Put od crvene zemlje vodi nas kroz Mariko bušveld (kako se zove ovaj tip akacijeve savane) ka administrativnom središtu Madikwea, sa 720 km2 površine četvrtog po veličini parka u Južnoj Africi. Nedaleko odavde protiče reka Mariko, pre nego se spoji sa Krokodilskom rekom da zajedničkim snagama stvore Limpopo. Pokraj puta pasu manja krda antilopa, od žbuna do žbuna pretrčavaju biserke (divlji preci domaćih biserki, ili morki), nonšalantno koračaju čakma babuni i trčkaraju bradavičaste svinje. Svojim impresivnim kljovama u stanju su da odbrane mladunce od svega - osim lavova.
Ovaj rezervat nastao je nedavno, početkom 1990-ih godina, saradnjom Službe za nacionalne parkove Severo-zapadne provincije Južnoafričke republike i privatnog kapitala, i ta kooperativa predstavlja novi model zaštite prirode uz zapošljavanje lokalnog stanovništva. Nekadašnje farme otkupljene su od vlasnika, zgrade srušene, a ograde uklonjene, te je samo spoljna ograda podignuta i elektrificirana.
U sledećoj fazi počelo je uvođenje krda biljojeda i, kada su se oni počeli množiti, u ovaj veštački rekonstruisan ekosistem uvedeni su mesojedi (pomalo kao gradnja Parka iz doba Jure). U isto vreme izgrađeni su turistički kampovi, koji se sastoje od centralne kuhinje sa trpezarijom, te travom pokrivenih dvokrevetnih bungalova. U kampovima je pretežno zaposleno lokalno stanovništvo. Turizam je značajna šansa za budućnost Afrike: stanovništvo dolazi do posla, a priroda (p)ostaje zaštićena.
Kod upravne zgrade, pokraj otvorenog land rovera adaptiranog za razgledanje dočekuje nas vodič iz kampa Mosetlha Bush (www.thebushcamp.com) u kome smo bukirali obilazak. U kampu zastajemo da se osvežimo pre nego produžimo obilazak. Mosetlha nudi prilično rudimentaran smeštaj za 18-oro u kolibama koje su na šipovima izdignute nepun metar od tla. Dva bočna zida su čitava od drveta, dok se čitavom dužinom zadnjeg zida, više uzglavlja, pruža ‘prozor’ bez stakla; zatvara se šatorskim krilom koje se može urolati i podići, da napravite promaju.
Prednji zid je većim delom otvoren, sa ‘prozorom’ i ‘vratima’ koji se takođe zatvaraju šatorskim krilom, stvarajući utisak da ste zaista na kampovanju ali nudeći nešto više komfora od običnog šatora. Struja ne postoji, za osvetljenje se koriste petrolejski fenjeri. Nema tekuće vode. Kuva se na plinu i na vatri, u kazanu ili na roštilju. Prilično bazičan komfor kampa Mosetlha uslovio je da ovo bude najjeftiniji objekat u rezervatu: cena je nepunih €100 po osobi na dan (drugi su preko €200, pa i znatno više).
Središtu kampa je logorska vatra okružena sklopivim stolicama oko koje se uveče raspredaju priče ili drema pod zvezdanim nebom. Kako je ponuda kampa usmerena ka razgledanju prirode i životinja džipom i pešice, ne ohrabruje se večernje zadržavanje, te je povečerje u 10h. Noću se ne ide u WC – kamp nije ograđen i mogući su četvoronožni posetioci. Otuda ćete u kolibi zateći noćne posude. Pretpostavljam da jutarnje čekanje u redu ispred jednog od tri mokra čvora sa nokširom u ruci podseća na legendarne safarije iz 1920-ih? Ah, Afrika…
Sa napunjenim karabinom u soški ispred volana krećemo u obilazak. Prašnjav put vijuga između stenovitih brda, ‘kopija’. U jednom useku više nas vidimo kudua, krupnog mužjaka krunisanog sa više od metar dugačkim, spiralno uvijenim rogovima. Veličine naših jelena i teški oko 250 kg, kudui imaju najveće rogove među antilopama – dostižu 1,8 m. I dok se divimo kraljevskom držanju, put nam prelazi grupa ravničarskih (Burchellovih) zebara, da potom pasu pokraj puta dozvoljavajući fotografisanje sve dok im ne dosadimo.
Oko kilometer dalje u gustom šipražju pokraj puta nailazimo na slonove, porodičnu grupu sa dva dvogodišnja slončeta. Rezervat ima oko 270 slonova. Posle nacionalnog parka Kruger sa 9000, to je najveća populacija u Južnoj Africi: u nekoliko drugih rezervata živi po stotinak životinja i to je sve. Zbog prisustva mladunaca, ženke su nervozne i vodič je na oprezu. Kad je pre nekoliko dana vodio grupu gostiju u obilazak pešice, matrijarh ovog krda ga je preteći pojurio.
Pokret u krdu, spremaju se da pređu put. Sve vreme nas drže na oku. Prva izlazi stara ženka sa dvoipogodišnjom bebom, pa za njima i ostali, ukupno preko deset životinja. Prelaze put po jedan ili po dva, sačekuju se na drugoj strani. Prelazak čistine pruza sjajnu priliku za fotografisanje. Usredsređen na uoštravanje, premotavanje i okidanje, okidanje, okidanje… gubim dodir sa realnošću.
Najkrupniji primerci u Madikweu dostižu svega 3,5 tone. Prilično su sitni u odnosu na životinje iz parka Kruger, gde najkrupniji mužjaci teže između 4 i 6 tona. Kod populacije iz Madikwea još se osećaju posledice koje je (krivo)lov na najkrupnije primerke u prošlosti ostavio na genetski pul. Krupni, stari kljovaši, pokretna brda koja su Livingston i drugi ovde viđali praktičnosu iščezli iz preživelih populacija. Današnji afrički slonovi su niži, sa malim kljovama, a neretko i bez njih.
Nakon dvadesetak snimaka prestajem, mašam se dvogleda, želim da ih posmatram, da uživam u njima. Podižu surle, njuše vazduh. Njuše nas.
Neki kilometer dalje vodič usporava – ali ovde nema ničeg? Ne, nakon džinova je teško usredsrediti se na patuljke rezervata: uz obližnje drvo skakuće veverica. Slede purpurna modrovrana, te ljubičastogruda modrovrana, pa još jedan patuljak: svega 350 grama težak patuljasti mungos. A ljubičastogruda modrovrana je poznata po tome da prati patuljaste mungose i hvata plen koji oni uznemire.
Iznad nas preleće tuce crvenokljunih volujara. Srodni čvorcima, poput detlića skakuću po krupnim sisarima i hrane se krpeljima, ali i krvlju domaćina. Njihovo prisustvo ukazuje na krupne životinje u blizini. I zaista, nekoliko metara dalje ženka belog nosoroga sa mladim nestaje u šipražju. Zaustavljamo se, ali se više ne pojavljuje.
Sledeće zaustavljanje je … ne vidim nigde nijednu životinju? Vodič iskače da nam objasni kako se razlikuje balega slona od balege crnog i obe od balege belog nosoroga. Slonovi vrše nuždu gde stignu, ali nosorozi su uredne životinje koje znaju gde se ostavlja posetnica. A mi stojimo pored jednog takvog mesta. Balega belog nosoroga, koji je travojed, je crna i, naravno, puna nesvarene trave.
Crni nosorog brsti grančice, te mu je balega puna tanina i, otuda, crvenkasta. Ali i slon brsti grančice! Balega crnog nosoroga i slona se razlikuje po – grančicama. Slon kutnjacima mrvi krajeve, dok crni nosorog sekutićima uredno odseca svaku pod uglom od 45 stepeni. I dok sunce polako dodiruje brdo na horizontu, vodič zaustavlja rover da nam pruži priliku za fotografisanje.
Nakon ‘sundowner-a’, pića uz zalazak sunca, ukazuje se tanak srp mladog meseca, potom i Venera, pa nastavljamo obilazak po mraku. Vodič drži volan jednom rukom, a drugom snažnim reflektorom šara po šipražju. Tu i tamo zasvetle oči, najčešće brojni, skakutavi i neodoljivo ljupki zečevi.
Bližimo se pojilu, reflektor osvetljava ovalnu senku u tami: ženka belog nosoroga sa mladuncem. Ovog puta ne beže, zastaju i kreću se polako, te naizgled nonšalantno prelaze put pred nama.
Nosorog je najveća kopnena životinja posle slona. Ženka belog nosoroga teži oko 1600 kg. Ova vrsta je i simbol uspešne zaštite prirode: pre jednog veka izlovom je bila svedena na svega stotinak preživelih jedinki, koje su potom pažljivo štićene i ponovo naseljavane u područja iz kojih je vrsta nestala, da bi danas dostigla brojnost od oko 8000 životinja.
Svi pažljivo pratimo reflektor, pokušavamo da uočimo odsjaj očiju. Oči impala imaju vatrenonarandžast odsjaj, ali ove su nekako krupne… Ne, to je samo još jedna zaostala vatrica. Pre četiri dana ovuda je prošao požar, te je sva suva trava izgorela i oslobodila prostor za novi rast. Sve je mirisalo na dim, ali po danu niti jednu vatru nismo videli. Tek u mraku se ukazuju plamenovi, neki panjevi tinjaju već četiri dana. Tu i tamo, između pramenja dima, oseti se sladak miris procvalog pastirskog drveta.
Oči! Reflektor osvetljava crno-bele prstenove na repu male pegave cibetke, dalje rođake mungosa. Nedaleko odatle, uz rub vatre kreće se crnoleđi šakal, traži sitne životinje koje su stradale u plamenu.
U kampu nas čeka večera, evo nas na prilaznom putu i… Zastoj. Dva mlada slona, mužjaka, hodaju putem. Valjda im je više muka od trnja okolnih akacija (svaki trn je veličine čačkalice, ali primetno oštriji). A kad je na putu, slon njime gospodari.
Vodič poznaje svoje životinje. Ovi momci su OK, ženke su te koje su nervozne i prgave. Polako idemo za njima.
Huh! Prvo jedan, a potom i drugi, odlučuju da skrenu sa staze i mi ulazimo u kamp. U mraku se samo brojni fenjeri vide, izgledaju kao veliki svici u začaranoj šumi. Pića, klupe oko postavljenog stola, pun kazan gulaša koji se u logorskoj vatri krčkao poslednja četiri sata. Vetar se poigrava nojevim perima u uglu poluotvorene trpezarije, na tren mi se čini da to neka životinja njuši hranu… Čudan bušveld je to…

Ostale vestiArhiva