Ni Džejn ni ja nismo mislili da ćemo prvog dana našeg drugog medenog meseca kupovati donji veš, ali godišnji odmori, baš kao i brak, puni su nepredviđenih događaja. Pođimo ispočetka. Roditelji imaju različita shvatanja o tome da li je ispravno odlaziti na odmor bez dece – jedni naši prijatelji, koji su malo više 'šik', uobičajeno provode po nekoliko nedelja bez svojih čeda, koje za to vreme čuvaju njihovi sopstveni roditelji, a nama kažu: "Mama apsolutno insistira da Ajvo i Kamila provedu makar dve nedelje godišnje kod nje. Ona smatra je krucijalno da Krispin i ja povremeno budemo sami."
Mi, nasuprot tome, nismo proveli više od dve spojene noći zajedno bez dece od kako smo postali roditelji 1993. Nije da sad tražim medalju; jednostavno nikada nije bilo prilike, a nismo se ni mnogo trudili.
Kada se na kraju i to dogodilo, i kada su roditelji moje supruge ljubazno ponudili da decu pričuvaju čitava tri dana i tri noći, nas dvoje smo, uzbuđeni, isplanirali da odemo u Masseria Torre Maizza, hotel u Pulji na pola puta između Barija i Brindizija, o kojem smo čuli divne priče. Znajući da je hotel više nego otmen, Džejn je kupila glamuroznu crvenu haljinu sa bretelom oko vrata, a ja sam nabavio laneno odelo – prvo u životu – koje bi, nadao sam se, u kombinaciji sa ganc novim braon mokasinama moglo navesti lokalce da potičem iz Rima, a ne iz Rawtenstalla.
U Milanu smo preseli u drugi avion, za Bari, ali naš prtljag nije. Tako smo u četvrtak kasno uveče stigli u Torre Maizza bez ičega osim garderobe koju smo imali na sebi i obećanja iz Alitalije da naši koferi stižu već sutradan ujutro. Ali to se nije desilo, tako da smo prvo jutro našeg dragocenog izleta proveli kupujući donji veš i kozmetiku po italijanskim robnim kućama.
Tugu smo utopili na ručku u La Marena, sjajnom restoranu u obližnjem ribarskom selu Savelletri. "Zbog čega li se toliko nerviramo što nam ne stiže prtljag?" upitao sam Džejn dok sam otvarao drugu flašu lokalnog rozea. "Nemam pojma," odgovorila mi je smejući se.
Popodne smo otišli do predivnog gradića Martina Franca koji se nalazi na vrhu obližnjeg brda. Da nam nije trebala garderoba ne bismo tamo ni otišli, i propustili bismo veliku stvar. Martina Franca se nalazi na 400 metara nadmorske visine, a pogled puca na Valle d'Itria. Nekada, kada se ovde putovalo samo konjskim zapregama, popeti se u gradić sigurno je bio pravi poduhvat. Bili smo ponosni na sebe iako smo to učinili u rent-a-car Fiatu.
Gradić su u 10. veku osnovali ljudi koji su zbog napada Saracena pobegli sa obale, a utisak distanciranosti od mora još uvek je prisutan. Neki prodavci u lokalnim radnjicama su čak natucali engleski što nas je izuzetno obradovalo, ali ipak smo bili prinuđeni da se blamiramo i pantomimom objašnjavamo da nam treba nekoliko pari čarapa. Najlepše radnje su smeštene u centro storico, koji čini niz živopisnih uličica prepunih kolosalnih, neverovatno ornamentisanih drvenih vrata. Naišli smo i na nekoliko pomodnih butika prozaičnih engleskih naziva. Uz savršeni cappuccino na trgu Piazza Immacolata smejali smo se Italijanima jer misle da će prodavnica sa engleskim nazivom ulivati više poverenja. Džejn je kupila haljinu u "Girl Fashion" i cipele u "Born Free". Ali onda smo shvatili da i mi u Engleskoj radimo istu stvar, samo u obrnutom smeru. Na kraju krajeva, zbog čega biste prodavnicu nazvali "The Sweet Life" kada je možete nazvati "La Dolce Vita"?
Bilo kako bilo, natovareni šljaštećim kesama za šoping (Italijani zaista prave neviđene kese za šoping) vratili smo se do našeg Fiata gde nas je čekao policajac koji je bio pljunuti Danny De Vito. Mlatarajući rukama, iz petnih žila se trudio da nam nešto kaže, a mi smo iz svega zaključili da nam je istekao sat za parking. Ponudio sam mu 20 eura, ali činilo se da nije bio zadovoljan.
Seli smo u auto i zbrisali iz Torre Maizza dok nas je Roberto De Vito jurio niz brdo. Uz put ka Savelletriju nizali su se trulli, kamene kućice sa kupastim krovom koje su tako karakteristične za unutrašnjost Pulje. Niko ne zna zbog čega su lokalci počeli da ih grade. Teorija koja se meni najviše dopala je da ih je lako rasklopiti tako da su zgodne u periodima visokog oporezivanja imovine kada inspektori tumaraju ovim predelima.
Na kraju dana smo večerali u našem hotelu Torre de Maizza na terasi sa pogledom, i uz sveće uživali u novoj italijanskoj garderobi. To je veoma romantičan hotel, sagrađen oko nekadašnjeg tornja iz 16. veka kojih ima sijaset duž puljanske obale. Danas su tornjevi pre svega mamac za turiste. Pored hotela postoji pristojan teren za golf, i odlična banja. Džejn i ja smo otišli na istu masažu u isto vreme, u prostorijama koje su bile jedna do druge. Moja je počela tridesetak sekundi ranije, tako da je Džejn mogla da čuje svako moje "uh" i "ah", shvatajući šta je čeka.
Sledećeg dana stigao je i naš prtljag. Džejn je bila rešena da u svakom slučaju obuče onu glamuroznu crvenu haljinu, a i ja sam jedva čekao da uskočim u svoje bež laneno odelo. Osim toga, već smo ranije bili odlučili da poslednje veče provedemo ne u hotelu Torre de Maizza, već u obližnjem gradiću Polignano a Mare, gde smo na kraju i mi postali deo italijanske passeggiate – promenade u sumrak gde idete da biste videli i bili viđeni. Ipak, kao da smo bili malko prenaglašeni.
Moguće da je to razlog zbog kojeg su naše kolege passeggiati zurili u nas. A možda i zato što smo izgledali kao Marcello Mastrianni i Claudia Cardinale... sve dok nisam isflekao odelo sladoledom od pistaća. U svakom slučaju, gradić je pravo otkriće. U vodičima za putovanja maltene ga niko ne pominje, ali nama je delovao kao scena za film. Picu smo pojeli na vrhu litice iznad Jadranskog mora, sa spektakularnim pogledom na obalu koja je bila isto tako spektakularno osvetljena. Zatim smo prošetali krivudavim starim uličicama i zagledali u kuće čiji se prozori nalaze iznad samog mora, odakle u letnjem periodu deca skaču u vodu.
Poslednjeg jutra otišli smo ranije u Bari, nadajući se da ćemo naći neki atraktivan restoran u starom delu grada. Prvo sam pomislio da smo nasamareni: iako smo naišli na obećavajući lavirint uskih uličica, činilo se da nigde nema restorana. Štaviše, neprekidno smo nailazili na starije žene u crnim šalovima koje na pragovima svojih domova prave neki rudimentarni roštilj. Moguće je, pomislili smo, da je u Bariju tradicija da nedeljni ručak bude ne napolju, već kod kuće.
Zatim smo skrenuli u još jednu uličicu, i che bella vista! Duž ulice bio je razvučen dugačak sto za kojim je sedelo dvadesetak muškaraca pred kojima su stajali ogromni tanjiri puni lokalne paste pod nazivom orrechiette. Sve to služio je čovek sa keceljom koji je mogao da podseća na kelnera. Opet smo se osećali kao u filmu. Iznad naših glava se sušio neki veš, odmah pored stola bila je parkirana Vespa koja kao da je čekala da se na nju uspe Mario Lanza i otpeva neku ariju.
Nikad nismo otkrili ime ovog restorana, niti smo uspeli da utvrdimo da li je to uopšte bio restoran, ali čovek u kecelji nam je doneo neviđeno ukusan ručak koji smo platili samo 35 eur. Zatim smo otišli na aerodrom, i stigli na Heathrow u isto vreme kad i naš prtljag. Nekoliko nedelja kasnije, nakon žestoke razmene mejlova, Alitalia nas je obavestila da će refundirati sav novac koji smo potrošili na garderobu u Italiji – do poslednjeg para gaća.

Ostale vestiArhiva