Goa je nekadašnja portugalska kolonija, danas deo Indije, na zapadnoj obali indijskog potkontinenta koju zapljuskuje Indijski okean. Bila je pod portugalskom kontrolom preko četiri veka, od kada je Vasko de Gama otkrio Indiju, pa sve do 1961, čak četrnaest godina pošto su Englezi otišli iz ostatka zemlje i pošto je Indija proglašena nezavisnom državom. Čak i tada Portugalci su Gou napustili nevoljno, takoreći isterani su silom. Tako dug portugalski uticaj je učinio da je Goa i danas jedinstvena u Indiji, ne samo po tome što je većina stanovništva hrišćanske (katoličke) veroispovesti, već i po svojevrsnom liberalnom duhu i spontanoj naklonjenosti lokalnog stanovništva posetiocima iz drugih delova sveta, bez uzurpacije i ponekad naporne fascinacije koju će turista često osetiti u drugim delovima zemlje. Uticaj kolonizatora se vidi svuda – po predivnim starim vilama građenim u portugalskom stilu, sa dugačkim verandama, danas okruženim, skoro progutanim, tropskim rastinjem; takođe I po blještavo belim katoličkim crkvama raštrkanim svuda, od kojih su mnoge, mora se priznati, parada kiča, ukrašene šarenim novogodišnjim svetlima, sa ogromnim drečavim plastičnim lutkama koje simbolišu Bogorodicu ili Isusa.
Goa je danas jedna od najpopularnijih turističkih destinacija u Indiji, zahvaljujući beskrajnim peščanim plažama koje se gotovo bez prekida protežu na preko 100 km obale, ali i liberalnoj kulturi. U svetu se pročula kao rajsko mesto šezdesetih i sedamdesetih godina kada su prve hipi brigade krenule onim slavnim kopnenim putem preko Istanbula sve do Nepala i Indije, a o kome se već pisalo na ovom istom sajtu. Hipi putnici su tada vrela i vlažna monsunska leta provodili u podnožju Himalaja u severnoj Indiji i Nepalu, a zimi su se spuštali u Gou gde su obitavali u robinzonskom stilu, neometano od strane lokalnog stanovništva. Vremenom se pokazalo da su hipi putnici uvek bili avangarda komercijalnog turizma, pa je tako i značajan deo Goe tokom prethodnih decenija postao još jedna žrtva masovnog turizma i izgubio dosta od svoje autentičnosti. Ipak, postoji još uvek ona i onakva Goa, i o toj želim da pišem.
U Gou se može stići čarter letovima iz Evrope (zapadne!), ali i svakodnevnim redovnim letovima iz Delhija. Ipak, za one koji imaju vremena preporučujem put vozom, ne samo na ovoj destinaciji već i širom Indije. Indijska železnica, druga najveća železnička mreža na svetu, svet je za sebe, i posmatrati život koji se na njoj odvija, sretati i upoznavati najrazličitije ljude tokom tih putovanja neponovljivo je iskustvo. Vozom se u Gou može stići iz svih većih gradova u Indiji. Primera radi, put od Delhija do Goe traje nekih 40 sati i prava je poslastica za sve ljubitelje putovanja. Od železničke stanice ili aerodroma može se klasičnim ili moped-taksijem vrlo jednostavno stići do bilo koje od preko 30 velikih plaža. Sezona za posete Goi je između novembra i marta, kada je vreme idealno za ‘morske’ aktivnosti. Ipak, i poseta tokom perioda monsuna može biti interesantna, možda ne za sunčanje i kupanje, ali za jedan sasvim novi doživljaj svakako.
Panaji (Panjim), na ušću reke Mandovi u Indijski okean, više predstavlja mali uspavani provincijalni gradić nego glavni grad. U njemu se turisti obično ne zadržavaju dugo, ali to ne znači da ne zavređuje pažnju i vreme. Naročito je fascinantna Stara Goa, koja se nalazi svega par kilometara izvan Panaji-a. Stara Goa je svojevremeno bila glavni grad ne samo Goe, već svih portugalskih kolonija na istoku, i nazivana je Rimom istoka, zbog svoje veličanstvene arhitekture. Danas je to samo grad-duh sa par crkava i muzeja.
Budući da je Panaji centralno lociran, on deli Gou na severnu i južnu. Severna Goa je izuzetno popularna, naročito medju ‘čarter’ turistima, i većim delom je pokvarena preteranom izgradnjom I komercijalizacijom. Još uvek ima par plaža koje su popularne među backpackers-ima, kao što su Anjuna i Vagator, ali od uživanja nema ništa, osim ako ste u fazonu trance i rave žurki u sred bela dana, lakih i teških droga, kao i posmatranja raznoraznih frikova na buvljaku koji se već godinama tradicionalno održava svake srede u Anjuni. Ustvari, gde god da ste u Goi, presretaće vas lokalni ‘turoperateri’ i nuditi dnevne izlete na buvljak u Anjunu. Ne preporučujemo!
Južna Goa se do danas u priličnoj meri oduprla nasilnoj komercijalizaciji i još uvek se mogu naći gotovo napuštene plaže sa uspavanim ribarskim selima u pozadini i po nekom kolibicom na obali gde se služi ‘lime soda’ i sluša Bob Marley. Upravo takve smo tražili….. i našli. Evo nekoliko favorita.
Po dolasku u Gou, taksijem krenite pravo za Kolvu ili Benaulim. U Kolvi sama plaža ne važi za jednu od najlepših, ali je dovoljno prošetati se pola kilometra niže, do plaža Sernabatim i Benaulim i to će biti pravi pogodak. Potrebno je reći da se sve ove plaze nastavljaju jedna na drugu u nepreglednom nizu. Benaulim, a naročito Sernabatim, odlikuju se jednostavnošću i mirom. Kilometri peska i mora sa palmama u pozadini, dovoljno turista da se ne osećate izolovano, ali nikog u blizini da vam zaklanja sunce. Privatni smeštaj može se naći u selima ali i uz samu plažu, u sobama koje su nameštene manje-više oskudno ali u svakom slučaju dovoljno, i po cenama koje variraju od 300 do 1,500 indijskih rupija za dvokrevetnu sobu (6 do 30 eura). Uostalom, kome treba TV kad može da uživa u jednom od najslavnijih zalazaka sunca na svetu, sa flašom Kingfisher piva u ruci, na plaži koja se oteže do horizonta na koju god stranu da pogledate. Kolibice od slame (beach-shacks) su raštrkane po plaži, mnoge od njih imaju po neku ležaljku i suncobran. Nude zaklon od vrelog sunca, dobru i jeftinu klopu i šta ćeš više. Povremeno uznemirenje predstavlja često presretanje prodavaca voća i suvenira, ali i oni su mnogo češće prijatno nego neprijatno iznenađenje. Pojave se baš kada ožednimo i ponude kokosov orah sa slamčicom. Zašto odolevati?
Za one sa dubljim džepom i potrebom za krajnjim luksuzom, na kraju Benaulim plaže nalazi se jedan od najluksuznijih resortova Taj Exotica, sa cenama soba od nekih 300 pa sve do 2,000 eura.
Osim izležavanja na rajskoj plaži i osveženja u okeanu, moguće je iznajmiti bicikle i voziti se ili plažom ili u unutrašnjost, kroz živopisna ribarska sela, i izraslo tropsko rastinje koje polako prodire u naselja i napuštene portugalske vile. Takođe se organizuju i izleti brodom radi posmatranja delfina, i druge sportske aktivnosti. Povremeno će se na plaži pojaviti lokalni momci sa krdom vodenih bafala, slon, kao i druge ‘domaće’ životinje.
Osim Sernabatim i Benaulim plažza, prinuđena sam da pomenem i Palolem, kao jednu od najlepših i najpopularnijih plaža u Goi, naročito za mlađe posetioce. Iako prilično mala, smatra se posebno lepom, jer je za razliku od mnogih drugih u maloj uvali u obliku polumeseca, ušuškana visokim palmama. Međutim, iako bez velike infrastrukture i luksuznih hotela, Palolem je pao pod najezdom backpackera, plaža je načičkana restoranima i barovima, a poznate kućice od slame visoko u palminom drveću (coconut huts) se jedva i vide od oblaka dima iz džointa hordi izraelskih (i drugih) hipi brigada. Na žalost, ne preporučujemo.
Hrana u Goi predstavlja veliku promenu posle jake, začinjene, masne (ali i vrlo ukusne!) severno-indijske hrane. Pre svega zahvaljujući velikom broju turista, svuda se može naći klasična zapadna kontinentalna kuhinja, pa čak i biftek, što je u ostatku Indije gotovo nepojmljivo. Međutim, specifična goanska hrana je nešto što se ne sme propustiti. Zasniva se pretežno na mesu (uglavnom piletina i svinjetina), ribi i morskim plodovima, koji se često kuvaju sa kokosom. Kokosov orah je osnova svega u južnoj Indiji - ne može se ni zamisliti u koliko se različitih svrha može upotrebiti jedan kokosov orah: ulje za masažu, voda odnosno mleko za kuvanje, za pravljenje sirćeta, kao i jedne vrste zaslađivača, spoljašnji deo oraha za pravljenje konopaca, za gradnju, i tako dalje. Osim kokosa, u tipičnoj goanskoj kuhinji naći ćete i začine kao što su kim, turmerik, ljute papričice i korijander. Neka od najpoznatijih jela su piletina ili teletina xacuti (sa mešavinom kokosovog mleka i sušenog kokosa u prahu), piletina vindaloo (veoma veoma ljuto!) i naravno tradicionalni fish curry rice. Od pića poznat je takozvani feni, neka vrsta rakije koja se pravi opet od kokosa ili od cashew oraha, koji se uzgaja u južnoj Indiji. Sve u svemu, goanska kuhinja je eksplozija egzotičnih ukusa i mirisa.
Jutra i predvečerja su posebno upečatljiviji u Goi. Ujutru se ribari vraćaju s mora, šire po plaži ogromne mreže da se suše, a njihove žene skupljaju ulov i nose na lokalne pijace. Stari drveni čamci se izvlače na obalu do sledećeg dana. Čovek se pita kako u takvom jednom čamcu, sa par dasaka i ništa više, desetak ribara provodi i po nekoliko dana na okeanu. A odmah potom se prisetim cunamija i uhvati me jeza. Čamci i mreže se smatraju velikim bogatstvom i uglavnom su u posedu bogatih pojedinaca koji često i ne žive u selima već u obližnjim gradovima, dok su ribari plaćeni mizerne dnevnice za jedan od najtežih fizičkih poslova. Novac koji svakog dana zarade jedva da je dovoljan da se porodica ishrani tog istog dana. Gledajući te prerano ostarele muškarce i žene, i njihovu totalnu zavisnost od mora, turista ne može a da se ne oseti pomalo neadekvatno, najblaže rečeno.
Suton u Goi je neopisiv. I gotovo. Zbog njega se i ide na tako dalek put. To se mora doživeti, kao sto već rekoh, sa flašom Kingishera u ruci, u tišini, dok užarena kugla tone u okean.

Ostale vestiArhiva