Kada sam na Internetu našao mapu Jerevana, odmah je postalo jasno da će manevrisanje gradom biti najmanji problem. Polužmureći, mapa izgleda kao tabla za pikado. Koncentrični krugovi ispresecani vertikalnim linijama koje se slivaju u centar. U centru je ono najvažnije. To je njihov Trg Republike, koji okružuju monumentalne građevine masivnih konkavnih frontova. Odatle se odlučuje o sudbini zemlje jer su tu prostorije aktuelnih vladara Jermenije. Među njima je smešten i veliki Marriott u kome nouveaux riches sa stranim biznismenima, ali i deputatima, kuju planove o tranziciji.
Zaista, kada prvi put izronite iz neke od poprečnih avenija na Trg Republike, prizor je veličanstven. Posebno ako je to nedelja, dan kada mladenci u kabrioletima, mašući, uz buku sirena, jezde po nekoliko krugova oko Trga. Osim monumentalnosti, jedinstvenost materijala od kog su napravljene zgrade ostavlja takođe upečatljiv dojam. Radi se o vulkanskim stenama poreklom sa okolnih planina nemirne prošlosti. Najpoznatija od njih je svakako Ararat, koji možete videti kako se ledeno beli u pozadini grada na mnogobrojnim fotkama sa weba.
Nisu se samo planine tresle oko Jerevana. Grad je 1988. pretrpeo težak zemljotres u kom je poginulo preko 25 000 ljudi. Tada su mnoge stare zgrade nestale, a nove, modernije, zauzele njihovo mesto.
Zemlja je kroz istoriju takođe imala mnogo potresa, koji su i danas neizostavni deo priča uz vodku i pivo (zajedno). Jermeni su posle Jevreja narod koji je u prošlosti najviše stradao od ljudskog zla zvanog etničko čišćenje. Vinovnici su bili Turci 1915, a ožiljci su još veoma duboki. Granica s Turskom je gotovo potpuno zatvorena, odnosi hladni, a ljudi još puni prezira. Milion i po žrtava bilo bi nepodnošljivo i za mnogo veće narode, a kamoli za zemlju u kojoj sada živi samo oko tri miliona ljudi. To je, između ostalog, jedan od ključnih razloga što Jermenija ima jednu od najbrojnijih dijaspora. Svedočenja o genocidu možete naći u Tsitsernakaberd’u, muzeju genocida nad Jermenima, smeštenom na istoimenom brdu u Jerevanu. (www.armenocide.am)
Nije mnogo bolje bilo ni devedesetih, samo su tada uloge bile malo promenjene kada je reč o odnosu s drugim susedima, Azerbejdžancima. Uz ne malu pomoć (majke) Rusije Jermeni su ovde debelo „profitirali“. Nagorno Karabah sada je u njihovom posedu, a u Jermeniji živi 99 odsto Jermena i, koliko znam, po koji Kurd (Guglujte za više info). Moj domaćin Mesrop Mesrojan, vlasnik jednih novina i popularnog web-sajta A1+ (www.a1plus.am) kaže da, ako oko nečega u Jermeniji postoji konsenzus, onda je to sigurno oko konflikta u Nagornu. I zaista, utisak je, kada je reč o nacionalizmu, da im ravnih nema.
Kada sam rekao svojim prijateljima da me put sada vodi u Jerevan, većina je rekla: „Ti si lud, nastradaćeš tamo, jesi li čuo za Nagorno...“ Srećom, sasvim su omanuli, tamo je sada svakako sigurnije nego u većini zemalja sveta. Bar sam se tako osećao. Čak ni o ptičjem gripu nisam brinuo jer vidim da ni oni ne brinu. Doduše, zaista su jedna od retkih zemalja u regionu koja nije imala slučaj te bolesti.
Iako sam bio gost medijske kuće, nisam primetio da iko preterano brine o globalnim problemima. Oni brinu uglavnom samo svoju brigu, a kada nju prebrinu ići će dalje. No što eta iPod, broadband, Vilma ili, hm, pešački prelaz?
Zapravo jedini trenutak kada se u Jerevanu osećate nesigurno je onaj u kom se nađete na pešačkom prelazu. U stvari, ispred njega. Na prelazu provedete malo vremena jer ste u begu. Nema teorije da vam neko stane i sačeka vas da mirno pređete ulicu. I ako ste počeli prelazak na zeleno svetlo, čim se upali crveno odmah vas gaze, nemate bukvalno ni dve sekunde vremena, nego odmah u trk. Moj vam je savet da se tu uopšte ne opuštate, nego puna koncentracija i ... trk. Ako ste bili u Kairu, sigurno znate o čemu pričam, dobro, ne baš tako, ovi noću pale svetla...
Kad sam kod sličnosti s Kairom ili Istanbulom, recimo, u Jerevanu je takođe popularan hobi duvanje u(iz) nargila i gustiranje crne, eto ajde, jermenske kafe. Ono čega sam se bez razloga u startu uplašio bili su likovi koji te vuku na svakom ćošku za rukav da kupiš ovo ili ono, a onda te dave cenkanjem dok se ne upiškiš od nalivanja čaja... ali toga na svu sreću nema, NJET. Nema ni onih drugih koji stoje ispred kafića i obraćaju ti se bez povoda u želji da te ubede kako ćeš baš tu naći svojih najprijatnijih pet minuta.
Ono čega ima su lepe Jermenke. One sve liče na Šer(elin) Sarkisjan, a oni svi liče na našeg inspektora Blažu. Verovatno sam zato tamo bio zanimljiv devojačkim pogledima jer imam glavu kao nešto veća teniska loptica, a i ne nosim crni niskobudžetni sako, lone na prugice i iznošene dva broja veće cipele. To s cipelama mi stvarno nikako nije bilo jasno.

Hačaturjan i Spendiarian
Prvi put kada sam posetio Jerevan propustio sam da posetim mesto po kom je, pored konjaka i ćilima, taj grad najpoznatiji. Hačaturjanova koncertna dvorana zajedno sa Spendurianovom dvoranom opere i baleta deli na ravne časti jedno od najsenzacionalnijih zdanja grada (vidi sliku).
Ispred ulaza u koncertnu dvoranu nalazi se veliki spomenik Aramu Hačaturjanu. Sa suprtotne strane, na velikom platou, ispred ulaza u dvoranu opere i baleta, nalaze se spomenci književniku Tumanjanu Ovanesu i osnivaču simfonijske muzike Jermenije Aleksandru Spendiarianu.
Ovog puta, kada sam stigao u Jerevan, prvog dana sam kupio kartu za izuzetan koncertni program najavljen za 21. oktobar. Dirigent Luk Bagdasarian, mlada nada švajcarske klasike, poreklom Jermen, vodiće orkestar Jermenske filharmonijekroz dela Betovena i Bramsa. Bagdasarian je čuven i po tome što je jedan od retkih učenika i naslednika nedavno preminulog velikog italijanskog dirigenta Karla Marije Đulinija. Događaj će uveličati i italijanski pijanista Paolo Marcoći (zajedno smo leteli do Beča). Sve to za oko 4 EUR za četvrti red u parteru. Mislio sam da nisam dobro razumeo ruski, koji sam silom prilika bio prinuđen da posle srednje škole ponovo progovorim.
Pošto u muzici umem samo beskrajno da uživam, dosta slabije ponešto da sviram, a da pišem nisam nikada ni pomislio, reći ću samo da smo imali prilike da u jednom izuzetnom prostoru do pola ispunjenom čujemo odlično izvođenje Betovenove Leonore, Carskog koncerta i za kraj Bramsovu I simfoniju. Publika je bila oduševljena, ja takođe, toliko da sam se po povratku u hotel zaneo i krenuo preko pešačkog bez gledanja, na sreću, prvi put, neko je stao i sačekao par sekundi.
Par dana pre ovog nesvakidašnjeg iskustva u Hačaturjevom zdanju, čuo sam i nešto jermenskog džeza u njihovom Platou. Ne sećam se imena tog mesta, ali će vam svako reći gde se nalazi kada pomenete džez i jezero koje se nalazi ispred njega. O svirci se nema mnogo šta reći. Naš Plato je ipak tata. Pojeo sam svoj čokoladni kolač, ispio čaj i otišao dalje.
Kada je reč o muzici, svakako ne smem da zaboravim njihovog kompozitora duhovne muzike, slavnog Komitasa, mnogi Jermeni mi to ne bi oprostili. Svojoj kumi na poklon doneo sam jedan CD tog cenjenog autora, za čije stvaralaštvo nažalost nemam posebnih afiniteta.
O popularnoj muzici koja dominira Jermenijom mladi informatičar Leks kaže: "To je kombinacija ruske turbo-folk muzike i turskih elemenata. Ja slušam rok, ali od roka ovde nema ništa, potpuna praznina.“ Da je tačno to što priča, uverio sam se svaki put kada bih se našao blizu ulaza u neki „disko“-klub, kojih nije malo u Jerevanu. Seka i ex-Karićka su blago u poređenju s jermenskim hibridima.

Matenadaram
Jermeni su izuzetno ponosni na svoje pismo, jezik i dugu najstariju tradiciju Hrišćanstva. Jermeni kažu, a istorija potvrđuje, da je Hrišćanstvo u Jermeniji zasnovano 301. godine, što će reći svakako pre Konstantinopolja i Vizantije. Potom su oni otišli nekim svojim putem u potrazi za Bogom i do danas ostali dosledni tome što je, recimo, rezultiralo jedinstvenom arhitekturom njihovih crkava rasutih po čitavoj zemlji.
Doduše, u muzeju drevnih manuskripta Matenadaran (www.matenadaran.am) u Jerevanu nisam uspeo o tome da nađem dokaze jer svi dokumenti na njihovom jeziku počinju od IV veka, kada je jermenski Vuk zvani Mesrop postavio prve kvačice njihovog pisma. Mada, glavni razlog mog neuspeha je bio taj što su svi vodiči bili zauzeti, pa sam tako morao sam da se snalazim s njihovim pismom, što je bilo zaista nemoguće.
Uz dužno poštovanje, mislim da im je život po ovom pitanju žestoko zakomplikovan. Pismo je poput ostalih „hijeroglifnih“ pisama koje mi obični smrtnici, koji koristimo azbuku i abecedu, možemo samo da promatramo kao detalje na bordurama pločica u kupatilu.
Dalje komplikacije nastaju kada Jermenija između dva svetska rata postaje sovjetska socijalistička republika. Od tada Jermeni paralelno uče, pišu i govore Ruski i Jermenski. Sada se kod njih još na gotovo svim zgradama državnih institucija nalaze natpisi na oba jezika, iako je Jermenija konačno, raspadom SSSR-a, postala svoj na svome. Na ulici, svi će vas razumeti ako progovorite Ruski, ali ipak u međusobnoj komunikaciji upotrebljavaju jermenski jezik.

Klopa
Zaista zaslužuje podnaslov, ako ništa, a ono samo zbog toga što neguju iste vrednosti kao i Veliki(kuvari)Srbi. Tu su škembići, sarma, kiseli kupus, krastavac, paprika, čitaj turšija. Gulaš i pilav čak isto i zovu, naravno i hleb. Sir od jaka, my favorite sušeni štapići od pastrmke i slani sirni štapići. Sarmu od zelja zovu Dolma, a kiselo mleko koje sipamo preko je Matsun. Matsun je odličan, vrh.
Naravno da sve to ne bih stigao da probam za 14 dana, koliko sam proveo u Jeravanu, u dva navrata, da nisam imao izuzetnog domaćina, g. Mesropa, koji me je neumorno vodio od kuće do kuće, od restorana do restorana, i demonstrirao sve gastronomske rituale.
Uz sve je obavezna votka u kombinaciji s pivom. Svakih pet minuta neko iz ekipe za stolom poželi da nešto kaže uz dignutu punu čašicu i tada, nema ti druge, moraš da pratiš. Roštilj je isti kao kod nas, osim što ga umesto na rešetke nabadaju na nešto poput tanjih mačeva ni sličnim ražnjićima. Gotovo meso potom se prekriva sasvim tankim tortiljama (to zovu Lavaš, nacionalni hleb) koje zadržavaju toplotu, a kao salata se serviraju svež peršun, mirođija, paprika i rotkvice, male crvene i velike bele...
No, škembići su ipak posebna priča, kao, uostalom, i kod nas. Istorija škembića je svuda ista. Bogataši su ranije iznutrice, trice i kučine poput papaka, repova i ostalog bacali, a beda bi to skupljala i od toga pravila sebi gurmanske fešte. Sada bogataši više ni ovo ne ostavljaju, već kad hoće da se podiče svojom tradicionalnom nacionalnom kuhinjom škembići su prvi na redu.
Tako bi i u drevnom Jerevanu. Doduše, rekao bih da je njihov ritual nešto složeniji. Prvo su pred mene izneli ogromnu činiju punu žute vrele tečnosti iz koje je virilo nešto veliko. Dobio sam nalog da to veliko izvadim i stavim na poseban tanjir. Bocnuh komad i kada je izronio shvatio sam da na viljušci držim goveđi papak. Kaže da ga posolim dobro i pokrijem onim istim tankim tortiljicama. Onda je moj domaćin počeo u svoju žutu tekućinu da drobi rolnu tankih pečenih kora i uz osmeh mi dao signal da i ja uradim isto. Krajnji cilj je bio nešto na prvi pogled slično kukuruznim pahuljama rastopljenim u mleku.
Potom dolazi vrhunac. Na sto se postavlja mala činija u kojoj je tečnost s belim lukom, a pored, u širokom plitkom tanjiru, zvezde ručka - kuvani škembići iliti Haš (samo skuvani u vodi, bez začina u ovom trenutku). Domaćin hvata tanjir i na brzinu spušta u moj masni kačamak polovinu tacne. Potom sam dodao još kašiku one marinade od belog luka i malo soli. Naravno, dižu se čaše i pominje zdarovije. Kaže, oni to jedu utrom i posle ne jedu ništa ceo dan, samo spavaju. Šta je tu je, herojski sam zabo kašiku u smešu i odlučno prineo ustima.
Ne mogu da kažem da sam jeo sa oduševljenjem, ali nije mi bilo ni preterano teško. Ni ovde nisam od onih koji bi porciju škembića pojeli u slast, pa tako ni tamo nisam nešto posebno uživao u Hašu. Taman kada sam mislio da sam misiju uspešno okončao, shvatio sam da sa moje desne strane čeka... papak. Uf, to je stvarno bilo previše, probao, šta ću, ali i Mesropu i meni bilo je jasno da će se na tome sve završiti. Ipak sam ga malo raščerupao, čisto da se vidi da sam se potrudio. Nastavili smo s vodkom, to mi je ipak bolje išlo. Za moju sledeću posetu obećali su mi holodjec-pihtije.

I tako dalje...
Prosto je neverovatno koliko sam utisaka poneo iz Jerevana za kratko vreme. Mogao bih da pišem još nekoliko puta ovoliko, ali je i tako previše za ovu priliku. Zato, ako imate vremena, možete na webu čitati dalje o Jermenima i hrišćanstvu. Otkrićete da li su oni najstariji hrišćanski narod, da li se u muzeju Matenadaram u Jerevanu čuva najstarija Biblija, neki kažu da je to u Njujorku, ipak. Saznajte ko su slavni Jermeni, Gari Kasparov, Šarl Aznavur, Agasi, na primer.
Iznenadiće vas šta sve kriju prošlost i sadašnjost te male zemlje, a velikog naroda.

Ostale vestiArhiva