Duž obala Save i Dunava, duboko u tamnoj balkanskoj noći, nanizani su splavovi – ploveći klubovi – sa kojih odjekuje muzika. Okrepljene ogromnim porcijama ćevapa i turskom kafom iz mnogobrojnih beogradskih kafića, mnoštvo noćnih ptica okuplja se s namerom da uživa u zvucima ciganskih svirača, elektronske muzike, rokenrola i specifične srpske hibridne mešavine poznate kao turbofolk.
Dok se gomila posetilaca u Puma patikama tiska silazeći niz metalne stepenice koje vode u klub Egzil, najznačajniji DJ večeri, njujorški producent tehno muzike Džon Selvej (John Selway), priprema se za svoju noćnu smenu od 2 do 6 sati ujutro.
"Najzabavnija mesta za igru su ovde, u Južnoj Americi i Japanu, uzvikuje on dok pokušava da nadjača brzi tehno ritam, veličajući energiju noćnog života u glavnom gradu Srbije i Crne Gore – kako se sada zove ono što je ostalo od Jugoslavije nakon njenog raspada početkom devedesetih. "Ovi ljudi traže novu muziku i žele da izgrade scenu!"
Sa druge strane reke, osvetljena kupola Hrama Svetog Save i kamene zidine vekovne tvrđave na Kalemegdanu uzdižu se nad linijom horizonta. Pre samo šest godina, tokom 78 dana bombardovanja kojim je NATO želeo da zaustavi napade predsednika Slobodana Miloševića na etničke Albance na Kosovu, ista panorama je često bivala ispunjena plamenom i krhotinama.
Ove noći, dok se Miloševiću sudi u Hagu, vrata Beograda su otvorena prema Zapadu i jedini odblesci koji se vide na noćnom nebu dolaze sa otvorenog podijuma za igru kluba Egzil. Ovog puta, kroz reku odjekuju vibracije koje potiču od moćnog ozvučenja kluba, a ne od bombi.
"Bio sam ovde tokom devedesetih – tj. mračnog doba", kaže Din Triantafilu, žitelj Baltimora. On predvodi grupicu Amerikanaca koja večera u Skadarskoj ulici, staroj boemskoj četvrti Beograda. Nakon civilnih ratova iz 1991‑95, njegov posao se sastojao u zbrinjavanju izbeglica. Danas on predvodi turističke ture po Beogradu: "Ljudi su nekada prodavali benzin u bocama koka‑kole", kaže on, prisećajući se. "Novac je zbog hiperinflacije postajao bezvredan u roku od dva sata."
Iza njega, devojke sa kratkim suknjama i visokim potpeticama teturaju se hodajući uz kaldrmu. Nostalgični i staloženi tonovi Sinatrine pesme "My Way" dopiru iz klavira i sudaraju se sa tehno muzikom koja odjekuje iz obližnjeg kafića Red Bar.
"Osvrnite se oko sebe", kaže Triantafilu. "Puno je svetla, ljudi. Željni su zabave."
Ovog novembra se navršilo deset godina od sklapanja Dejtonskog sporazuma koji je okončao surovi etnički rat u susednoj Bosni, kao i pet godina nakon "Oktobarske revolucije" u Srbiji – kada su hiljade demonstranata ispunile beogradske trgove i zapalile zgradu Savezne skupštine, prinudivši Miloševića da okonča svoju vlast nad zemljom koju je gurnuo u nasilje, ekonomsku propast i međunarodnu izolaciju. Međutim, milion i po Beograđana još uvek čeka da svet dođe do njih.
Pogledajte, na primer, šta o Beogradu piše u poglavlju o Srbiji i Crnoj Gori u Fodorovom poslednjem vodiču kroz istočnu i centralnu Evropu: ništa. To poglavlje ne postoji. Isto važi i za "Vodič Rika Stiva kroz istočnu Evropu 2005", u kome nema nikakvih putnih informacija o Beogradu, dok su o Srbiji navedene samo osnovne istorijske informacije. Mape objavljene u knjizi misteriozno se završavaju na bosanskoj i hrvatskoj granici, iza koje leži samo bela praznina.
Nažalost, ovakva izostavljanja nisu novost. Prisećajući se sopstvenih predrasuda pre dolaska u Beograd 1937, Henri Endrjus, muž britanske novinarke i nenadmašne balkanske hroničarke Rebeke Vest, rekao je svojoj ženi: "Uvek sam mislio o Beogradu isto što i Bečlije. Da je u pitanju kraj sveta, varvarsko seoce." Oni nisu bili jedini koji su tako mislili.
Vestova je učinila više od bilo koga da razbije ovakve iluzije i popuni bele mrlje na prikazima balkanskog života i istorije. Njeno autoritativno delo "Crno jagnje i sivi soko: Putovanje kroz Jugoslaviju", objavljeno 1941, uključujući i mišljenje njenog supruga o Beogradu, još uvek je najpotpuniji putopis ovog regiona i predstavlja najbolji izbor za svakog putnika koji se zatekne u Beogradu. Dok prolazite kroz vijugave ulice prepune misterioznih ćiriličnih natpisa, pored dostojanstvene fasade hotela Moskva u art nouveau stilu, ili posmatrate tužan pogled vizantijskih svetaca na pravoslavnoj crkvi Svetog arhanđela Mihajla, još uvek možete videti Beograd onako kako ga je videla Vestova.
Tada, ali i danas, restorani Starog sveta impresionirali su svoje posetioce sočnim seoskim remek‑delima ("njihova jagnjetina i pečena prasetina su među najboljima u svetu", pisala je ona".) Tada, isto kao i danas, Beograd je bio pritisnut težinom sopstvene istorije. U njoj se osećao, kako je Vestova primetila, "zadah carstava".
To nije bilo poetsko preterivanje. Više od jednog milenijuma grad se nalazio na meti neprijateljski raspoloženih suseda: Vizantije, Bugara, Mađara, Austrijanaca i, naročito, otomanskih Turaka koji su osvojili Beograd 1521. i nemilosrdno njime upravljali tokom sledeća tri veka. Zajednički i pojedinačno, ove sile su se borile protiv Srbije, ali i međusobno, u vrtlogu mržnje i topovske paljbe.
Odmah nakon putovanja Vestove po Balkanu, 1941, nacistička Luftvafe je bombardovala grad sa više od 900 aviona, sravnjujući više od polovine njegovih zgrada u samo jednom aprilskom danu. Miloševićeva smrtonosna kampanja na Kosovu – on je optužen za genocid – prouzrokovala je novo bombardovanje, ovog puta od strane NATO‑a. Sedam decenija nakon što je Vestova napisala svoje delo, njen opis Srbije, kao "nove zemlje koja mora da pronađe svoje telo i dušu", još uvek zvuči istinito.
Čitalac njenih redova će se verovatno zapitati šta bi ona napisala o postmiloševićevskom periodu. Nezaposlenost je velika. Bivši premijer Zoran Đinđić, reformista koji je najzaslužniji za Miloševićev odlazak u Hag, ubijen je 2003. Nacionalističke, antizapadne stranke još uvek uživaju podršku, dok strane vlade optužuju Srbiju da ne čini dovoljno kako bi uhvatila ratne zločince iz rata u Bosni koji se još uvek nalaze u bekstvu.
Sa druge strane, Srbija ima progresivnog demokratskog predsednika Borisa Tadića, uspeva da obuzda nekada ogromnu inflaciju i privuče strane investicije. "Aerodrom Beograd", piše na ogromnom panou ispred gradilišta pored autoputa. “Prvi poslovni park u Srbiji!"
Pet godina nakon Miloševićevog pada, kaže Veran Matić, novinar koji je imao značajnu ulogu u kampanji protiv Miloševića i osnivač nezavisne medijske grupacije B92, Beograđani se teturaju između cinizma i "skrivene nade i verovanja u čudesni oporavak Srbije".
Iako ulice postmiloševićevskog Beograda sigurno ne mogu pobediti na takmičenju lepote – zarđali tramvaji, sumorne zgrade iz polovine prošlog veka i dostojanstvena, ali trošna velelepna zdanja iz 19. veka još uvek dominiraju sivilom grada – ipak postoje vidljivi nagoveštaji obnove o kojoj Matić govori. Na trgu Republike, tamo gde se reka demonstranata nekada vatreno suprotstavljala Miloševiću, radnici renoviraju veličanstveni Narodni muzej. Obnavlja se i Zeleni venac, na kome se nalazi glavna gradska tržnica na otvorenom nebu.
Hoteli iz komunističkog doba kojima je nekada upravljala država sada bivaju privatizovani. Počeli su da pojavljuju i otmeni hoteli kao što je Petit Piaf. Elegantni restorani, koji ranije nisu postojali u zemlji u kojoj caruju svinjetina i krompir, sada se umnožavaju velikom brzinom.
Međutim, najveći utisak ostavlja energija koja se može osetiti na ulicama Beograda. "Beograd je", kaže Matić, "veoma uzbudljiv grad za sve one koji žele da osete čistu ljudsku energiju".
Možete je osetiti u Knez Mihajlovoj, ulici punoj fontana i art nouveau detalja, gde se devojke u D&G majicama šepure prolazeći pored izloga sa italijanskim nameštajem, a cigančice svojim sviranjem uveseljavaju prolaznike. Možete je osetiti i u uzanim prolazima Kalenić pijace u Njegoševoj ulici, dok kupci uzvikuju "Koliko? Koliko?", obraćajući se redovima žena koje prodaju nebrojene vrste kobasica, voće i povrće, orahe, smokve, pirinač, baterije, boju za kosu, dezodorans i džempere.
Možete je osetiti u kalemegdanskom parku prepunom ljudi, zelenom pojasu nadvijenom nad ušćem Save u Dunav, koji Zapad naziva "najlepšim delom Beograda i jednim od najlepših parkova u svetu". Nekada bedem Beograda, Kalemegdan je predstavljao metu koju su strani osvajači napadali, osvajali, ponovo gradili i potom gubili. Rimski bunar, Turski mauzolej, Austrijska kula i drugi napušteni spomenici prošlosti čine groblje iščezlih dinastija.
Međutim, sa dolaskom noći, mnogobrojni kafići i noćni klubovi oživljavaju u kutkovima parka, dok groblje carstava oživljava u obliku bučne kolevke beogradske dekadencije.
"Nigde u svetu vam ne bi dozvolili da napravite ovako nešto unutar istorijskog spomenika", kaže bradati student režije u Bassment-u, klubu koji se tokom letnjih meseci nalazi ispred kalemegdanskih puškarnica. "U Beogradu nije tako".
Mnoštvo posetilaca oduševljeno igra u ritmu muzike koju pušta nemački DJ duet Moonbootica. Na istom tlu nekada su se vodile bitke za osvajanje srca grada.
Kao i Kalemegdan, i ostatak Belog grada – što je prevod njegovog imena sa srpskog jezika – noću doživljava svoj zenit. Uz pomoć koktela i taksi vozila koji su među najjeftinijima u Evropi, ponoćni pustolov otkriva da se u iznenađujuće prijateljski raspoloženim i bezbednim neistraženim delovima Beograda krije obilje modernih točionica alkohola, bučnih rokenrol barova i noćnih klubova u kojima gostuju najpoznatiji muzičari.
U uglađenom baru Trajbeka (TriBeCa - njujorška četvrt na Menhetnu, TRIangle BEllow CAnal street) možete dobiti luksuzni zabavni časopis pod nazivom Yellow Cab (Beograđani često zamišljaju svoj grad kao slovenski pandan Njujorku) i na svakoj strani ćete videti obaveštenja o izložbama, pozorišnim događajima, koncertima i zbivanjima u noćnim klubovima. Kada bi Tito, veliki ujedinitelj Jugoslavije, izašao iz svog mauzoleja, našao bi se u središtu jedne od poslednjih neotkrivenih noćnih scena na evropskom kontinentu.
Tokom jedne kasne jesenje noći, grupica pridošlih Britanaca je, prateći prigušeni elektronski ritam koji je dopirao iza neobeleženih vrata u ulici 29. novembra, pronašla slabo osvetljen bar pun odbojnih uljanih slika, otrcanih lampi i drugih starinskih detalja. Sudeći po dekoru, bilo je vrlo verovatno da neka baka u nekom udaljenom kutku Balkana upravo prijavljuje provalu. Naziv bara, Klub svetskih putnika, izgledao je sasvim odgovarajući: samo su se najuporniji putnici mogli nadati da će ga otkriti.
"Ovo mesto možete pronaći samo ako vam ga neko pokaže", kaže barmen Dejan, dok poslužuje boce crnogorskog Nikšićkog piva, objašnjavajući da vlasnici bara žele da ograniče klijentelu samo na krug lokalnih poznavalaca. Premijer Vojislav Koštunica je povremeno dolazio ovde, dodaje on.
Fenomen tajnih barova je postao neka vrsta beogradskog trenda. Neki od njih se, poput prigodno nazvanog noćnog kluba Andergraund, nalaze u podzemnim prostorima ispod kalemegdanskog parka, dok su neki skriveni u privatnim stanovima – jedan od njih je Ben Akiba, koktel‑bar ispunjen glasnom disko i fank muzikom, u kome živahna grupa gostiju u svojim tridesetim godinama diže čaše i nazdravlja.
"Gde su svi između dva i šest ujutro?" vragolasto je pitanje jednog od retkih Internet vodiča kroz grad na engleskom jeziku Belgradeinsideout.com. "Verovatno se kriju po nekim mestima gde ih ne možete pronaći".
Međutim, petkom uveče nedaleko od trga Slavija, veličanstvene horde razbarušenih ljubitelja muzike se pojavljuju niotkuda i uživaju u buci melodičnog pank roka koja odjekuje iz bašte SKC-a, beogradske verzije njujorškog CBGB-ja. Svakojaki pank likovi pristižu u stotinama i ispijaju Lav pivo iz dvolitarskih flaša. Dve neistuširane rokerke u dubokim starkama nose prijatelja koji se onesvestio i koji u njihovom naručju leži vodoravno poput pijanog panja. Oni su apostoli starije generacije beogradskog rok univerzuma – Partibrejkersa.
Iako se radi o mestu opustošenom nemaštinom i sankcijama – gde je rok muzika predstavljala ključ otpora tokom godina oskudice izazvane Miloševićevom vladavinom – lokalno stanovništvo pokazuje izvanredno poznavanje muzike koje se može uporediti sa onim na Zapadu. Ako pogledate police sa najprodavanijim albumima muzičke prodavnice IPS-a, možete naići na White Stripes, Audioslave i ostale bendove kojima su naklonjeni najbolji muzički časopisi u Americi i Britaniji.
"Oni su neverovatno dobro informisani," kaže Nik Hobs (Nick Hobbs) promoter koncerata koji je poslednjih godina u Beograd doveo, između ostalih bitnih uzdanica američkih vinil-džankija, Kraftwerk, MC5 i Jon Spencer Blues Explosion. "U Beogradu možemo da radimo stvari koje nigde drugde ne možemo."
Kao rezultat toga, ovde postoji raznolik muzički pejzaž, pun bendova, koji bi verovatno bili alternativne rok ikone u zemljama sa boljom muzičkom industrijom i većom raspoloživom zaradom: Lira Vega, sa svojim tvrdim zvukom, indi-elektronika grupe Darkvud Dab, subverzivni eksperimenti u zvuku Ramba Amadeusa.
Na bini, Partibrejkers cepaju "Stooges-meets-Kiss" himne, dok gomila skuplja ruke u pesnice i uzvikuje "O, da!" Pošto su izdržali više od dve decenije nestabilnosti u svojoj domovini – kolaps post-titoističkog vremena, ratovi vođeni devedesetih godina, politička i ekonomska neizvesnost pod novim liderima – Partibrejkers su možda još jedan od nadahnutih simbola izdržljivosti Beograđana. "Kada imaš snažnu vezu sa izvorom života", gitarista grupe Nebojša Antonijević priča pre koncerta, govoreći o svojoj strasti prema muzici, "spoljne prilike ne mogu da ti odvrate pažnju".
Dok se poslednja numera završava i ljudi počinju da se guraju ka izlazu preko gomile zgnječenih pivskih konzervi, pevač Zoran Kostić se unosi u mikrofon i poručuje: "Sačuvajte svoje duše".
Sledeće veče, pank rok ustupa mesto klupskim bitovima pošto gomila stranih D.J.-eva stiže u grad. Dok gospodin Selway vrti ploče na splavu Egzil na Savi, Izraelski guru trance muzike DJ Goblin to isto radi u klubu Barutana a britanski majstori "house" muzike, Shapeshifters, prave svoje mikseve u klubu Bassment.
Ali, tek u tihom, istorijskom ambijentu Zemuna, možete da prisustvujete najraskošnijim noćnom provodu. Tamo, dok se motori crnih džipova polako gase, svetlucava gomila najpoznatijih lica nacije – fudbalskih heroja, muzičkih idola, vodećih ličnosti iz sveta industrije – slavi otvaranje elegantnog restoran-bara koji nosi ime "Eklektika". Sa prozračno belim sobama i ambijentalnom muzikom izgleda kao da bi ovo mesto posetio kvartet iz serije "Seks i grad" - pod uslovom da su njihova imena Jadranka, Desanka, Zoja i Kaja. Ali, uprkos sušiju i slovenačkom vinu, sigurno postoji makar jedna važna osoba koja se krije u VIP sobi, i nostalgično opija večeras.
"Nekada je biti Jugosloven bila pozitivna stvar", priča uz uzdah Dan Tana Amerikanac srpskog porekla, čiji je istoimeni restoran u Holivudu omiljeno svratište filmskih zvezda. "Milošević je naneo više štete Srbima nego što je Hitler Nemcima".
Njegove tmurne opaske, isprva, deluju kao da su proizašle iz one iste tužne struje kojoj je (Rebeka) Vest mnogo decenija ranije dala elokventni naziv "Jesenja neizvesnost".
Onda se najednom lice gospodina Tane razvedri. Odmah iza vrata zvonjava mobilnih telefona, zvonki zvuk čaša i pozdravi tipa "Dobro veče!", se rasprostiru kroz zatamnjene, mlečno bele sobe ovog bara.
"Ali, dovodio sam dosta Amerikanaca u Beograd, i svi su se zaljubili u grad", gospodin Tana nastavlja strastveno. "Naša budućnost je svetla, ali za to treba vremena".

Ostale vestiArhiva