Koliko znam, niko nije ubijen u blizini njegovih borova, a osim toga, film rađen po Smithovom romanu snimljen je u Helsinkiju, ne u Moskvi. To je bilo početkom i sredinom 1980ih, kada je Mihail Gorbačov tek počeo sa reformama, i kada sovjetske vlasti svakako ne bi dale dozvolu da se film o prljavim KGB-ovcima snima u njihovom dvorištu.
Bez obzira gde je sniman, film je bio prilično realističan. Bilo je to vreme – prvi put sam u Moskvu kao dopisnik došao 1985. godine – kada je u Moskvi mogla da se kupi samo jedna vrsta sladoleda, kada po izlozima nije bilo firmirane garderobe, kada su ljudi stajali u redu za sve, i kada se sve u vezi sa strancima smatralo egzotikom.
Gorki park se vremenom menjao, mada ne istim tempom kao i ostatak grada. On i danas ima neki staromodni šarm. Park Kulture, kako se prvobitno zvao, prvi takav u SSSR, otvoren je 1928. To je bio jedini 'tematski park' u zemlji, ili makar jedini park sa nekoliko sadržaja. Napravljeno je jezerce za vožnju pedolinom, ringišpil, sportsko igralište, pozorište na otvorenom sa 10,000 mesta, i vrt sa skulpturama. Pravila su se striktno primenjivala, a svako ko ih ne bi poštovao upadao bi u nevolje, naročito stranci koji nisu shvatali da je sudaranje električnim automobilima u zabavnom parku zabranjeno.
Tokom leta Gorki park je pre svega bio mesto za šetnju i sunčanje. Tu ste mogli i da sednete na hidrofil i provozate se rekom Moskvom. Najveća gužva bila je za vreme državnih praznika. Na Dan pobede u Velikom patriotskom ratu 9. maja, veterani bi se posle parade na Crvenom trgu sjatili u park i na njegovim klupama proveli ostatak dana, naoružani flašama votke i mezetlucima. Za strance, ovo je bilo odlično mesto za posmatranje lokalaca.
Tokom perioda perestroike i glasnosti, postepenog otvaranja ruskog društva, rock bendovima je dozvoljeno da nastupaju. Moj prijatelj Art Troitsky tada je u Rusiji bio najpoznatiji pop impresario, a jedno od mojih najbizarnijih iskustava bilo je odlazak s njim na jedan od prvih koncerata ruskih repera u Moskvi, i to u sred Gorki parka.
Ali upravo je zima period kada Gorki Park počinje da blista. Čim temperatura padne ispod nule, pravi se ogromno klizalište na otvorenom. Policajci u zelenim šinjelima klizaju se po ledu zajedno sa starijim parovima i devojkama koje se drže za ruke. Muzika trešti sa zvučnika po čitavom parku. Sećam se kako sam se svih tih godina pitao da li ću i ja čuti pucnje dok organi sovjetske bezbednosti pokušavaju da nekoga eliminišu. I ja sam imao neprijatnosti sa njima: jednom su mi isekli gume na automobilu, drugi put su mi nešto prčkali oko kočnica – ili makar mislim da su to oni uradili. Ali u tome je ležala i privlačnost Moskve i Gorki parka.
Da li se to promenilo? Donekle jeste... sladoled je globalizovan, pivo je globalizovano, garderoba je globalizovana. Ali atmosfera ostaje karakteristična. Ovo je i dalje najbolje mesto da leti provedete dan u Moskvi, i najbolje mesto za klizanje na svetu. Pretpostavljam da KGB, ili njena naslednica, mafija, zna za bolja mesta gde može da se reši nepoželjnih.

Ostale vestiArhiva