Retko se mogu sresti stanovnici nekog grada koji sasvim ozbiljno žele da se njihovo mesto sruši da bi oni živeli bolje!? Retko ili nikako. A takva premišljanja su česta u Sremskoj Mitrovici. Srušiti novo da bi se izgradilo staro – vrlo zanimljiva poslovna strategija. I u Americi se čitavi delovi grada sruše, ali ne da bi se napravilo nešto staro već da bi na tom mestu nikle supermoderne zgrade. Međutim, Mitrovica je izuzetak. I to izuzetak koji nije za psihijatra već za ozbiljnog investitora. Jer ideja o rušenju ima logičku osnovu. To i nije baš toliko ludo koliko se čini. Bolje reći, pričinjava.
Sremska Mitrovica, u rimsko doba zvana Sirmijum bila je moćan grad. Naročito značajan u doba Tetrarhije, 3. i 4. vek nove ere, kada su Rimskim carstvom vladali carevi-legionari rođeni na Balkanskom poluostrvu (Dioklecijan, Galerije, Konstantin...). Sirmijum je bio jedna od četiri prestonice Rimskog carstva; istoričar Amijan Marcelin nazvao ga je „mnogoljudna i slavna majka gradova”.
Sva ta slavna carska prošlost i dalje je tu, u samom gradu, ali samo malo ispod zemlje. Ne mnogo, na desetak santimetara – u kojem god mitrovačkom dvorištu se deca zaigraju pa malo dublje začeprkaju, ispadne neko parče antičke cigle ili krnjutak mermera. Carska gradnja je u fragmentima vidna na Žitnom trgu, gde se nalazi desetak metara rimske kanalizacije i nešto temelja Foruma. Iza limenih taraba može se priviriti u mozaike Carske palate, koji su pokriveni. Gradi se krovna konstrukcija, nalik onoj u Viminacijumu, koja će omogućiti da se podna površina po kojoj je gazio tetrarh Dioklecijan učini dostupnom današnjim posetiocima.
Neprirodna kosina ulice pored iskopina palate odaje zatrpane tribine hipodroma. Posle pedesetak metara kosina se smiruje u levak, gde je bilo trkalište, pa se opet penje uz tribine. Potrebno je uvežbano oko i dobra mašta da bi se zamislio rimski ispod današnjeg grada. Ko uspe da podigne iz potpalublja veličinu nekadašnjeg Sirmijuma zaista nije čudno da mu se jave misli o velikoj zaradi koja bi se ostvarila rekonstrukcijom carskog sjaja.
Rimski Diznilend na Savi privlačio bi više turista nego rekonstruisano srednjovekovlje Rodosa, na primer.
Zaleđe Fruške gore, antička Alma Mons bila je izvor vode, hrane i građevinskog materijala carskom gradu. Neki ostaci akvadukta još postoje, kao i rimski kamenolomi i vile rustike po fruškogorskim brdima.
U gradskom depou, nazvanom Lapidarijum, smeštene su skulpture i sarkofazi pronađeni na arheološkim lokalitetima. Ističe se skulptura Hronosa, starca koji nosi vreme na leđima. Skulptura je toliko uverljivo isklesana da je tegoba nošenja Hronosu izbila na lice! Tako je i danas, vreme nikada nije lako za nošenje, pogotovo u Sremskoj Mitrovici gde se neprekidno živi više od 2.000 godina. I sve godine su tu, naslagane po spratovima, od kojih se većina ne vidi. Ali, nije isključeno da neki sumanuti milijarder predloži dobar posao stanovnicima mesta nad carskim gradom. Neku ponudu koja teško može da se odbije.

Ostale vestiArhiva