Ovoga leta proveli smo porodično desetak dana na Kopaoniku i doživeli sve ono što ova planina voli da pruži svojim gostima - od žarkog leta (utorak) do blage zime sa uključenim grejanjem u hotelu! (četvrtak). Sve je bilo lepo, i smeštaj, i hrana, i vazduh i šetnje. Naša deca, koja po Beogradu odgunđaju i za lokalne šetnjice do Tašmajdana, ovde su, a da toga nismo bili ni svesni, prelazili i po desetak kilometara na dan. Pešice!
Elem, došao je i dan povratka za Beograd. U večitom škripcu sa vremenom, uvek vam izgleda primamljivo da se, bez mnogo razmišljanja, sjurite do Brusa, projurite pored (veštačkog) jezera Ćelije i, kroz periferiju Kruševca, dohvatite auto-put. Odatle još nešto manje od dva sata - i došli ste kući. Sva sreća, prevagnula je želja da i sam put bude deo odmora te tako krenusmo niz Kopaonik, ali u suprotnom smeru, negde oko pola jedanaest prepodne. Šteta što uz puteve od "centra" Kopaonika ka Jošaničkoj banji i selu Rudnica ne postoji i par velikih tabli sa mogućim itinererima za turiste, sa ucrtanim lokacijama manastira koji se nalaze po dolinama Raške i Ibra. Ili ih barem mi nismo videli. Verovatno bi to mnogima dalo ideju za ovakvo, skromno hodočašće po najlepšim srpskim manastirima.
Za vreme boravka na Kopaoniku, nalazili smo se u vikendaškom naselju, na jugozapadnoj strani planine, odakle se, kada je lepo vreme mogu kao na dlanu videti i vrhovi Golije i Javora, ali i veliki deo Kosova. Zato nam je kao najbliža, ali i najprirodnija varijanta izgledalo da se ka Raškoj i Novom Pazaru spustimo putem ka Rudnici. Crvena boja kojom je obeležen ovaj put dala nam je nadu (?) da je put asfaltiran, što, nažalost, nije bio slučaj. Put je pretežno makadamski, mada dosta prometan i takav je sve do silaska u podnožje Kopaonika. Takođe, na karti nisu ucrtane granice Kosova, pa smo se malkice iznenadili kad smo se, po obavljenom veleslalomu niz Kopaonik, našli među brojnim policajcima i parkiranim kamionima - dakle na samoj administrativnoj granici naše pokrajine. Ne možemo reći da nam ta činjenica nije malo pokvarila početno raspoloženje...
Lep put od nekih 9 km dovodi vas brzo do Raške i skretanja za Novi Pazar, a odatle imate još dvadesetak kilometara do Novog Pazara ili, još bolje, odvajanja za Tutin. Sa tog puta dalje skrećete za Sopoćane, što je bio naš prvi današnji cilj. Kako napredujete deonicom Raška - Novi Pazar, tako možete i da pratite prelaz iz jedne u drugu kulturu, table i putokaze od ćiriličnih do latiničnih... Zatim sledi silazak sa puta i odvajanje za Sopoćane, putem pored kvantaške pijace. Ne može se reći da sve vreme imate jasne putokaze i da povremeno ne dolazite u nedoumicu da li ste još uvek na dobrom pravcu i putu. Bez otvaranja prozora i raspitivanja kod lokalnog stanovništva, verovatno bismo napravili bar tri pogrešna skretanja. I u delu samog Novog Pazara, kod Jugopetrolove pumpe, izlazite na raskrsnicu gde možete i pravo i levo i desno (a i u rikverc)... Dakle, turisti - pitajte, a vi, zaposleni u ministarstvu kulture - obeležite sve pravce ka srpskim manastirima onako kako to oni zaslužuju... U svakom slučaju, posle još desetak kilometara vožnje po ne baš savršenim putevima, stižete do manastira Sopoćani. Kao i u svim drugim manastirima, ukoliko vas zanima istorija ili nešto iz života manastira, uvek će se naći neko ko će biti vaš domaćin - i biće sa vama dokle god ste vi raspoloženi da slušate. Nas je kroz divne freske manastirske crkve proveo monah Teoktist. Hvala mu još jednom. Ovaj manastir, inače zadužbina Kralja Uroša prvog, sagrađen je u drugoj polovini trinaestog veka, blizu drevnog Rasa, središta srpske države i duhovnosti u srednjem veku. Manastirska crkva je posvećena Svetoj Trojici, a u crkvi je sahranjeno nekoliko članova kraljevske porodice Nemanjića, pa je to u neku ruku i mauzolej kraljevske porodice (Ana Dandolo, majka kralja Uroša, Stefan Prvovenčani i brat od strica knez Đorđe. Tu je sahranjen i sam ktitor). Priče o uništavanjima, rušenjima i spaljivanjima manastira zvuče, nažalost, tako poznato i u današnje vreme, a samo je božje čudo moglo da sačuva ove predivne freske kroz skoro osam vekova - iako je dva i po veka crkva bila bez krova! Ali i ono što je odolelo zubu vremena, nije moglo da odoli neljudima, koji su tokom drugog svetskog rata - "streljali" manastirske freske. U crkvi se sada, u nekoj vrsti izbeglištva, nalaze mošti Sv. vrača Damjana i Kozme, na čemu su zahvalni mnogi kojima je molitva uz ove svetinje donela spasenje i duševni mir. Mošti su prenete iz kosmetskog Zočišta, sravnjenog sa zemljom 1999 godine.
Inače, Sopoćani su od 1996 godine ponovo muški manastir (prethodno je sestrinstvo obnovilo monaški život nakon Drugog svetskog rata) tako da mlado bratstvo episkopa Artemija sada radi na duhovnoj i materijalnoj obnovi ove divne zadužbine.
U Sopoćanima, koji je i pod zaštitom Uneska kao svetska kulturna baština, nalazi se jedna od najlepših fresaka XIII veka (a verovatno i najlepša?) - Uspenje Presvete Bogorodice. Ova kompozicija naslikana je na više od dvadeset kvadratnih metara i ovaj, jedan od najlepših motiva Novoga Zaveta, naslikan je od strane nama nepoznatog, ali sigurno vrhunskog i dubokoverujućeg umetnika. Ko zna koliko je renesansnih, svetski poznatih slikara dobilo inspiraciju u ovom manastiru? Fresku nismo fotografisali. Obiđite Sopoćane, vidite je lično...
Sopoćani su ime dobili najverovatnije po staroslovenskoj reči Sopot, što znači izvor.
Istim putem vratili smo se ka Novom Pazaru, da bismo na jednoj od raskrsnica (postoji neugledna tabla, nije problem promašiti skretanje) nastavili za Đurđeve Stupove, lokalnim putem dugim nekih 3-4 kilometra. Kada je lepo vreme, kakvo mi baš i nismo imali - sa brežuljka na kome se nalazi manastir može se videti, kako monasi kažu, pola Srbije. A u svakom slučaju, može se videti cela novopazarska dolina. Predivan pogled pruža se i na Miščiće, rodno selo Svetoga Save. Naravno, i kada vreme baš i nije savršeno, a ovo leto je manje-više stalno bilo takvo, Đurđevi Stupovi ostaju nešto čemu treba posvetiti barem malo svog vremena. Manastir Svetog Đorđa u Rasu je još jedno od ključnih istorijskih mesta Srbije. Naziv "Đurđevi Stupovi" dobio je u srednjem veku po stupovima, kulama - ukrasima manastirske crkve. Stupovi su zadužbina Stefana Nemanje, iz druge polovine XII veka. Pošto je 1166 godine preuzeo vrhovnu vlast u srpskim zemljama, Nemanja je otpočeo gradnju manastira. Crkva je bila završena 1171 godine, prema zapisu sa zapadnog portala, a ubrzo i oslikana. Ovaj manastir, na izuzetnom položaju, nedaleko od katedralnog hrama raške episkopije, bio je potvrda tadašnjeg sklada vere i države. Iguman manastira Sv. Đorđa je inače uvek zauzimao istaknuto mesto u životu crkve i, kao prvi među uglednima, učestvovao u izboru igumana manastira Studenice. Pod svodovima Đurđevih stupova, i sam Rastko Nemanjić sticao je prva duhovna iskustva. Kralj Dragutin je kasnije dogradio manastirsku crkvu i oslikao njenu pripratu. Po izričitoj želji ovog vladara, koji se pred smrt zamonašio kao Teoktist, njegovi ostaci preneti su u manastir Sv. Đorđa i tu sahranjeni. Zbog svega što je činio za ovaj manastir, u narodu se kralj Dragutin pominje ne samo kao drugi ktitor, već ponekad i kao osnivač manastira. Od sedamnaestog veka, manastir je prvo opusteo a zatim su razne vojske i ruke nasilnika teško oštetili ovaj kompleks.
Negde od 2000 godine, počela je misionarsko-priložnička akcija za obnovu Manastira Đurđevih stupova, pod sloganom "PODIGNIMO STUPOVE - Kako je divno Gospode kada hram Vaskrsava". Na Đurđevdan 2002. ovde je održan crkveno-narodni sabor "Vaskrsni Đurđevdan" kojim je obeležena 830. godišnjica osnivanja manastira i označen zvaničan početak opštežiteljnog monaškog života posle 313 godina. Restauratorski radovi, građevinski materijal i traktor koji smo videli, ali mnogo više prisustvo mladih monaha, kao što su Petar, Gerasim i Vasilije, garancija su da ćemo se opet diviti punom sjaju Đurđevih Stupova...
Malo ne znajući tačnu lokaciju, malo u želji da stignemo da vidimo neke druge manastire, nismo obišli Petrovu crkvu, još jedan od bisera ovoga kraja, koja je možda i najstarija svetinja u Srbiji, verovatno iz osmog ili devetog veka. Postoje čak indicije da je hram izgrađen tokom prvog veka, i da su ktitori bili Sveti apostoli Petar i Pavle. Takođe se misli i da je crkvu , kao i episkopiju, osnovao apostol Tit, učenik svetog Pavla. Kada je Sveti Sava išao u Nikeju da se izbori za srpsku arhiepiskopiju koristio je ovaj podatak, jer se autokefalnost mogla dobiti samo za onu crkvu koju je osnovao neki od prvih apostola. U istoj toj crkvi je i kršten Rastko Nemanjić, naš prvi, srpski, arhiepiskop Sveti Sava. Sve ovo, nažalost, saznali smo po povratku kući. Jer ko inače ne bi došao u tu crkvu i proboravio u krstionici gde je kršten Sveti Sava... Sama crkva nalazi se negde na periferiji Novog Pazara... Od 1970 godine uvrštena je među mesta svetske kulturne baštine...
Vrativši se na put Novi Pazar - Raška, brzo smo stigli do Raške, i zatim nastavili ibarskom magistralom ka Ušću. U mestu Brvenik imate dva skretanja - levo za manastir Gradac, a desno, preko mostića, za staru i novu Pavlicu. Table za skretanje videli smo - gde? - u retrovizoru! Koliko smo mi videli, iz našeg smera nije postojala nijedna tabla koja bi ukazivala na dva (ili tri) tako predivna mesta sa manastirima i crkvama... Posle svih uništavanja manastira tokom mnogih vekova srpske istorije, verovatno neko (?) misli da je bolje da se za njih što manje zna i da su što skriveniji od pogleda kojekakvih turista-varvara. Zato, kada god niste sigurni u putokaze, stanite i raspitajte se kod lokalnog stanovništva za sve što vas zanima.
Prvo smo skrenuli desno - i brzo stigli do Nove Pavlice, neka dva kilometra udaljenu od raskrsnice. Sagrađena je negde oko 1383 godine, kao zadužbina braće Musića, sestrića kneza Lazara. Crkva pripada tzv. moravskoj školi, ali sa veoma jednostavnim fasadnim površinama. Crkva je u trenutku kada smo stigli bila zaključana, ali zahvaljujući ljubaznoj monahinji koja se nalazila u konaku pored crkve, ušli smo unutra... Nekoliko stotina metara odatle, nalazi se i Stara Pavlica, za koju nema pouzdanih podataka o vremenu nastanka. Prvi put se pominje u dvanaestom veku, kao muški manastir i kao metoh manastira Studenice, u darovnoj povelji kralja Stefana Prvovenčanog, ali se veruje da je nastala pre epohe Nemanjića. Danas su sačuvani samo ostaci ovoga manastira. Crkva je posvećena svetim apostolima Petru i Pavlu. Nazad ka Ibarskoj magistrali, a onda, sa iste raskrsnice, otišli smo ka manastiru Gradac.
Put od Brvenika do manastira Gradac je veoma lep, a i čini vam se nemogućim da bi nešto moglo da remeti sklad sa okolnim obroncima Golije. Gradac je zadužbina kraljice Jelene Anžujske, žene kralja Uroša prvog. Manastir, posvećen Blagovestima, podignut je oko 1270 godine, a živopisan verovatno 1275 godine. Kraljica je ovde osnovala prvu žensku školu. Jelena Anžujska je i sahranjena ovde. Mada zidana pretežno u raškom stilu, vidljivi su i uticaji gotskog stila na elementima manastirske crkve - verovatno zahvaljujući kraljičinom uticaju i poreklu. U ovom kompleksu nalaze se osim velike Bogorodičine crkve još i manji hram Svetog Nikole, kao i konaci i trpezarija sa kuhinjom. Da li treba pomenuti da je i ovaj manastir stradao od Turaka? Na crkvi se jasno može videti srebrno-siva olovna linija koja opisuje koliko je malo ostalo od ove svetinje posle razaranja.
Freske su delimično sačuvane, stilski vezane za one iz Sopoćana. Mala crkva Sv. Nikole je tipa katoličke propovedničke crkve i sagrađena je verovatno da bi se u njoj mogla obavljati služba za radnike katoličke veroispovesti dok su trajali radovi na Bogorodičinoj crkvi. Ono što je najvažnije za svaki manastir, pa i ovaj - to je da je od 1990 godine u manastiru obnovljen duhovni život. Zahvaljujući tome i mi smo toplo primljeni - i hvala mladoj monahinji koja nam je bila domaćin u manastirskoj crkvi. Šta reći nego nešto slično onom iz akcije za Đurđeve Stupove... kako je divno, Gospode, kada manastiri vaskrsavaju... Tako mlado, produhovljeno i obrazovano monaštvo je, Bogu hvala, danas sigurno najveće bogatstvo i naše Crkve ali i cele Srbije...
Raspitivali smo se malo da li se od Gradca može stići nekom prečicom do Studenice. Neki put definitivno postoji, ali izgleda da je makadamski. Da smo imali džip, verovatno bismo se zaputili tuda, ali nam je makadama bilo dosta zahvaljujući onom spuštanju sa Kopaonika. Bilo bi jako lepo kada bi se neko potrudio da informiše turiste i slučajne namernike kao što smo mi da li postoji put, tj. prečica između manastira Gradac i Studenica. U karti je, malo dalje od manastira Gradac ucrtano skretanje (žutom bojom) ali do Ušća. U svakom slučaju, seli smo u kola, vratili se istim putem, i ibarskom magistralom otišli do Ušća, a zatim skrenuli levo ka Studenici, koja je udaljena odatle nekih 12 kilometara. (Malo pre Ušća, negde oko Baljevca, nalazi se odvajanje za Jošaničku Banju) Odličnim putem, uz poneki mali odron na putu i oprezniju vožnju, vrlo brzo se stiže do cilja. Vijugavim putem, kroz nezaboravne planinske predele, uzvodno uz rečicu Studenicu, tako je lepo voziti se, da i ne osetite - a već ste ispred manastira.
Dakle, stigli smo u Studenicu. Ovde je sve savršeno, sve je u harmoniji - i priroda i manastir i ljudi koji se ovde nalaze. Vazduh, spokoj, tišina - u trenutku vas dovode u stanje duševnog mira u kome ostajete sve vreme boravka u krugu manastira, a i još dugo posle toga. Reka Studenica koja teče pored manastira, u dolini između Čemernog i Radočela sa vrhovima od po 1500-1600 metara, zelenilo koje vas okružuje - mame vas da ostanete duže na ovom mestu. U blizini Studenice postoji mali, istoimeni hotel, gde bi se sigurno moglo doći na nekoliko dana.
Ovaj manastir, o kome bi se moglo pisati toliko da ni ceo broj ovoga nedeljnog Magazina ne bude dovoljan, sagrađen je oko 1190 godine, nedaleko od živopisne Ibarske klisure. Studenica, kao i sam Hilandar, predstavljaju ktitorski podvig Stefana Nemanje i lepotu hrišćanskih hramova kakva se teško može ponoviti. Najveću ulogu u dovršavanju manastira i uređenju monaškog života u njoj pripada Rastku Nemanjiću. Studenica, ili preciznije njen deo - Bogorodičina crkva, jedan je od najznačajnijih spomenika raške škole graditeljstva, tj. kombinovanja vizantijskih elemenata, obično samog prostora i strukture hrama, i elemenata romanske arhitekture, uglavnom vezanih za spoljašnjost.
Ono najvažnije (i, iskreno, potpuno neverovatno za ove prostore) - od kada je u XII veku osnovana monaška zajednica, Studenica ni u jednom trenutku nije prekidala svoj duhovni, monaški život.
Dakle, centralno mesto u studeničkom kompleksu pripada Bogorodičinoj crkvi, sa oštećenim natpisom čiji deo glasi: "... Ovaj presveti hram prečiste vladičice naše Bogorodice sazdan bi veleslavnim županom i prijateljem cara grpkog Aleksija, Stefanom Nemanjom koji je primio anđeoski obraz kao Simeon monah..." Prvobitni živopis crkve sačuvan je samo u delovima crkve. Bogu hvala, i danas se mogu videti kompozicije - Bogorodica sa anđelima koji joj se klanjaju, Blagovesti i Sretenje, Hristovo raspeće... kao najveća dostignuća evropske umetnosti trinaestog veka. Studeničko slikarstvo je i osnova sveukupnom srpskom zidnom slikarstvu koje je kasnije i dobilo naziv "studenički stil". Crkva je sa spoljne strane ozidana pola metra debelim blokovima belog radočelskog mermera, i dan danas potpuno očuvane lepote...
U sklopu manastira Studenica, nalazi se i crkva Sv. Joakima i Ane, zadužbina kralja Milutina, te tako poznata i kao Kraljeva crkva. Kao i u Bogorodičinoj crkvi, i ovde je u osnovi hrama krst sa Raspeća, naslikanog u samoj crkvi... Predivno očuvan živopis, delo Milutinovih majstora, uvrstio je ovu crkvu među najdragocenije spomenike četrnaestog veka, upravo zbog likovnih vrednosti. Stvaralaštvo dvorskih slikara Mihaila i Evtihija očuvano je i zahvaljujući velikoj obnovi koju je izvršio Longin, najveći srpski slikar XVI veka. Kralj Milutin je ovim hramom, slaveći Bogorodičine roditelje, Sv. Joakima i Anu, pokazao i svoju ljubav prema Bogorodici. Na fasadi crkve može se pročitati (deo natpisa): "sazidah ovaj hram u ime svetih pravednika i praroditelja Hristovih Joakima i Ane, godine 1314..."
Crkva Svetog Nikole (Nikoljača) sa delimično očuvanim živopisom, najmanja je i najjednostavnija od tri crkve u manastirskom krugu. Vreme nastanka nije poznato, jer postoji dilema da li je ova crkva korišćena za službu za vreme građenja Bogorodičine crkve, ili je nastala u vreme kada i slikarstvo celog kompleksa...
Od 1986. godine, Studenica je na UNESKO-voj listi svetske kulturne baštine.
Naš obilazak Studenice (i manastira uopšte te subote) završio se negde oko 6 časova popodne, u trenucima kada je monah udarcima klepetala pozivao bratstvo na večernju službu. Naravno - istim putem nazad. Mada se može i nastaviti ovim putem dalje od Studenice i doći do Ivanjice.
Inače, na deonici između Ušća i Kraljeva izvodili su se obimni radovi. Očigledno je da će to biti jako lep i prijatan put kada se radovi završe. Moram da primetim da su na nekim mestima gde je put (odavno) gotov i dalje znakovi postojano obaveštavali da je ograničenje brzine - 20 km/h. Samo je nedostajala radarska kontrola. Izgledalo bi kao "skrivena kamera". Ovaj deo doline Ibra (poznat i kao Dolina jorgovana) je zaista predivan i treba se ortanizovati tako da ovuda prolazite po danu uz puno uživanje u prirodi.
Vozeći se tuda, sa desne strane, na stenovitom grebenu nekih 15 kilometara pre Kraljeva, videćete ostatke srednjovekovnog grada Magliča. Verovatno potiče iz vremena Nemanjića, a spada u najlepše spomenike srpske srednjovekovne vojne arhitekture. Početkom XIV veka, arhiepiskop Danilo II obnovio je bedeme, crkvu Sv. Đorđa i palatu čije se ruševine i dan danas ovde nalaze. Arhiepiskop je u Magliču osnovao i monašku školu. Najverovatnije je ovaj grad-tvrđava služio kao obezbeđenje kako prolaza kroz dolinu Ibra prema Raškoj, tako i manastira Studenice i Žiče.
Nismo znali da je Maglič od nedavno restauriran i dostupan posetiocima. Posmatrajući ovaj "grad" iz žablje perspektive, lako je zaključiti da je pogled iz "ptičje" perspektive na dolinu Ibra prizor za koji se vredi malo pentrati i pomučiti.
Elem, nastavak večeri proveli smo u potrazi za nekim simpatičnim restoranom uz put, ali bez mnogo uspeha. Možda i zato što se nismo blagovremeno raspitali...
Bilo bi previše ambiciozno i naporno da je današnji obilazak manastira obuhvatao i Žiču, ili još neki od drugih manastira iz ovih krajeva, ali ćemo to uraditi prvom sledećom prilikom.
Kada smo stigli do Preljine, prošavši odvajanje za Kraljevo, i uključili se na put Užice - Beograd, već je padao mrak. Našli smo se u čudu - izgledalo je kao da se vozimo ulicom Kralja Milana u tri popodne. Mnoštvo kola i brojne kolone iz suprotnog smera u prvom trenutku smo povezali sa subotom, avgustom i odlaskom na more. Tek nešto kasnije, stigavši kući, uz televiziju i novine, brzo smo shvatili da su pored nas prošle horde obožavalaca srpske trube - posetioci Guče 2005-te.
U Beograd smo inače stigli negde oko deset, pola jedanaest uveče - dakle, bez ikakvih zastoja na putu, za jednu ovakvu turu odvojte najmanje dvanaest sati. Vredi mnogo više od uloženog. Od Kopaonika do Beograda, sa svim skretanjima i puteljcima, prešli smo tačno 400 kilometara.
To je naša priča o nekoliko srpskih manastira. Deo stručnih podataka iz ovog malog putopisa preuzeti su sa raznih sajtova, iz raznih knjiga, iz mnogih brošura... i samo su podsticaj da dalje čitate i istražujete. I ujedno savet - da pođete dan ranije na crnogorsko more, ili dan ranije sa tog mora; pođite dan ranije sa Kopaonika, ili barem rano ujutru i prespavajte, npr. u hotelu Studenica, i obiđite barem ovoliko koliko smo mi obišli. Ovi manastiri, njihove freske, njihovi monasi, pravi su božji blagoslov kojem se treba potpuno prepustiti i uživati... I vraćati se ponovo, i ponovo...

Ostale vestiArhiva