Malo po dolasku u uobičajenu godišnju posetu familiji, otišla sam do svoje uobičajene beogradske turističke agencije da uplatim uobičajenih nedelju dana pred-sezonskog letovanja u Budvi. To je moj mali porodični ritual kad dođem kući iz svoje egzotike. Stojim ja tako u redu i krene ćaskanje. U jednom momentu, kaže meni gospođa koja sa kćerkom čeka da uplati Rodos ili šta-li-već: «Ma, šta ćete u Crnoj Gori, idite za iste pare negde u inostranstvo, da vidite malo sveta». A ja se mislim da li da joj kažem da, dok svake zime ležim na plažama južne Goe i čeznem za domovinom, za mene egzotika zvuči malo drugačije od all-inclusive u Turskoj ili Egiptu, ili od apartmanskog smeštaja u novoizgrađenim grčkim priobalnim naseljima. Da joj objasnim da ja živim u teškoj egzotici, pa da se jednom godišnje malo od nje umorim, pa da mi nedostaje 'domaća' atmosfera, sa svim što ista sobom nosi. Samo, odmah da vas prekinem, nemojte sad da krenete sa onim žvakama 'pa nije više domaća, to je sad inostranstvo' i sličnim glupostima. Svi smo mi malo Crnogorci i tako će biti dovijeka. Dođem konačno i ja na red i upitam ljubaznu devojku za šalterom ima li mesta i može li se rezervisati, a ona meni ni pet ni šest nego: «Ne znam kako, a iskreno ne znam ni zašto, ali mesta u Crnoj Gori ovoga juna jedva da ima!» Molim vas lepo, ko još ide u Crnu Goru, osim novopečene ruske srednje klase i poneke grupe engleskih penzionera! E, pa Olivera ide, i to sa zadovoljstvom.
Ja volim Crnu Goru. Jes' da je mala, ali je lepa i dramatična, i ko god kaže drugačije laže. I ljudi, brate, nisu dosadni: ili su totalno zabavni sa svojim simpatičnim naglaskom, ili su avetinje (sa kratko-uzlaznim akcentom na trećem slogu). A volim i Budvu. Znam, ima i lepših i autentičnijih mesta na crnogorskoj obali. Ali, nekako mi je Budva prirasla za srce; možda je u pitanju samo navika, kako god bilo, ja tamo često idem. Priznajem, obično se držim starog grada i Mogrena, ne zalazim mnogo na onu 'drugu' stranu, i lepo mi je. Ipak, ovog leta sam se malo okuražila i rezervisala hotel na Slovenskoj plaži, delovao je lepo na slikama, pa rekoh hajde da ne budem snob, da probamo.
Iz razdrndanog JAT-ovog aviona izlazimo na tivatski aerodrom, potpuno preobražen. Sve novo, sve čisto i rashlađeno, kolica čekaju uredno naslagana u voziće, što bi rekao moj sin, a tu su i nosači u drečavo žutim prslucima, ako zatreba. Prolazimo ljubaznu pasošku kontrolu koja nam ne traži nikakva dokumenta – naši smo, valjda, još uvek. WC-i novi, mirišljavi i blistavi, milina. Izlazimo napolje, ulazimo u taksi. Cene su iste za sve i iste kao prošle godine, nema cenkanja ni svađanja – 20 EUR do Budve, hvala lepo molim lepo.
Posle pola sata zastoja na ulazu u Budvu (Rusi sređuju nekadašnji hotel Splendid u Bečićima, pa malo 'izmeštaju' autoput da bi prilaz hotelu bio lepši), stigosmo. Sve je prijatno poznato, ona klasična atmosfera jadranskog letovališta sa šetalištem, vozićem, palmama i onim fenomenalnim mirisom Copperton-a na slanoj koži koji mi je ostao u nozdrvama još sa školskih raspusta. Hotel lep, uz plažu, sve fino i čisto, ljubazno osoblje. Na hotelskom platou puno nasmejanih pripitih ruskih turista sa plavim tračicama oko ruke (to su oni all-inclusive) koji se nalivaju svojim all inclusive pivom u 3 sata popodne na 35 stepeni. Sve po protokolu.
Posle kratkog predaha i presvlačenja, izlazimo na plažu u susret blagom popodnevnom junskom suncu. A onda, udarac u glavu: mase ispečenih tela pruženih po betonskim zidićima i na travnjacima uz plažu i šetalište – valjda da ne bi morali da plate suncobrane, šta li... Na plaži je kafić do kafića, svaki drnda drugu muziku, dok se note klasika naše pop scene (Hajro Mata Hajro, Željko, Vlado i dr.) mešaju sa trance/rave/techno ritmovima. U pozadini su malo 'moćniji' restorani, vidno etablirani, sa razrađenim menijem šnicli, kobasica, pica i malo tradicionalnijom muzikom. Tu su i razne skalamerije za zabavu narodnih masa: vodeni tobogani, kran za bungee jumping, razni neidentifikovani leteći i plovni objekti i sl. Štandovi i improvizovane prodavnice obiluju prikladnom opremom: od prehrambenih proizvoda i osvežavajućih napitaka do plastičnih dušeka i ostalih pomagala za plivanje, naočara za sunce, svetlećih privezaka itd. U kasno predvečerje, moj sin se zabavlja slušanjem hora žaba kreketuša na ušću jednog od smrdljivih kanala u more, a između dva fensi kafića.
Jednom rečju, Slovenska plaža ima sve što priliči jednoj iskomercijalizovanoj letnjoj destinaciji, slično kao u Turskoj, Grčkoj, Egiptu, Bugarskoj, Španiji, dakle u tom 'svetu' kako ga je preporučila gospođa s početka ove priče. Osim, možda, onih žaba koje vredi čuti.
Srećom, posle dan-dva proradio je i vozić što ide od Rafailovića do ulaza u stari grad, pa možemo da se evakuišemo na Mogren, barem preko dana. E, tamo je priča sasvim drugačija. More čisto kao suza, uglavnom kulturan svet, jedan kafić, jedna prodavnica i vreo pesak. To je sve što nam treba. Jest' da se plaća ulaz, ali 1 evro zlata vredi, kad se uzme u obzir gore-pomenuta alternativa. Oko 4 sata popodne, kad sunce zađe za brdo iznad Mogrena, polako se valjamo nazad na onu drugu stranu. Srećom, nedaleko od našeg hotela našli smo jedan mali, ne preterano ugledan, kafić sa par suncobrana, koga smo se držali svakog popodneva. Krajnje simpa ekipa, cool muzika, jedan prijateljski nastrojen konobar. I taman smo razradili dnevnu rutu, kad jednog dana dođe inspekcija u taj naš mali neugledni kafić. Fini neki ljudi, diskretni - da se gazda nije razjario i krenuo da viče iz glasa, ne bismo ni znali šta se događa. Kaže, nisu platili neki porez, šta li, pa od sad mogu da služe samo kafu, pivo i koka-kolu. Valjda tamo imaju poseban porez za sok od borovnice i šveps, ne znam... Tek, gazda okrenu par telefona, požali se nekome. Čujem ga ja kako kaže tom svom drugu, valjda šefu inspekcije: «Ma, pusti, došle neke inspektorke, žene jadan. Iživljavaju se ovde.» Tek, proradi kafić dok si rek'o keks, čak se i inspektorke počastiše i rukovaše sa gazdom. Sreća naša.
Toliko o plažama i dnevnim aktivnostima. Što se kulturnih sadržaja tiče oni su, naravno, ušuškani u zidine starog grada koji još uvek odoleva uticajima južne pruge. Doduše, u vreme naše posete jedina veća 'kulturna' manifestacija bio je neki veliki pop-festival, zaboravih mu ime. Hvala lepo. Nešto kasnije u sezoni kreće već proslavljeni budvanski grad-teatar, koji zaslužuje malo više nego što ovaj tekst može da ponudi. Stari grad je šarmantan kao i uvek, i tek pogled na grupe francuskih i engleskih turista i njihovu fascinaciju uskim kamenim dvorištima, drvenim griljama i ukrasnim metalnim ogradama na privatnim kućama, podseća nas na lepe stvari koje više sami i ne primećujemo. Citadela je sređena i osvežena. U njenoj unutrašnjosti su izložene makete starih jedrenjaka, kao i vredna kolekcija starih knjiga o regionu, na više jezika. Moglo bi se tu naći zanimljivih naslova, da se ima više vremena... A pogled sa tvrđave je onaj klasični mediteranski, dramatičan. Tu se nalazi i kompleks od šest starih crkava, od kojih je crkva Sv. Trojice, ispred ulaza u Citadelu, verovatno najposećenija.
Taj stari grad, sa zidinama koje žive, ima neki šmek. Zato i ne čudi što je i on danas uglavnom na prodaju, kao i ostatak Crne Gore. Kažu da ovih dana kvadratni metar prostora u starom gradu ide za 3000 evra. Pa, kad je dobar strancima za toliko, mora da u njemu ima nešto što mi ne vidimo. Ili smo mi pametniji što idemo u 'svet' na all inclusive. Ma, šalim se...
Dakle, sve u svemu, odmor u Budvi može biti sasvim prijatan, ni bolji ni gori nego na bilo kom drugom moru koje je dostupno našem svetu. I ovih dana crnogorsko primorje jednako je 'svet' kao i taj svet.
Uopšte nije skupo, jeftinije je nego u Beogradu. Jedino što je dranje, to je let našom nacionalnom avio-kompanijom, za svega 120 evra po 'specijalnoj' ceni. Znate ono – «ako kupite kartu odmah sada, ovoga trenutka».
Usluga korektna i profesionalna.
Ljudi rasterećeni, u opuštenom i prijateljskom fazonu, bez kompleksa koji nas u Srbiji izgleda žesće guše.
Eto vam sveta, na pragu domovine.

Ostale vestiArhiva