotovo da nema automobila.
Za ta dva dana uspeli smo da se izgubimo u krivudavim ulicama, zanimamo rezbarijama na kapijama, odlazimo u krevet i budimo se uz zvuk komaraca, obiđemo pola ostrva peške, nalivamo se sokovima, i uopšte dobro zezamo.
Teško nam je bilo da se odvojimo od ostrva, pogotovo što nam je sledeća tačka bio Dar es Salaam u Tanzaniji dok kojeg se putuje 24 sata. Ali obećali smo prijateljima da ćemo se tamo sresti. A Lamu ostavljamo uz lokalnu mudrost: ako šutneš magarca koji te je šutnuo, i sam si magarac.

Ostale vestiArhiva