Srednjobanatsko selo Belo Blato, rođeno „od trske“, osnovano je daleke 1866. godine kao Elizenhajm, gradnjom odbrambenih nasipa pored Begeja i Tise, voljom i trudom nemačkih doseljenika, a 1882. godine trbuhom za srećom selo je naselilo 180 porodica slovačke nacionalnosti iz Padine.
Ako vas neko pita gde ima najviše trske u Srbiji, sigurno nećete pogrešiti ako pomenete Vojvodinu. Ipak, malo ko zna da trske ima najviše u okolini sela zvanog Belo Blato. Obična trska (pharagimites communis) je samonikla biljka koja raste u močvarnim predelima i čije rezerve je gotovo nemoguće iscrpeti. Više od polovine meštana Belog Blata, a ima ih oko 1500, bavi se poslovima u vezi sa trskom. Skoro svako u ovom selu govori najmanje četiri jezika, te se ne treba čuditi kad sa trščanih polja čujete odjek reči na mađarskom, slovačkom, bugarskom, srpskom ili romskom jeziku.
Belo Blato je mirno vojvođansko selo, ušoreno na kraju puta, kao usamljena kuća na kraju slepe ulice, okruženo trskom, barama, ribnjacima i ponekom njivom. Ptice, žabe i mnogobrojne vrste insekata barsku trsku koriste kao azil i mesto opstanka. Posebnu ornitološku vrednost okoline čini 248 zabeleženih vrsta ptica, od čega su 140 gnezdarice. Ugrožene i retke vrste poput mrke čaplje, male i velike bele čaplje, sive čaplje i ćubastog gnjurca ovde su pronašle utočište.
Nekada je gotovo sve kuće u Belom Blatu krasio debeli krov od trske, koja je bila ugrađena i u plafon. Danas čak 99 procenata proizvodnje odlazi na inostrana tržišta, a vrednost izvoza premašuje 500.000 evra. Samo nemačko tržište potražuje pet puta veću količinu trske u odnosu na kapacitet proizvodnje, ali podatak ne začuđuje, jer je beloblatska trska rangirana kao najkvalitetnija na Balkanskom poluostrvu.
Zimi, dok druga sela „spavaju“, naizgled dremljivo Belo Blato počinje da živi. Sezona „žetve“ traje od novembra pa sve do marta, i u tom periodu trskari priželjkuju da im Priroda donese jaku, ledenu zimu. Kad se bare zalede, mnogo je lakše seći trsku, lakše se prilazi i nema neugodnog, lepljivog blata i ledene vode. Noge su na suvom i sve prosto puca pod naletom kose. Trska se seče kad je zrela za žetvu, kad su joj stabljike suve i krte i kad je krasi zlatnožuta nijansa.
Alatka za sečenje trske je u stvari obična kosa kojoj su skraćeni drška i sečivo, pa deluje nekako „nedorečeno“, ali je i te kako prilagođena ovoj vrsti posla. Mađari je zovu đalaska, Slovaci vago, a Srbi kosa za trsku, dok Bugari i Romi alatku nazivaju jednostavno kosa. Iskusni trskari kažu da je najbolja ona kojoj je sečivo dugo 30 centimetara, dok se dužina drške, u zavisnosti od visine čoveka koji je koristi, kreće od 60 do 70 centimetara. Kuje se tako da joj oštrica bude što tanja, dok je na terenu oštre brusnim kamenom ili kako ga ovde nazivaju, „gladilom“.
Na jednom polju trske, u dobroj meri već ogoljenom, na oko dva kilometra od sela, zatičem sedmoricu muškaraca kako seku barsku trsku, vezuju je i prave dugačke snopove. „Pre su na polja išle i žene. Dok je moj deda radio sa trskom i baba je išla. Pomagala je oko vezivanja snopova, oko utovara i istovara. Sada se ove mlade žene i devojke ne bave sa tim. Sad je kompjuterizovano vreme, tako da one idu na kompjutere.
Ovo je muški, naporan posao“, pomalo zadihano objašnjava tridesetdvogodišnji Atila Gombaš koji trsku „kosi“ od svoje šesnaeste godine. Preko banatske ravnice duva povetarac, a temperatura vazduha je oko 7 stepeni Celzijusa, što trskarima iz Belog Blata nikako ne ide u prilog. Toplo vreme im ne odgovara, jer iziskuje još veći napor. Na znojem orošena lica im se lepi prah koji spada sa trske, što stvara dodatnu nervozu. Ne vole vetar, koji kao da hoće da im otme iz ruku posečeni snop trske, teško zarađeni dinar. Svaki snop trske mora biti uvezan na dva mesta tankom žicom i u prečniku da iznosi 105 centimetara, a cena jednog snopa je 30 dinara. Trskari rade na normu, koliko snopova na kraju dana imaju, toliko para i dobiju. „Kad sam bio mlađi sekao sam 4-5 hiljada snopova za sezonu, a sada jedva 3 hiljade komada. Godine čine svoje“, priča Miša Karaj, a „radni staž“ u trsci, kako on kaže, iznosi mu 44 godine.
Skrećući pogled ka trsci, Miša nastavlja: „Teški je život ovde, pogotovo u Belom Blatu. Leti radim sa zemljom, a zimi sa trskom. Rad sa trskom mi loše utiče na pluća i na srce, pa se čovek od svega umori. Zadnjih godina stalno mislim da prestanem. Uvek kažem sebi da neću dogodine da radim to, ali čim ugledam da ljudi odlaze u trsku, ja više ne mogu da sedim u kući, pa krenem i ja.“ Potom uze kosu u ruke i lagano se uputi ka neposečenoj trsci. Polako ali sigurno lelujavi zidovi od trske nestaju. Horizont počinje da se ukazuje i otvara pogled na nepreglednu vojvođansku ravnicu.
Pred dolazak traktora sa prikolicama u koje će se utovariti prikupljeni, pomalo raštrkani snopovi sa polja, i odneti na predviđeno zborište u selu, još samo jedan čovek ima posla. On šeta poljem i broji koliko je svaki trskar napravio snopova i upisuje podatke u svesku. To je Andraš Sabo, poslovođa u akcionarskom preduzeću „Jedinstvo“, jednoj od dve veće firme koje se bave trskom u Belom Blatu, izuzimajući par privatnih preduzetnika. Žali se Andraš da je sve manje trske u ovim krajevima, da su tereni zapušteni i ugušeni.
Trska nije dovoljno sečena, a ni paljena, što je preduslov za pravilan rast i razvoj te barske biljke. Ako se trska ne poseče u prvoj godini rasta, polje više ne može da se eksploatiše, obrasta korovom i postaje beskorisno. S druge strane, seča trske nimalo ne narušava prirodne procese u biosferi i ne izaziva negativne ekološke promene. Naprotiv, ako se trska ne seče redovno, vremenom počinje da truli, pada u vodu, gde prekomerno troši kiseonik, koji je neophodan živom svetu, kako pod vodom, tako i na vodi. Takve bare na kraju ostaju bez kiseonika, isušuju se i umiru.
Na terenima oko Belog Blata ima dosta barske trske, ali sve je manje trskara. Uzrok tome nije mehanizacija koja bi mogla da zameni ljudsku snagu pri sečenju trske. Novim generacijama naviknutim na lagodan život težak posao koji je neadekvatno plaćen predstavlja nepotrebno i nerazumno naprezanje. Takođe, zakup terena pod trskom predstavlja finansijski problem. Vremenom su osiromašene i neadekvatnim gazdovanjem, ili se nije dovoljno ulagalo u opremanje i mehanizaciju, iako tržište i interesovanje za trskom postoji. Nekad je na poljima samo firma ''Jedinstvo'' prikupljala i do 150.000 hiljada snopova trske godišnje. Danas je uspeh ako sve firme u Belom Blatu koje se bave trskom prikupe 100.000 hiljada snopova.
Na obodu sela nailazim na scenografiju koja je postavljena i napravljena od više stotina velikih, visokih stogova od snopova posečene trske. Tako složeni stogovi podsećaju na neko napušteno indijansko selo. To je zborno mesto za posečenu trsku, gde se vrši njena poslednja priprema pred slanje u fabriku. Na scenu opet stupaju trskari, ali oni koji rade na njenom klasiranju. Da bi se pravilno pripremila za mašinsku obradu, trska prvo mora da se „ulepša“, odnosno, da se očisti i klasira. Klasiranje trske je malo lakši posao od seče na terenu, ali zato je manje plaćen.
Irena Vančov klasira trsku već tridesetak godina i ovde je jedina žena koja se time bavi. Sada radi zajedno sa suprugom koji je u penziji, a ovaj zanat je naučila od svog pokojnog oca. Snopovi pristigli sa polja prvo se razvezuju, pa se od trske pravi takozvani „krevet“, koji pomaže da se trska lakše sortira. Onda se pomoću priručnog alata, prese, ili kako Irena kaže „preše“, trska ponovo vezuje u snop, i tada je spremna za mašinsku obradu. Za razliku od poslova sa trskom na otvorenom, u pogonima koji obrađuju trsku mašinskim putem, gde se pravi trščano pletivo, rade uglavnom žene. Njihovo mesto je za mašinama koje prave pletene trake od trske nalik dugačkim asurama - štukatore. Tridesetdevetogodišnja Helena Kuraj pravi štukatore devet godina i objašnjava nam da je to sezonski posao.
Za razliku od posla u trščanim poljima, sezona pravljenja proizvoda od trske u samom pogonu traje duže, od šest do devet meseci. „Dosta je ovo težak posao za ženu, pogotovo ako imaš porodicu. Radimo na normu, pa koliko zaradimo. Uglavnom nedovoljno, ali šta da se radi“, priča Helena, dok koristi kratku pauzu za kafu. Uglavnom, kad se sve sabere, posao oko trske je zahtevan, naporan i dosadan. Međutim, ljudi iz Belog Blata i okolnih sela ne odustaju. Pravim trskarima, trska je sve, i egzistencija i ljubav.
Belo Blato je kolevka trskarstva u Srbiji. Trska se seče u još nekim mestima u Vojvodini, ali ni približno toliko kao ovde. Trskom iz atara sela, smeštenog pored poznatog prirodnog rezervata Carska bara, pokriveno je na hiljade kuća i napravljeno na hiljade suncobrana. Trskom iz Belog Blata je pokriven i krov zimske kuće kraljevske porodice Karađorđević na Dedinju, a trska koja je tek posle 70 godina skinuta sa tog krova je u njenim donjim slojevima bila izvrsno očuvana.
Široka upotreba ove barske biljke opravdana je činjenicom da je ovaj prirodan materijal odličan izolator, koji zadržava štetna ultravioletna zračenja i predstavlja veliku zaštitu od insekata i glodara. U Belom Blatu pričaju da trska u sebi sadrži neku vrstu kiseline koju „ne vole“ miševi, pacovi i komarci, kao i da se u hladovini pod trskom najlepše spava. Meštani Belog Blata to znaju najbolje. Letnje vrućine u ravnici često su nepodnošljive. Tad toplota prikuje selo, rojevi komaraca vrebaju na svakom koraku, a u travi, grmlju i šumi kriju se kolonije opasnih krpelja. Tada se mora naći nekakav zaklon, utočište od sparine i insekata. Takvo mirno i prijatno mesto nalazi se pod trskom.

Ostale vestiArhiva