Indijski biser Kašmir jedna je od najidiličnijih lokacija na svetu na kojima se vodi jedan od najdužih sukoba u modernoj istoriji. Ovaj članak će pokušati da podseti na sav šarm i lepotu Šrinagara, koji je osvajao srca vladara jos od najstarijih vremena, a danas je gotovo zaboravljen u svetlu političkih nevolja. Pišem sa svešću da većina čitalaca nažalost neće biti u mogućnosti da u skoroj budućnosti poseti Šrinagar, a sa namerom da prenesem bar malo čarolije koju sam doživela u tom prelepom gradu.
Da bi se u potpunosti prihvatila današnja slika Kašmira i razumeo dugogodišnji konflikt koji narušava harmoniju ovog gotovo svetog mesta, neophodno je malo osvežiti poznavanje istorije.

Malo istorije.
Veci deo današnje Indije je izmedju XV i XVIII veka bio pod vladavinom dinastije mogulskih vladara, potomaka velikih osvajača centralne Azije, Džingis Kana i Timura. Moguli su, kao i većina islamskih vladara u svetskoj istoriji, bili poznati koliko po svojoj surovosti, toliko i po poštovanju i negovanju lepote, umetnosti, filozofije i nauke. Kašmir je među prvim slavnim ljudima zavoleo car Džahangir jos početkom XVII veka, i nazvao ga 'rajem na zemlji', zbog prijatne klime, velike zelene doline sa Himalajima u pozadini, pirinčanih polja i prekrasnih jezera oivičenih vrbama i platanima. Džahangir je u Šrinagaru sagradio i slavne mogulske vrtove. Priča kaze da je umirući car, upitan koja mu je poslednja želja, rekao «samo Kašmir».
Kašmir je u vreme britanske vladavine Indijom bio jedan od brojnih principata – mini država kojima su vladale maharadže, prinčevi između ostalog poznati po ekstravagantnom životu. Oni su uživali autonoman status i priličnu slobodu vladavine i ponašanja na svojoj teritoriji, uz priznavanje Britanije kao vrhovne vlasti u Indiji.
Neposredno pre nego što je britanska kruna bila primorana da se odrekne svog najvećeg kolonijalnog dragulja, Indije, unutrašnja politička previranja dovela su do odluke da se muslimanskoj verskoj manjini omogući samostalan status proglašavanjem Pakistana kao nezavisne države. To je bio veliki udarac idealizmu Mahatme Gandija koji je duboko verovao u jedinstvenu sekularnu Indiju. Teritorijalne podele koje su rezultirale jedna su od najbolnijih tačaka u skorijoj istoriji indijskog potkontinenta, sa masivnim seobama naroda preko novostvorene – potpuno veštačke - granice između Indije i Pakistana, ali i masakrima koje su različite verske zajednice vršile jedne prema drugima.
Jedan od prvih zadataka nove indijske vlasti na čelu sa Nehruom bio je da se svi principati u potpunosti integrišu u novu i jedinstvenu Indiju. Maharadža Hari Sing, vladar Kašmira, imao je mogućnost izbora da se priključi Pakistanu ili Indiji, s obzirom na lokaciju republike. Pošto se predugo dvoumio, Pakistan je poslao ratnike patanskog plemena da zauzmu provinciju. U tom trenutku, Hari Sing potpisuje priključenje Indiji, ali vec je kasno – deo Kašmira je već bio u posedu Pakistana. Od tada do danas, Kašmir je podeljen, i mesto je stalnih sukoba između islamskih militanata i indijske vojske.
U poslednjih nekoliko godina, sukob polako jenjava i turisti se u sve većem broju vraćaju u Kašmir, iako mnogi turistički vodiči i dalje ne preporučuju tu destinaciju.

Šrinagar danas
Da bi se u današnje vreme uopšte moglo uživati u Šrinagaru, neophodno je biti unapred pripremljen za gotovo ratnu atmosferu koja vlada u većem delu grada. Vojska je prisutna svuda, kao i vojna vozila, punktovi obezbeđeni vrećama peska i bodljikavom žicom. Ipak, putovanje u Kašmir nije ni na koji način ograničeno. Ukoliko imate indijsku vizu, slobodni ste da putujete u Šrinagar. Direktne linije vozom nema, tako da možete putovati avionom iz Delhija, ako ste komformistički orjentisani ili nemate puno vremena, što je bio naš slučaj, ili vozom do Džamu (zimska prestonica ove provincije), a onda autobusom još 12 sati do Šrinagara, ako ste u 'autentičnom' fazonu.
Na putu u grad sa aerodroma, pitala sam se gde je ta slavna lepota o kojoj sam toliko čitala i slušala. Prašina, prašina, prašina, vojska, i gomila kuća i zgrada bez karaktera. Odjednom, po ulasku u centralni deo grada, ugledamo sa leve strane reke Jhelum, prelepu kuću u starom engleskom viktorijanskom stilu, okruženu gustim negovanim rastinjem. «To je letnjikovac nekadasnjeg engleskog vice-roy-a», kaže nam nas vozač Ramzan. Vice-roy (vice kralj) je za vreme britanske vladavine bio najviši predstavnik britanske krune u Indiji, neka vrsta guvernera. Istovremeno, sa desne strane proteže se stari drveni most, jedno od glavnih obeležja ovog grada.
Jos petnaestak minuta vožnje obalom Dal jezera i stižemo na posed gospodina Butt-a, starog Kašmirca koji već decenijama održava porodičnu hotelijersku tradiciju na tipičan šrinagarski način. Naime, u vreme engleske vladavine Indijom i vladavine maharadže Hari Singa Kašmirom, strancima (čitaj Englezima) nije bilo dozvoljeno da poseduju zemlju u provinciji. Onda su se oni dosetili i izgradili drvene kuće na vodi, neke vrste brodova koji su uvek ukotvljeni, takozvane 'house boats', na kojima su odsedali tokom boravka u Kašmiru. Splavovi su građeni u engleskom stilu, i prave su male oaze komfora i stila. Po ulasku u naš house boat na trenutak mi se učinilo da sam se našla u filmu 'Put u Indiju', ili, pak, u jednom od klasičnih engleskih romana.
'Clermont house boats' su autentični engleski brodovi koje je otac našeg domaćina otkupio od Engleza pred njihov definitivan odlazak, i od tada ih održava u originalnom stilu, po čemu se i proslavio među poznatim putnicima. Mnogi novinari i pisci su odseli kod gospodina Butt-a i pisali o njemu i o njegovom izrazitom gostoprimstvu. Među njima su i slavni novinar i pisac, dugogodišnji BBC-ev dopisnik iz Indije, Mark Tully, Monty Python-ovac i putopisac Michael Palin, indijski književnik i nobelovac V. S. Naipaul, indijska spisateljica i aktivistkinja Arundhati Roy, i mnogi drugi.
Po dolasku, gospodin Butt nas u znak dobrodošlice posipa po glavi laticama ruža, što je još jedan kašmirski običaj (Kašmir je naime poznat po uzgajanju cveća, koje je počelo sa otvaranjem mogulskih vrtova, a nastavilo se sve do danas.) Odmah potom odvodi nas u svoju kancelariju da nam pokaže fotografije svih slavnih ljudi koji su kod njega odseli u prošlosti, uključujući i glumicu Joan Fontaine (na koju je, iz nekog čudnog razloga, posebno ponosan), George-a Harisson-a, kao i razne engleske velikodostojnike. Osim toga, neće propustiti nijednu priliku tokom našeg boravka da nam donese i pokaže neki novi isečak iz knjiga i časopisa koji pominje njegove Clermont house boats. To nam ne smeta, naprotiv, dodaje na dekadentnom šarmu čitavog mesta. Po prvi put probavamo i tradicionalni kašmirski čaj pod nazivom 'kaua' – zeleni čaj začinjen mlevenim bademima, cimetom i kardamomom. Predivan, delikatan ukus.
Šrinagar leži na 2 jezera, Dal i Nagin, koji su povezani mrežom kanala. Pošto je većina brodova usidrena dalje od obale, kretanje se obavlja pomoću 'šikara', malih čamaca u stilu gondole. To je inače i najlepšsi način da se doživi jezero i uživa u pogledu na grad i na obližnja brda. Veći deo šikara ima simpatične romantične, pomalo sladunjave, nazive, tipa 'strangers in paradise', 'secret lovers', itd., što opet ima svoj smisao. Šrinagar je za Indijce simbol romantike, i mnogi bolivudski filmovi se snimaju upravo ovde.
Na jezeru se uživa, ali i preživljava. Dok se vozimo šikarom, presreću nas prodavci cveća, voća i povrća u svojim čamcima. Stižemo i do centralnog dela jezera gde se nalaze svojevrsna ostvrca koja predstavljaju plutajuće bašte gde ljudi uzgajaju voće i povrće. Ova tehnologija uzgajanja bilja (hydroponics) se danas primenjuje širom sveta, a po prvi put je zabeležena u visećim vrtovima drevnog Babilona, Meksiku iz doba Acteka, kao i u Kašmiru. Vrtovi se se takoreći grade tako što se skuplja divlje jezersko rastinje i povezuje na površini vode uz pomoć blata i drugog organskog otpada. Vremenom postaje kompaktno i služi za uzgajanje voća i povrća. Vrtovi su za dno vezani nekom vrstom sidra, i mogu se pomerati kada vlasnik to želi. Na taj način se ekonomski donekle obezbeđuju ljudi koji nemaju svoju zemlju za obrađivanje, a takođe se izbegava plavljenje u periodu kada se nivo jezera diže. Na jednom od tih plutajućih ostrvaca otkrili smo i jedno veliko domaćinstvo, sa sve kućom, dvorištem, gomilom dece i domaćih životinja.
Šrinagar je takođe poznat po svojoj arhitekturi, kućama i džamijama građenim od drveta, sa detaljnim, gotovo filigranskim, rezbarenjem u orjentalnom stilu. U šetnji malim bazarima, otkrivamo te stare građevine sa isturenim prozorima i balkonina, slične starim kućama koje su se do skoro mogle naći i u Bosni. Na žalost, poznatu džamiju Šah Hamadan, koja po svom stilu gradnje pomalo podseća na budističku pagodu, nismo uspeli da posetimo, jer odlazak u stari deo grada nije bio preporučen zbog eksplozije bombe koja se tamo dogodila u toku našeg boravka.
Konačno stižemo i do mogulskih vrtova. Prema starim pričama, u Šrinagaru su za vreme mogulskih vladara postojala 777 vrta, građena u kaskadama oko rečica i kanala kojih ima u izobilju. Danas su ostala svega 3 vrta, Šalimar, Nišat i Čašmašai, koji su vredni svake pohvale, obzirom na okolnosti u kojima Šrinagar danas živi. I danas, kao i u stara vremena, u vrtove se dolazi da se predahne u zelenilu i tišini (što ne važi za većinu indijskih turista!), da se tajno sretne sa svojom dragom, da se poigra ili odspava uz povetarac sa jezera.
Pred odlazak, ostao nam je još jedan zadatak: da napišemo originalnu poruku u knjizi utisaka gospodina Butt-a. Listajući kroz tu kolekciju uspomena generacija posetilaca, ne preostaje nam ništa drugo nego da ponovimo njihove želje: neka se vrati mir i stabilnost u ovaj magični kraj, jer i Kašmir i njegovi ljudi zaslužuju da budu pamćeni i pominjani po svojoj lepoti i gostoprimstvu, a ne po nevolji koja ih prati već skoro 60 godina.

Ostale vestiArhiva